detalj slike: KRK Art dizajn

ALEKSANDER FLEMING - PRONALAZAČ PENICILINA

Dr SIMO JELAČA

Za vreme Peloponeskog rata (430godine pne) kuga je ušla u Atinu i harala sledećih 2300 godina. Kugu je izazvala bakterija Yersinia pestis. Preneli su je pacovi na čoveka, a dalje se širila među stanovništvom. U četrnaestom veku nazvana je ‘’Crna smrt’’. Kuga je u tom periodu uništila četvrtinu evropskog stanovništva, oko 25 miliona. Od 1894 do 1914 godine, pojavila se u Kini i odnela sledećih deset miliona stanovnika.

Druge bolesti, koje su uništile 20 do 40 miliona ljudi u svetu, od 1918 godine, bile su: upala pluća, sifilis, tifus, difterija, meningitis, gonoreja, hepatitis, polio, male boginje, morbila, kolera, tetanus i žuta groznica.

Tuberkuloza se pojavila kada je bakterija Micobacterium tuberculosis počela da uništava plućna tkiva ljudi. Tokom istorije tuberkulpza je postala glavna nevolja, odnosno, odnela je više života nego bilo koja bolest.

Tokom 1928 godine, škotski biolog Alekander Fleming (Alexander Fleming) radio je u laboratoriji St. Mary’s Hospital Medical School, u Londonu, kada je primetio nešto neobično u jednoj od njegovih ‘’Petri posuda’’ sa kolonijom Staphylococcus bakterija, koja je bila kontaminirana (zaražena) sa penastim, belim plesnima. Kako je njegova posuda bila otvorena, bila je izložena vazduhu, time je bila izložena i drugim mikroorganizmima, i moguća je bila zaraza. Ali u ovom slučaju to nije bio slučaj. Stafilokokus je bio čist kao suza. Neke bakterije mogu inficirati hranu i postati otrovne, dok neke izazivaju obolenja. U datom slučaju, Fleming je bio kao stručnjak visokog poštovanja, a bio je veoma miran i skroman. Ostavio je svoje posude sa bakterijama oko nedelju dana, a zatim ih je detaljno pregledao i ustanovio da li ima nešto neobično ili interesantno. Utvrdio je da je pojava plesni bila iznenađenje. Premestio ih je i počeo detaljno ispitivati. Ta penasta masa menjala je boje, od zatvoreno-zelene do svetlo-žute. Pri sobnoj temperaturi (20 stepeni C) rasle su dosta brzo. Flemig je tu plesan nazvao Penicillium fungus. Te gljivice on je prelio sa bujon plesnima i izneo da se radi o Penicillium fungus, bakteriji koja ubija streptokokus infekciju zapalenja pluća, sifilis, genoteu, gangrenu, meningitis i difterju. A veoma važan podatak je da plesan nije toksična. Zatim je Fleming ubrizgao tu masu zecu i mišu i utvrdio da nije došlo do štetnih pojava, čak suprotno, razorili su bela krvna zrnca životinja, njihovog imunog sistema.

Penicilin, kako ga je nazvao Fleming, bio je aktivna komponenta njegove plesni i kao dobar antiseptik. Ali, proći će dosta dugo vremena dok se njegov pronalazak dovoljno koncentriše, prečisti i stabilizuje za medicinsku upotrebu. On nije bio hemičar da bi to sam mogao uspešno uraditi. Kada je Fleminga posetio njegov prijatelj u biološkoj laboratoriji, potpuno okružen Petri posudama, i otvorenim vratima, gde je svako mogao da uđe i vidi šta on radi, Fleming je rekao prijatelju; ‘’Pogledaj’’, ‘’Ovo je palo sa neba’’.

Dok je Fleming radio sa Petri posudama, veliki broj ih je držao otvorene, izlažući ih vazduhu, pa su mnoge bivale zaražene različitim mikroorganizmima i on ih je sve ispitivao. Utvrdio je da bujon u kome je rasla plesan na sobnoj temperaturi, tokom jedne ili dve sedmice stiče otporne bakteriološke osobine prema mnogim patogenim bakterijama. Kolonija penaste mase brzo se povećavala, a nakon par dana menjala je boju, od zelene, preko žute do gotovo crne. Radilo se o Peniciliumu. Nađeno je čak 8 vrsta peniciliuma, ali nisu sve iste u svim plesnima.

Toplota do 80 C stepeni nema značajnijeg uticaja na penicilin, dok ključanjem od jednog sata ima uticaja, smanjuje mu se dejstvo za oko jedne četvrtine snage, kada je fluid alkalan. A, kada je fluid kiseo smanjenje snage je slabije. Ako se drži 20 minuta u autoklavu, pri 115 stepeni C, snaga mu se gotovo potpuno uništi.

Penicilin sadrži bakterijsko-inhibitornu supstancu koja je veoma aktivna prema nekim mikrobima, dok na neka ne deluje. Penicilin in-vitro potpuno sprečava rast stafilokokusa pri razblaženju 1 prema 600 i ne utiče na leukocite u većoj meri. Penicilin ima prednost u odnosu na hemijske antiseptike. Dobro radi pri razređenju 1 prema 800. Penicilin nije toksičan za živa bića pri većoj dozi. Bujon u kome je rasla plesan pri sobnoj temperaturi, tokom jedne do dve sedmice, stekao je otporno bakteriološke osobine prema mnogim patogenim bakterijama. Po svojoj morfologiji bio je to Penicilium, a po osobinama Penicillium rubrum. Utvrđeno je da se treba koristiti samo plesan bujona “Penicillium”. Fleming je merio snagu penicilina pri različitim koncentracijama i utvrđivao toksičnos penicilina, obzirom da gotovo svi antibakterijski agensi ubijaju leukocite.

Aleksandar Fleming rođen je u Ayrshire, u Škotskoj, 1881 godine, kao sin farmera. Do škole je svaki dan pešačio 6 milja. Sa trinaest godina je otišao u London i živeo sa braćom i sestrom. U armiju je otišao 1900 godine, gde je ostao do 1914 godine. U Londonu je postojalo 12 medicinskih škola, a Fleming je upisao onu koja mu je bila najbliža. Stipendiju je dobio od St. Maty’s škole, koju je završio 1908 godine i, upisao univerzitet. Bio je briljantan student. Početni rad bio mu je kao imunolog, kod Edward-a Wright, koji je već stvorio vakcinu protiv tiroidne groznice. Tokom Prvog svetskog rata Fleming je primljen u Royal Army Medical Corp., u laboratoriju, gde je radio antibakterijske metode. Godine 1921 Fleming je proizveden u poziciju asistenta direktora odelenja za inokulaciju u St. Mary’s, gde je i dalje radio pod rukovodstvom profesora Wright. Fleming je biran za profsora St. Mary’s univerziteta 1928 godine, a kasnije je stekao status Emeritus Profesor u domenu Bakteriologije. Godine 1943 biran je u Kraljevsko društvo, gde je proizveden u status Sera (Sir).

Publikovao je brojne naučne radove, uključujući i prve radove o lisozimu (lysozyme) i o Penicilinu. Bio je predsednik udruženja Mikrobiologa i, član Akademije nauka. Takođe je bio i Rektor univeriteta u Edinburgu 1951 - 1954. Umro je 1955 godine. Fleming se smatra nacionalnim herojem, spasio je živote miliona ljudi u svetu (najmanje 200 miliona).

Penicilin se koristi za tretman infekcija grla, uha, urinarnog trakta, te za sprečavanje kožnih infekcija, uzrokovanih posecanjem ili opekotiama. Penicilin ubija bakterije ili sprečava njihove pojave. Ima ljudi čiji organizam je alergičan na penicilin, pa je neophodno to naglasiti doktoru prilikom tretmana, jer, u protivnom, mogu čak i umreti. Penicilin, inače, počinje da deluje odmah nakon prijema. Utvrđeno je da penicilin može da ubije druge bakterije, koje su osetljivije. U publikovanom radu Fleming poredi penicilin sa drugim antibakterijskim agensima, bakterijskim i hemijskim, i nalazi da je penicilin jači i manje štetan. I, kao najvažnija tvrdnja, on iznosi da je penicilin efikasan antiseptik za primenu u vidu inekcija u inficirani deo tela. Fleming je svoj rad pročitao u klubu za medicinska istraživanja u Londonu, 13 Februara 1929 godine, na čega nije bilo stručnih primedbi. On je tom prilikom delovao veoma skromno i stidljivo.

Prilikom primanja Nobelove nagrade, 1945 godine, Fleming je istakao prednost medicinske upotrebe penicilina umesto hemoterapije. Penicilin je korišten tokom Drugog svetskog rata, a 1943 godine američki mikrobiolog Selman Abraham Waksman pronašao je i izolovao Streptomycin, tako da su sa ta dva leka spašeni milioni ljudi. I, konačno, Flemingov način rada u leboratorijama potpuno je promenio rad u domenu bakteriologije, a penicilin je doprineo osnaženju nauke i ljudski rod napredovao je jedan korak dalje u težnji za besmrtnosti.

Velika otkrića u nauci ponekad su slučajna, a ponekad namerna. U svom prvom radu o penicilinu, 1929 godine, Fleming je napomenuo da je njegovo otkriće slučajno. Time je pokazao svoju skromnost i svoj stil rada. Materijal sa kojim je radio Fleming je opisao kao belu penastu masu, svetlo-žućkaste boje, koja prelazi u žutu, što je drugačije od opisa kakve su davali fizičari. On je, na kraju, svoj aktivni agens nazvao Penicillium.

Aleksander Fleming

PODELITE OVAJ TEKST NA: