detalj slike: KRK Art dizajn

PLAMEN ČITANjA I OGANj RAZUMEVANjA
UZ RUŽU JEROHINSKU

ili

(prilog za bolje razumevanje i uživanje u čitanju knjige GODINE SRNA I ZMAJEVA  književnice Marice Ćirović)

Simo B. Golubović

Ne znam kako vi, ali ja, istinu vam kažem, s teškom mukom mogu u jednoj knjizi/pesmi pojmiti zaljubljenost srna i zmajeva: onih na jednoj strani koji su od rođenja lepi, kada se pripitome vrlo su umiljati, po svojoj prirodi vrlo plašljivi,  obazrivi, smerni i umiljati - i onih drugih koji su posle svojih prvih koraka postali zli, naopaki, zastrašujući, jezivi, nesnosni, bezobzirni, neustrašivi, odvratni, čak i omraženi…

Godine strahovanja, makar to bilo i u dugotrajnoj svireposti, ipak završe. Svirepost prelazi u neki drugi, možda malo podnošljiviji, oblik nasilja. Pa i sama svirepost malo olabavi svoje čvrste vezove, uruši se, smanji i pretvori se u neke manje značajne opasnosti, pa se u godinama strahovanja (godine srna) pomire sa strahovima (zmajevima) i između korica zanimljive i vrlo dobre knjige, izuzetno primamljivog i naslova i sadržaja Godine srna i zmajeva združeno utrkuju ko će više lepote darovati čitaocima. A koje su to godine, zapitajmo se. Verujem da se odgovor krije u godinama mladog stvaralaštva ove poetese kada sa strahom (često i sa stidom) kao mlada srna pokazuje svoje stihove očekujući oluju kritike (posebno one negativne) i bljuvanje vatre zmajeva (već afirmisanih), često i umišljenih poeta koji su uvereni da su bogomdati da budu najbolji, a ona (mlada pesnikinja, srna) tada svoje  skrivene košmare (misli) rascvetava na belini hartije. Te godine srna i zmajevakatkada traju dugo i nikada se ne završe, ali u slučaju ove poetese, na njenu sreću i sreću nas njenih čitalaca, nisu beskrajne… I dođe čas kada su plašljive srne postale  neustrašivi zmajevi, s razlikom što ovi zmajevi ne bljuju vatru nego leporeči…

Ovaj, na prvo čitanje malo neobičan zaključak, donesoh/iznedrih nakon više puta pročitane knjige, što bi značilo da nije istrgnut iz plamena čitanja nego iz ognja razumevanja, baš onako kako se i autorka ove knjige pojavila/pokazala u punoj snazi i sa lučom u očima i odlučnim korakom da taj sjaj na najlepši način pokaže drugima, pa je na poetsku/književnu scenu iskoračila smelo i samouvereno (čini mi se bez zaleta) krenuvši na uzvišen put časnog putešestvija među pesničke zvezde (piedestal pesništva, svoj Parnas) pridruživši se na taj način besmrtnima. Našoj književnoj baštini nisu nepoznati takvi slučajevi, ali namerno neću i ne želim pominjati imena radi nekog poređenja, jer ova poetesa nije uzela ništa što je prethodno kazano, ništa što nije njeno. Ona je svojom prvom pojavom (knjigom) mnoge poete već nadvisila ne ponizivši ništa od onog (onih) veličanstvenog u njima na čemu su se, a i danas je tako, napajale generacije ljubitelja lepih reči.

Nema ni jedne pesme (ni jednog stiha) u ovoj zanimljivoj knjizi koji nam ne ukazuje na put lepog i lepšeg, na humaniji i sigurniji pravac u budućnost, na mesto vrednijeg i lepšeg življenja dostojnog čoveku, a svaka staza i svaki put koji nam ona daruje vodi uskim stazama u rajske odaje najlepšeg stihovanja, a samo uski putevi vode u raj, rekoše pisci Svetog pisma… I, zato s prvom mogu kazati da je Marica Ćirović u ovom trenutku jedna od najboljih poetesa na ovim prostorima. Ne, nisam kazao najbolja, a trebao sam, jer ne bih ni pogrešio. Kada o ovom mislim, ne govorim o obimu njenog stvaralaštva jer je kvalitet njegov daleko veći i značajniji od samog obima. Nije nam nepoznato da su mnogi pesnici i kod nas i u svetu ostavili neizbrisive tragove svoga rada u samo jednoj knjizi (ili malom broju objavljenih dela). Ovo ni na koji način ne znači da uskoro nećemo pred sobom imati i novu/nove knjige ove vrsne poetese.

Marica Ćirović je bogomdana pesnikinja i ona u svom izražavanju traži (i nalazi) ono što je najbolje i najlepše, katkada malo mistično, istorijom i legendom obojeno i na izvestan način granično sa misterijom, pa je prosečnom čitaocu na prvo čitanje veoma teško povezati i događaje i doživljaje, razumeti mit, uočiti stvarnost, pojmiti nepoznate legende, a sve to je pretočeno u koktel najlepšeg duhovnog napitka, najčešće lekovitog.

I nije, zaista nije jednostavno, postaviti granicu između varljive stvarnosti i dalekih sećanja, između sete i radosti i na svoj dobar način definisati ljubav kada sve od ljubavi vrvi, razlikovati onu ljubav od ljubavi koja je opšti pojam upućen svima i na kraju  sve to uvezati jednom zaljubljenom vrpcom u doživljaj/nezaboprav, ili odvojiti od onog što u ljubavi često nazivamo intima. U njenim stihovima sve je intima, a ništa nije lično, sve je ljubav iskrena, tanana, topla, a poezija joj ipak nije samo ljubavna… Teško je u ovolikom jedinstvu lepote uočiti i suprotnosti koje je vreme utkalo u naše živote, teško je izdvojiti vreme od nevremena, razdvojiti prošlost od sadašnjosti kada se i prošlost sama u sadašnjosti obnavlja, a sama sadašnjost urušava u prošlost nezaustavljivo stremeći ka budućnosti.

Reč budućnost ona retko koristi, ali kada je iskoristi, popuni naše želje, maštanja, verovanja: verovanja u nešto plemenito, nešto bolje i lepše za koje smo već pomislili da je prošlost.

Čitajući ove njene stihove, čitalac ne može da se ne zapita gde je do sada bila ova pesnikinja i ne može da ne zaželi još buketa njenih stihova/misli koje  i kada se od izvora udalje, svežinom i lepotom mame da u njima tražimo sebe kao što u bistroj vodi volimo ogledati svoj lik tražeći pri tome onu lepotu koja će tek sutra biti vidljiva...

Uveren sam da bi mnogi književni kritičari (čak i teoretičari književnosti) za ovakvu nisku stihova kazali da je to poema jer zaista ima mnogo elemenata veoma dobre poeme, (poema u opštem smislu reči i jeste ono što je u poetici najlepše, najvrednije, što je poetično, skladno, izazovno, spev epskog karaktera…), ali ja želim svoju pažnju zadržati na onoj poetesinoj stazi koja vodi ka vrhu brda bez želje da se na sam vrh popne praveći usput kratke pauze namenjene za odmor putniku/čitaocu…

Teško je (često je teško) nekoj poeziji definisati književni pravac kojem bi ta poezija ponajviše pripadala. Tako je i sa poezijom koju nam daruje ova vrsna pesnikinja. Neki kritičari kazaće sa je to poezija suštine. Jeste po mnogim elementima. Verujem da je to najbliže istini. Drugi će kazati da je zastupljen pravac simbolizma, u čemu ima mnogo istine. Neki bi rekli da njena poezija pripada umetničko-književno-poetskom pravcu sentimentalizma. I ni jedni neće pogrešiti, jer u svim (ili u skoro svim) pesmama poetesa iznosi lični stav, lični doživljaj. Ja bih bio sklon i čini mi se odgovoran za svoju reč kada bih kazao da se ovde radi o novom, još dovoljno nedefinisanom, književnom pravcu koji bih nazvao  poetika licenca jer sam u ovim njenim pesmama pronašao mnogo elemenata novog koje može u budućem vremenu biti obrazac za novu dobru poetiku. Bližu odrednicu ovom pojmu daće sama autorka svojim novim stihovima/knjigama koje će, siguran sam biti sveže cveće na čitaočevom stolu.

Često se, čitajući njene čarobne stihove zapitam da li su stranice njenih knjiga samo slika zapisa njenog srca i duše ili su to slike nemira koje u čitaoce unose mir (ili novi nemir), koje čitaoca guraju napred ili ga vode (opet napred) u dobrom smeru ka boljem i uzvišenijem cilju.

Nakon ovog opšteg dela moga kazivanja o Marici Ćirović  i njenom stihovanju u knjizi Godine srna i zmajeva osećam potrebu da izvršim kratku analizu njenih zapisa/nemira. To ću učiniti na malo neobičan način: knjigu ću po svom nahođenju pretvoriti u kratku poemu (samo jedan mali početni deo), jer čitaoci uvek vole čitati poeme i uronuti u sadržaj knjige uz snažne doživljaje, a čitajući njene stihove za to uvek imaju razloga.

Pesnikinja u svom stihopisu veoma često (nije to njen izum, ali ga štedro primenjuje) koristi inverziju i redosled reči postavlja malo neuobičajeno dajući uvek i uvek dobar akcenat na onu reč/pojam kojim ona želi opisati svoje viđenje/doživljaje, što uvek ima veoma dobar učinak. Ona najčešće glagol koristi na kraju izraza da bi na taj način određena reč/pojam dobila bolje određenje. Koristeći taj njen metod, krenuću od kraja knjige i njene neobčne biografije (autobiografije) gde ona ne daje važnost ni imenu, mi mestu, ni vremenu. Smatra da su to samo određeni podaci, a ono što je važno je: da je  ona od zemlje nastala, kroz vatru kaljena, vodom krštena i da sanja (rekao bih uzlet) let ptice. Rođena je, kaže, u ravnici u kojoj su brazde duboke, tek toliko, da iz njih može nići hleb i dobrota… Ne, ne reče ona da su brazde plitke, ma koliko one  bile duboke, za nju su duboke, znači vredne, značajne i životne, jer se u njima život rađa. Ona ovde spaja sve biblijske elemente postanka: vatra, zemlja, voda, vazduh i veže ih  čvrsto tananom vrpcom ljubavi.

U sledećem životu,
rodiću ti devet sinova
sa Bogom da te
pomirim.
Jednu kćer
da ti bude mezimica.
Da plačeš uz njeno
odrastanje.
Na mene da liči.
Na bosiljak da ti miriše.
Da bude vruće pogača
i nebo iznad nas.
Da bude so
i zemlja ispod nas.[1]   

Zaustaviću klatno umornog sata
koji prokletstvo otkucava…
Čovek zemlji
nebo bogovima…
… svet s đavolom crni hleb večerava
zalud se čovek na krst privikava…[2]

Pesnikinja ovde ne misli na sat kao napravu za merenje vremena, nego na sat kao simbol protoka vremena čije klatno i ne mora biti staro, ali umorno jeste kao i mi sami što smo u ovom vremenu umorni od raznih nepogoda, nesporazuma, intriga, bede, nemaštine, tuge, mržnje, prkosa, a sve to poetesa želi smestiti u prošlost da nam budućnost lepše procvetava.

U slavu grumena
majke otaca tvojih
blage i rodne
od soja plemenitog
neka padne otkos prvi…
… Tad dragovanjem
gospodstveno te branim
silinom neba
u nejakoj ženi,
ovom mrvom sreće,
ko živim srcem hleba,
te nahranim…[3]

… Usitnjavaš rublje u kopejke…
i sve na smirnu miriše
da bude nežnije od nežnosti
pa svi aprili ispod bluze
kao čipkasto perje
u gugutkinom oku
drhtavo sanjaju.
Na ramenima mi ispisana
istorija sveta
starija od ljudi…
… Ti vrač tragač
svuda me pronalaziš
i od ničega
jerohinsku ružu rascvetavaš[4]

Kopejka ovde nije samo simbol sitnog novca (stoti deo rublje), ona je oštrica (kovani novčić kopejka je prvo imao otisak/simbol koplja), pa i reči ove poetese imaju taj zadatak da svojom oštricom poprave svet od onog dana u mladosti (kada sve aprili/buja ispod košulje, do onog osećanja da čovek na plećima nosi teret prošlosti, a on, taj teret, stariji je od ljudi i on se uz dovoljno ljubavi za ceo život, makar i neizvestan bio, obnavlja i neuništiv i traje poput ruže jerohinske,[5]  koja i kada umire, koja oživi, očarava i traje. Pesnikinja na taj način simboliku umiranja (nestajanja) rascvetava u ružu, u trajanje, u život…

Kada bih nastavio niz najlepših stihova ove knjige, sinula bi nezaboravna poema. Zato verujem da je ovih nekoliko stihova uvezanih iz nekoliko pesama verna slika neke nenapisane poeme.

Zanimljivo je kako pesnikinja  doživljava život i tamo gde pomislimo da je on težak, neizvastan, nemoguć, ali postojeći, ispunjava nas lepotom, kao i mi što smo željni punoće života, pa u pesmi Svetinja pred kojom se kleči i onda kada se pred njom rascvetava bolna/neprebolna otvorena rana, ona u bezglasnom došaptavanju dopušta da joj se pričaju male obmane koje urezuje ispod rebara (u srce) kao najžešće istine, jer  (reče dalje)  ko bi me umesto njega voleo kad rastem od krošnje prema korenu, od hleba prema semenu. Uočljivo je da ova pesnikinja traži negažen put, ispravan put koji od iskona vodi ka svetrajanju, po cenu da ga ne nađe, jer život sam ima drugačija rešenja. Ipak, ona od svojih želja i težnji ne odustaje.

I, čini  i se, pristojno bi bilo pri kraju ovog prikaza posebno se osvrnuti na pesmu po kojoj knjiga naslov nosi Godine srna i zmajeva. Zbog svih tih godina srna i zmajeva, omame i mirisa, najbeljih snegove, poetesa reče da neće rasplesti prste, … jer u inat životu otići ćeš kada bude najsvetlije kao što si uprkos smrti najnežnije ljubio pred drevnim zidom niz koji se survavaju duše i prostori. Pesnikinja traži da ona put poravna, da zaželi da se život nastavi, da se raduje, da traje, jer se po verovanju mnogih dobar put nikada ne urušava, samo pokatkad nestane da se javi nekada negde u nekom drugom vidu, na drugom mestu u nekom drugom vremenu, govoreći pri tome da je saglasna da samo Bog ugasi njenu zvezdu, a njena zvezda je sjajna, najsjajnija, trajna pa joj ispod stopala prhne  hiljadu svitaca… a već u narednoj pesmi Feledeš[6]pesnikinja pokušava  Damoklovim mačem spojiti (ne raseći) nespojivo i zato ona smišlja grudve zlatnih reči, sebe da obmane jer umire od neizlečive bolesti duše, koja se ljubav zove, a ona je protkana istinom, željom za lepše i bolje, za trajnije, za večno želi zaboraviti sve ono što joj je tegobe/teskobe darivalo. Ovo je čini mi se najvredniji zapis koji bi se mogao tumačiti kao ljubavna pesma, iako nije ni jedina niti najbolja jer su i mnoge druge, takođe, veoma dobre.

Ne, nikako ne bih želeo, ni smeo ne kazati nekoliko reči o divnoj pesmi Zato u kojoj do vrhunca zanosa iznosi svoje viđenje ljubavi/života i kazuje zašto je tako. Porodicu uzdiže do zasluženih visina, tegobe/teskobe, ako ih ima (a uvek ih ima) prihvata kao potrebu, kao nešto što nas prati, a njena ljubav ostaje uzvišena, netaknuta, čak i onda kada se svet urušava, ona nastavlja da voli bez ograničenja u vremenu i prostoru, istinski, bez ironije, bez lažnih nadanja i kao premisu tim misli reče: U meni spavaju sva naša// nerođena deca… // pevam uspavanku o čarobnjaku… // Ja sam majka suncokreta// zato ne plačem// nikad… //Sve ulažem na crveno// (crveno je simbol ljubavi, praznika, praznovanja, želje, slobode) Na nišanu streljačkog voda tvog voljenja// Niz grlo mi sipaš mleko i prvi dan proleća…

Vrhunac samosvesti i svog stava o životu ja protumačih u stihovima pesme Memento mori[7]

… Smrt je mala mrlja mastila
za izgubljene reči
kao stratište za proklete
u kojoj oči nemaju boju.
Smrt je davno izgubila smisao…
… Ne brini,
na nekoj pustopoljani
sklupčana
možda postanem gnezdo
u koje podmeću jaje sokola izleće drhtavo slavujevo pile.

Pesnikinja ne reče da su oči izgubile sjaj. To jeste normalno očekivati, ali one su izgubile boju… E, to je strah!

Čovek jeste zaista sitan. Zrnce od zrnca prašine. U kosmičkim razmerama ništavan, nevidljiv, tek možda postojeći. Zato uvek i uvek treba misliti na sebe da bi razumeo druge, želeti i raditi dobro sebi i isto to raditi drugima, jer je život jedan, jedan i jedini, kao što je i istina jedna i jedina. Poluistina nema. Ili je istina totalna, ili nije istina.

I na kraju samom, čini mi se časno je pomenuti da su ovu vrednu knjigu čitaocima preporučili: Budimir Stefanović, Branislava Cvetković Vitić, Ljiljana Ranković, Vukoman Rakočević, Svetlana Rajković, Vesna Albijanić i Rastko Bravo. Vrlo uspešne ilustracije uradio je Mare Cicero (Milivoj Marić). Izdavač: Brainstrade 2018.

Marica Ćirović (1963)  objavila je i knjigu „Čitači pepela“.

Živi  u Subotici. Ima status slobodnog umetnika.

Član je Srpskog književnog društva, Udruženja književnika Srbije i Matice srpske.

---

[1]Pesma Zavet

[2](pesma Umorno klatno)

 

[3] Pesma Žetva

[4]  Pesma Kopejka

[5]Jednogodišnja biljka koja uspeva u istočnim delovima Mediterana. Ona ima jedinstvenu osobinu da i kada se sasvim osuši, poprskana vodom (životom) vraća se u život sam, čime se smatra neuništovom.

[6] Na mađarskom jeziku - zaborav

[7]Memento mori – latinski: čoveče seti se da si smrtan, da moraš umreti…

PODELITE OVAJ TEKST NA: