|
|
|
МИЛАН РУЖИЋ: СВАКОГ БОЖИЋА УЗ СОФРУ СВОГ ДЕТИЊСТВА  | Неда Гаврић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Милан Ружић: Сваког Божића уз софру свог детињства
На селу је Божић сасвим другачији. Тамо је хлеб направљен од онога што сте пожњели, а не купили. Трпеза се састоји од онога што сте узгајили и што вам је летина који сте до Божића чували. Моје детињство је иначе било једна бескрајна игра без икаквих лоших догађаја, осим оних када понеко из фамилије промени светом, али то тад много лакше преболите. Стога, не жалим ни за чим, јер сваког Божића и Бадњег дана ја једнако уверљиво присуствујем софрама свог детињства и уживам у друштву својих умрлих у сећањима која су прилично жива. - Милан Ружић
 Милан Ружић - књижевник
Књижевни ЕСНАФ
Неда Гаврић, Бања Лука, 06.01.2025.
Како сте доживели велики успех и интересовање јавности за Вашу нову књигу „Приче и Ожиљциˮ, имајући у виду да су промотивне догађаје испуниле сале до последњег места?
Са сваком новом књигом дешава се то да се ти простори испуњавају све више и више, али то је ваљда нормалан поредак ствари. Књига „Приче и ожиљциˮ успела је на промоцији у Београду да испуни велику салу СКЦ-а до последњег места, па и мало преко, а то су некада у том простору чинили концерти и представе, тако да је у питању огроман успех. И то се догађа већ трећи пут заредом. Стога, морам да кажем да ми толики број људи, што је скоро па невиђено ових година у књижевном свету, осим можда у случају Матије Бећковића и неких људи који су из других бранши прешли у књижевну, свакако прија, али сваки успех иде уз одређену одговорност. Дубоко верујем да све добре ствари које нам се догоде на било ком пољу морају доћи са одређеном новом обавезом. Третирам их тако да, након њих, чиним све да их наново оправдам. Дакле, као да је у питању нешто што тек треба да се заслужи, а не нешто што је већ заслужено. Ако је судити по одзиву публике на промоцијама, књига је веома популарна, чему су вероватно допринеле и друштвене мреже, али данас то не значи и високи тираж, јер постоје и електронске верзије књиге, баш као и то да се људи задовоље једном или са неколико прича и сматрају да не морају читати остале. Али у сваком случају, нека све иде својим током.
Да ли су лични ожиљци или животни изазови имали улогу у формирању тема и тонова који се провлаче кроз ову књигу?
Књига је настала приликом моје одлуке да свом сину покажем одређена места на којима сам одрастао и испричам му поједине приче које ме држе емотивно повезаним са тим местима. И док сам му говорио о томе, приметио сам да на телу, физички, имам ожиљке као доказ многих доживљаја. Нисам био баш мирно дете, па број тих ожиљака није мали. Међутим, како почнете са присећањем, асоцијативни центар, ако тако нешто постоји, активира се у вашем мозгу и сетите се многих ствари на које сте потпуно заборавили. Ова књига сачињена је од тих доживљаја, дефинишући их, у смислу мене као особе, и заборављених. Ових првих, јер су гранични камен мог бића, а ових других, јер заслужују свој ожиљак или неку врсту споменика.
Ваша репутација у књижевним круговима је неоспорна, а посебно међу млађом публиком која са великим интересовањем прати сваки Ваш рад. Упркос томе, успевате да задржите скромност и повучен начин живота, са приоритетом на мир и сигурност у свом породичном окружењу. Како успевате одржавати ту деликатну равнотежу између јавног живота и приватности?
Можда баш због тога што се и не трудим то да учиним. Све што радим, радим по свом нахођењу, никад уз некакав план, јер сви моји планови су пропали и у тим извитоперавањима планова сам пронашао Господа. Никад ништа нисам успео да урадим како сам желео, а некако све то буде урађено на много бољи начин. Не знам шта друго то може бити осим оностране интервенције. И хвала Господу на томе. Тако да нисам сигуран ни у једну од својих врлина, ако их уопште и имам. Сигурнији саму своје мане, а најтачније – у грешке, јер сматрам да њих имамо много више и да нас оне дефинишу. Тај мир и сигурност потичу са планина на које се пењем свакога дана тражећи лепоту и налазећи је, а са њом налазећи и себе и тај мир о ком говоримо. Инспирацију баш и не, јер из неког разлога не верујем у њу. Волим да пишем и могу да пишем кад год. Можда инспирација некада провири негде, јер сам приметио да ако не одем на планину или не читам ништа дуже од пет дана, не могу написати ни ред. А што се тиче јавног живота у Србији, у њега вас гурне интересовање публике и од њега се не можете бранити. Сматрам да је једина тајна таквог живота промовисати вредности које ће сачувати ово друштво од пропадања, па чак и уколико ви можда нисте неко ко живи по њима. Само не дозволите да вас ухвате у супротном. Шалу на страну, сматрам да је обавеза сваког уметника да делује корективно на друштво ком припада, како у јавном животу, тако и у оквирима своје уметности.
 Детаљ са промоције, Ружићев рад прате и подржавају најеминентнија имена српске књижевности
Када би себе морали описати једном речју, која би то реч била и зашто?
Дете. Мислим да овим високим човеком који лута светом и нешто записује и даље управља исти онај дечак који је врло живахан и отвореног срца, али који јако добро осећа све неискрености овога света.
Како Ваша породица прославља Божић? Постоје ли неки посебни обичаји који се преносе с генерације на генерацију?
Ништа посебнији од просечне српске породице. Уз чесницу и трпезу пуну хране и фамилије. Такође, јако ме радује то што се цело одељење из основне школе, ево већ пуних двадесет година, окупља баш на Божић увече. Тако да су за мене Божић и Бадњи дан прилике да без журбе посветим себе и своје време људима које бескрајно волим и без којих ни ова особа која одговара можда не би ни постојала.
Како се сећате свог детињства и прослава Божића? Постоји ли нешто што бисте волели да поново доживите?
Божић сам најчешће прослављао у селу, јер се поклапао са зимским распустом, па сам га дочекивао на планини, у снегу до колена, а понекад и дубљем, са дедом и бабом, сестрама, браћом и стричевима уз обавезно лутање по шуми након ручка што је и дан-данас једна од највећих срећа коју могу да осетим. Наравно, на селу је Божић сасвим другачији. Тамо је хлеб направљен од онога што сте пожњели, а не купили. Трпеза се састоји од онога што сте узгајили и што вам је летина који сте до Божића чували. Моје детињство је иначе било једна бескрајна игра без икаквих лоших догађаја, осим оних када понеко из фамилије промени светом, али то тад много лакше преболите. Стога, не жалим ни за чим, јер сваког Божића и Бадњег дана ја једнако уверљиво присуствујем софрама свог детињства и уживам у друштву својих умрлих у сећањима која су прилично жива.
„Где је цвет, ту је и мед.ˮ – Шта мислите, какве су то ситуације у Вашем животу где сте приметили да лепе ствари долазе заједно с оним позитивним?
Али где је мед, а то сам у селу јако добро научио, ту су и пчеле које га чувају, а недалеко је и медвед, у то можете бити сигурни. Тако да све лепе ситуације сматрам нечим што се налази на путу који смо одабрали. С тим што ја заиста верујем у оно што сам већ напоменуо, а то је да све што је лепо долази са разлогом и уз одређену цену. Ако није тако, онда није било наше за доживети, већ смо набасали на туђу лепоту и о њу се огребали како се то данас каже.
„Док је раје и мука, биће и хајдука.ˮ – Како бисте применили ову мудрост на савремене друштвене ситуације?
Против мука се треба борити, али то не схватати као препреку, већ као искушење, а када искушење прође, Господ богато награди. Међутим, уколико искушење схватамо само као повод за радост која следи после њега, онда смо га преиначили у нешто што испада скоро па уцена Бога. Савремено друштво је јако опасно баш из разлога што не подлеже никаквој динамици, нарочито не друштвеној, већ искључиво капиталистичкој, а најтачније тржишној динамици. Ништа више није тако скупо, барем у свести људи. Ми више ни чуда не вреднујемо као раније, већ их осећамо као нешто што нама неко дугује. Док је раје, биће народа, док је мука, биће благослова, а док је хајдука, биће Срба. То могу да потпишем.
„Језик је више глава посеко него сабља.ˮ – Да ли мислите да су речи моћније од физичке силе?
Ако реч беше на почетку, значи да је и сила потекла из ње. А ако је нешто потекло од нечега, дакле, његов је део, не можемо веровати да је део јачи од целине. Реч свашта зна да чини. Она може да сече, насмеје, растужи, изудара, па чак и да убије. Мене речи опседају од малих ногу, а очарале су ме окупљене у приче. Из тог жбуња прича још увек нисам изашао, нити се од његовог трња одмрсио и рашчивијао.
Каква би била Ваша порука нашим читаоцима у сусрет најрадоснијем хришћанском празнку?
Моја порука је више жеља, а то је да људи свакога дана целе године буду онакви какви су о великим празницима, јер тад из нас изађе оно најбоље што смо. Искористио бих прилику и да понудим решење за једну од највећих мистерија, а то је она шта је суштина живота. Барем о Божићу је јасно да је суштина живота љубав и ништа друго. Ко год каже другачије, тај филозофира и труди се да буде паметнији него што јесте.
|
