детаљ слике: КРК Арт дизајн

АЛЕКСАНДЕР ФЛЕМИНГ - ПРОНАЛАЗАЧ ПЕНИЦИЛИНА

Др СИМО ЈЕЛАЧА

За време Пелопонеског рата (430године пне) куга је ушла у Атину и харала следећих 2300 година. Кугу је изазвала бактерија Yersinia pestis. Пренели су је пацови на човека, а даље се ширила међу становништвом. У четрнаестом веку названа је ‘’Црна смрт’’. Куга је у том периоду уништила четвртину европског становништва, око 25 милиона. Од 1894 до 1914 године, појавила се у Кини и однела следећих десет милиона становника.

Друге болести, које су уништиле 20 до 40 милиона људи у свету, од 1918 године, биле су: упала плућа, сифилис, тифус, дифтерија, менингитис, гонореја, хепатитис, полио, мале богиње, морбила, колера, тетанус и жута грозница.

Туберкулоза се појавила када је бактерија Micobacterium tuberculosis почела да уништава плућна ткива људи. Током историје туберкулпза је постала главна невоља, односно, однела је више живота него било која болест.

Током 1928 године, шкотски биолог Алекандер Флеминг (Alexander Fleming) радио је у лабораторији St. Mary’s Hospital Medical School, у Лондону, када је приметио нешто необично у једној од његових ‘’Петри посуда’’ са колонијом Staphylococcus бактерија, која је била контаминирана (заражена) са пенастим, белим плеснима. Како је његова посуда била отворена, била је изложена ваздуху, тиме је била изложена и другим микроорганизмима, и могућа је била зараза. Али у овом случају то није био случај. Стафилококус је био чист као суза. Неке бактерије могу инфицирати храну и постати отровне, док неке изазивају оболења. У датом случају, Флеминг је био као стручњак високог поштовања, а био је веома миран и скроман. Оставио је своје посуде са бактеријама око недељу дана, а затим их је детаљно прегледао и установио да ли има нешто необично или интересантно. Утврдио је да је појава плесни била изненађење. Преместио их је и почео детаљно испитивати. Та пенаста маса мењала је боје, од затворено-зелене до светло-жуте. При собној температури (20 степени C) расле су доста брзо. Флемиг је ту плесан назвао Penicillium fungus. Те гљивице он је прелио са бујон плеснима и изнео да се ради o Penicillium fungus, бактерији која убија стрептококус инфекцију запалења плућа, сифилис, генотеу, гангрену, менингитис и дифтерју. А веома важан податак је да плесан није токсична. Затим је Флеминг убризгао ту масу зецу и мишу и утврдио да није дошло до штетних појава, чак супротно, разорили су бела крвна зрнца животиња, њиховог имуног система.

Пеницилин, како га је назвао Флеминг, био је активна компонента његове плесни и као добар антисептик. Али, проћи ће доста дуго времена док се његов проналазак довољно концентрише, пречисти и стабилизује за медицинску употребу. Он није био хемичар да би то сам могао успешно урадити. Када је Флеминга посетио његов пријатељ у биолошкој лабораторији, потпуно окружен Петри посудама, и отвореним вратима, где је свако могао да уђе и види шта он ради, Флеминг је рекао пријатељу; ‘’Погледај’’, ‘’Ово је пало са неба’’.

Док је Флеминг радио са Петри посудама, велики број их је држао отворене, излажући их ваздуху, па су многе бивале заражене различитим микроорганизмима и он их је све испитивао. Утврдио је да бујон у коме је расла плесан на собној температури, током једне или две седмице стиче отпорне бактериолошке особине према многим патогеним бактеријама. Колонија пенасте масе брзо се повећавала, а након пар дана мењала је боју, од зелене, преко жуте до готово црне. Радило се о Пеницилиуму. Нађено је чак 8 врста пеницилиума, али нису све исте у свим плеснима.

Топлота до 80 C степени нема значајнијег утицаја на пеницилин, док кључањем од једног сата има утицаја, смањује му се дејство за око једне четвртине снаге, када је флуид алкалан. А, када је флуид кисео смањење снаге је слабије. Ако се држи 20 минута у аутоклаву, при 115 степени C, снага му се готово потпуно уништи.

Пеницилин садржи бактеријско-инхибиторну супстанцу која је веома активна према неким микробима, док на нека не делује. Пеницилин in-vitro потпуно спречава раст стафилококуса при разблажењу 1 према 600 и не утиче на леукоците у већој мери. Пеницилин има предност у односу на хемијске антисептике. Добро ради при разређењу 1 према 800. Пеницилин није токсичан за жива бића при већој дози. Бујон у коме је расла плесан при собној температури, током једне до две седмице, стекао је отпорно бактериолошке особине према многим патогеним бактеријама. По својој морфологији био је то Пеницилиум, а по особинама Penicillium rubrum. Утврђено је да се треба користити само плесан бујона “Penicillium”. Флеминг је мерио снагу пеницилина при различитим концентрацијама и утврђивао токсичнос пеницилина, обзиром да готово сви антибактеријски агенси убијају леукоците.

Александар Флеминг рођен је у Ayrshire, у Шкотској, 1881 године, као син фармера. До школе је сваки дан пешачио 6 миља. Са тринаест година је отишао у Лондон и живео са браћом и сестром. У армију је отишао 1900 године, где је остао до 1914 године. У Лондону је постојало 12 медицинских школа, а Флеминг је уписао ону која му је била најближа. Стипендију је добио од St. Maty’s школе, коју је завршио 1908 године и, уписао универзитет. Био је бриљантан студент. Почетни рад био му је као имунолог, код Edward-a Wright, који је већ створио вакцину против тироидне грознице. Током Првог светског рата Флеминг је примљен у Royal Army Medical Corp., у лабораторију, где је радио антибактеријске методе. Године 1921 Флеминг је произведен у позицију асистента директора оделења за инокулацију у St. Mary’s, где је и даље радио под руководством професора Wright. Fleming je биран за профсора St. Mary’s универзитета 1928 године, а касније је стекао статус Емеритус Професор у домену Бактериологије. Године 1943 биран је у Краљевско друштво, где је произведен у статус Сера (Sir).

Публиковао је бројне научне радове, укључујући и прве радове о лисозиму (lysozyme) и о Пеницилину. Био је председник удружења Микробиолога и, члан Академије наука. Такође је био и Ректор универитета у Единбургу 1951 - 1954. Умро је 1955 године. Флеминг се сматра националним херојем, спасио је животе милиона људи у свету (најмање 200 милиона).

Пеницилин се користи за третман инфекција грла, уха, уринарног тракта, те за спречавање кожних инфекција, узрокованих посецањем или опекотиама. Пеницилин убија бактерије или спречава њихове појаве. Има људи чији организам је алергичан на пеницилин, па је неопходно то нагласити доктору приликом третмана, јер, у противном, могу чак и умрети. Пеницилин, иначе, почиње да делује одмах након пријема. Утврђено је да пеницилин може да убије друге бактерије, које су осетљивије. У публикованом раду Флеминг пореди пеницилин са другим антибактеријским агенсима, бактеријским и хемијским, и налази да је пеницилин јачи и мање штетан. И, као најважнија тврдња, он износи да је пеницилин ефикасан антисептик за примену у виду инекција у инфицирани део тела. Флеминг је свој рад прочитао у клубу за медицинска истраживања у Лондону, 13 Фебруара 1929 године, на чега није било стручних примедби. Он је том приликом деловао веома скромно и стидљиво.

Приликом примања Нобелове награде, 1945 године, Флеминг је истакао предност медицинске употребе пеницилина уместо хемотерапије. Пеницилин је кориштен током Другог светског рата, а 1943 године амерички микробиолог Selman Abraham Waksman пронашао је и изоловао Streptomycin, тако да су са та два лека спашени милиони људи. И, коначно, Флемингов начин рада у лебораторијама потпуно је променио рад у домену бактериологије, а пеницилин је допринео оснажењу науке и људски род напредовао је један корак даље у тежњи за бесмртности.

Велика открића у науци понекад су случајна, а понекад намерна. У свом првом раду о пеницилину, 1929 године, Флеминг је напоменуо да је његово откриће случајно. Тиме је показао своју скромност и свој стил рада. Материјал са којим је радио Флеминг је описао као белу пенасту масу, светло-жућкасте боје, коjа прелази у жуту, што је другачије од описа какве су давали физичари. Он је, на крају, свој активни агенс назвао Penicillium.

Александер Флеминг

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: