|
|
|
MILAN RUŽIĆ: SVAKOG BOŽIĆA UZ SOFRU SVOG DETINJSTVA  | Neda Gavrić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Milan Ružić: Svakog Božića uz sofru svog detinjstva
Na selu je Božić sasvim drugačiji. Tamo je hleb napravljen od onoga što ste požnjeli, a ne kupili. Trpeza se sastoji od onoga što ste uzgajili i što vam je letina koji ste do Božića čuvali. Moje detinjstvo je inače bilo jedna beskrajna igra bez ikakvih loših događaja, osim onih kada poneko iz familije promeni svetom, ali to tad mnogo lakše prebolite. Stoga, ne žalim ni za čim, jer svakog Božića i Badnjeg dana ja jednako uverljivo prisustvujem soframa svog detinjstva i uživam u društvu svojih umrlih u sećanjima koja su prilično živa. - Milan Ružić
 Милан Ружић - књижевник
Književni ESNAF
Neda Gavrić, Banja Luka, 06.01.2025.
Kako ste doživeli veliki uspeh i interesovanje javnosti za Vašu novu knjigu „Priče i Ožiljciˮ, imajući u vidu da su promotivne događaje ispunile sale do poslednjeg mesta?
Sa svakom novom knjigom dešava se to da se ti prostori ispunjavaju sve više i više, ali to je valjda normalan poredak stvari. Knjiga „Priče i ožiljciˮ uspela je na promociji u Beogradu da ispuni veliku salu SKC-a do poslednjeg mesta, pa i malo preko, a to su nekada u tom prostoru činili koncerti i predstave, tako da je u pitanju ogroman uspeh. I to se događa već treći put zaredom. Stoga, moram da kažem da mi toliki broj ljudi, što je skoro pa neviđeno ovih godina u književnom svetu, osim možda u slučaju Matije Bećkovića i nekih ljudi koji su iz drugih branši prešli u književnu, svakako prija, ali svaki uspeh ide uz određenu odgovornost. Duboko verujem da sve dobre stvari koje nam se dogode na bilo kom polju moraju doći sa određenom novom obavezom. Tretiram ih tako da, nakon njih, činim sve da ih nanovo opravdam. Dakle, kao da je u pitanju nešto što tek treba da se zasluži, a ne nešto što je već zasluženo. Ako je suditi po odzivu publike na promocijama, knjiga je veoma popularna, čemu su verovatno doprinele i društvene mreže, ali danas to ne znači i visoki tiraž, jer postoje i elektronske verzije knjige, baš kao i to da se ljudi zadovolje jednom ili sa nekoliko priča i smatraju da ne moraju čitati ostale. Ali u svakom slučaju, neka sve ide svojim tokom.
Da li su lični ožiljci ili životni izazovi imali ulogu u formiranju tema i tonova koji se provlače kroz ovu knjigu?
Knjiga je nastala prilikom moje odluke da svom sinu pokažem određena mesta na kojima sam odrastao i ispričam mu pojedine priče koje me drže emotivno povezanim sa tim mestima. I dok sam mu govorio o tome, primetio sam da na telu, fizički, imam ožiljke kao dokaz mnogih doživljaja. Nisam bio baš mirno dete, pa broj tih ožiljaka nije mali. Međutim, kako počnete sa prisećanjem, asocijativni centar, ako tako nešto postoji, aktivira se u vašem mozgu i setite se mnogih stvari na koje ste potpuno zaboravili. Ova knjiga sačinjena je od tih doživljaja, definišući ih, u smislu mene kao osobe, i zaboravljenih. Ovih prvih, jer su granični kamen mog bića, a ovih drugih, jer zaslužuju svoj ožiljak ili neku vrstu spomenika.
Vaša reputacija u književnim krugovima je neosporna, a posebno među mlađom publikom koja sa velikim interesovanjem prati svaki Vaš rad. Uprkos tome, uspevate da zadržite skromnost i povučen način života, sa prioritetom na mir i sigurnost u svom porodičnom okruženju. Kako uspevate održavati tu delikatnu ravnotežu između javnog života i privatnosti?
Možda baš zbog toga što se i ne trudim to da učinim. Sve što radim, radim po svom nahođenju, nikad uz nekakav plan, jer svi moji planovi su propali i u tim izvitoperavanjima planova sam pronašao Gospoda. Nikad ništa nisam uspeo da uradim kako sam želeo, a nekako sve to bude urađeno na mnogo bolji način. Ne znam šta drugo to može biti osim onostrane intervencije. I hvala Gospodu na tome. Tako da nisam siguran ni u jednu od svojih vrlina, ako ih uopšte i imam. Sigurniji samu svoje mane, a najtačnije – u greške, jer smatram da njih imamo mnogo više i da nas one definišu. Taj mir i sigurnost potiču sa planina na koje se penjem svakoga dana tražeći lepotu i nalazeći je, a sa njom nalazeći i sebe i taj mir o kom govorimo. Inspiraciju baš i ne, jer iz nekog razloga ne verujem u nju. Volim da pišem i mogu da pišem kad god. Možda inspiracija nekada proviri negde, jer sam primetio da ako ne odem na planinu ili ne čitam ništa duže od pet dana, ne mogu napisati ni red. A što se tiče javnog života u Srbiji, u njega vas gurne interesovanje publike i od njega se ne možete braniti. Smatram da je jedina tajna takvog života promovisati vrednosti koje će sačuvati ovo društvo od propadanja, pa čak i ukoliko vi možda niste neko ko živi po njima. Samo ne dozvolite da vas uhvate u suprotnom. Šalu na stranu, smatram da je obaveza svakog umetnika da deluje korektivno na društvo kom pripada, kako u javnom životu, tako i u okvirima svoje umetnosti.
 Детаљ са промоције, Ружићев рад прате и подржавају најеминентнија имена српске књижевности
Kada bi sebe morali opisati jednom rečju, koja bi to reč bila i zašto?
Dete. Mislim da ovim visokim čovekom koji luta svetom i nešto zapisuje i dalje upravlja isti onaj dečak koji je vrlo živahan i otvorenog srca, ali koji jako dobro oseća sve neiskrenosti ovoga sveta.
Kako Vaša porodica proslavlja Božić? Postoje li neki posebni običaji koji se prenose s generacije na generaciju?
Ništa posebniji od prosečne srpske porodice. Uz česnicu i trpezu punu hrane i familije. Takođe, jako me raduje to što se celo odeljenje iz osnovne škole, evo već punih dvadeset godina, okuplja baš na Božić uveče. Tako da su za mene Božić i Badnji dan prilike da bez žurbe posvetim sebe i svoje vreme ljudima koje beskrajno volim i bez kojih ni ova osoba koja odgovara možda ne bi ni postojala.
Kako se sećate svog detinjstva i proslava Božića? Postoji li nešto što biste voleli da ponovo doživite?
Božić sam najčešće proslavljao u selu, jer se poklapao sa zimskim raspustom, pa sam ga dočekivao na planini, u snegu do kolena, a ponekad i dubljem, sa dedom i babom, sestrama, braćom i stričevima uz obavezno lutanje po šumi nakon ručka što je i dan-danas jedna od najvećih sreća koju mogu da osetim. Naravno, na selu je Božić sasvim drugačiji. Tamo je hleb napravljen od onoga što ste požnjeli, a ne kupili. Trpeza se sastoji od onoga što ste uzgajili i što vam je letina koji ste do Božića čuvali. Moje detinjstvo je inače bilo jedna beskrajna igra bez ikakvih loših događaja, osim onih kada poneko iz familije promeni svetom, ali to tad mnogo lakše prebolite. Stoga, ne žalim ni za čim, jer svakog Božića i Badnjeg dana ja jednako uverljivo prisustvujem soframa svog detinjstva i uživam u društvu svojih umrlih u sećanjima koja su prilično živa.
„Gde je cvet, tu je i med.ˮ – Šta mislite, kakve su to situacije u Vašem životu gde ste primetili da lepe stvari dolaze zajedno s onim pozitivnim?
Ali gde je med, a to sam u selu jako dobro naučio, tu su i pčele koje ga čuvaju, a nedaleko je i medved, u to možete biti sigurni. Tako da sve lepe situacije smatram nečim što se nalazi na putu koji smo odabrali. S tim što ja zaista verujem u ono što sam već napomenuo, a to je da sve što je lepo dolazi sa razlogom i uz određenu cenu. Ako nije tako, onda nije bilo naše za doživeti, već smo nabasali na tuđu lepotu i o nju se ogrebali kako se to danas kaže.
„Dok je raje i muka, biće i hajduka.ˮ – Kako biste primenili ovu mudrost na savremene društvene situacije?
Protiv muka se treba boriti, ali to ne shvatati kao prepreku, već kao iskušenje, a kada iskušenje prođe, Gospod bogato nagradi. Međutim, ukoliko iskušenje shvatamo samo kao povod za radost koja sledi posle njega, onda smo ga preinačili u nešto što ispada skoro pa ucena Boga. Savremeno društvo je jako opasno baš iz razloga što ne podleže nikakvoj dinamici, naročito ne društvenoj, već isključivo kapitalističkoj, a najtačnije tržišnoj dinamici. Ništa više nije tako skupo, barem u svesti ljudi. Mi više ni čuda ne vrednujemo kao ranije, već ih osećamo kao nešto što nama neko duguje. Dok je raje, biće naroda, dok je muka, biće blagoslova, a dok je hajduka, biće Srba. To mogu da potpišem.
„Jezik je više glava poseko nego sablja.ˮ – Da li mislite da su reči moćnije od fizičke sile?
Ako reč beše na početku, znači da je i sila potekla iz nje. A ako je nešto poteklo od nečega, dakle, njegov je deo, ne možemo verovati da je deo jači od celine. Reč svašta zna da čini. Ona može da seče, nasmeje, rastuži, izudara, pa čak i da ubije. Mene reči opsedaju od malih nogu, a očarale su me okupljene u priče. Iz tog žbunja priča još uvek nisam izašao, niti se od njegovog trnja odmrsio i raščivijao.
Kakva bi bila Vaša poruka našim čitaocima u susret najradosnijem hrišćanskom praznku?
Moja poruka je više želja, a to je da ljudi svakoga dana cele godine budu onakvi kakvi su o velikim praznicima, jer tad iz nas izađe ono najbolje što smo. Iskoristio bih priliku i da ponudim rešenje za jednu od najvećih misterija, a to je ona šta je suština života. Barem o Božiću je jasno da je suština života ljubav i ništa drugo. Ko god kaže drugačije, taj filozofira i trudi se da bude pametniji nego što jeste.
|
