детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЛАМЕН ЧИТАЊА И ОГАЊ РАЗУМЕВАЊА
УЗ РУЖУ ЈЕРОХИНСКУ

или

(прилог за боље разумевање и уживање у читању књиге ГОДИНЕ СРНА И ЗМАЈЕВА  књижевнице Марице Ћировић)

Симо Б. Голубовић

Не знам како ви, али ја, истину вам кажем, с тешком муком могу у једној књизи/песми појмити заљубљеност срна и змајева: оних на једној страни који су од рођења лепи, када се припитоме врло су умиљати, по својој природи врло плашљиви,  обазриви, смерни и умиљати - и оних других који су после својих првих корака постали зли, наопаки, застрашујући, језиви, несносни, безобзирни, неустрашиви, одвратни, чак и омражени…

Године страховања, макар то било и у дуготрајној свирепости, ипак заврше. Свирепост прелази у неки други, можда мало подношљивији, облик насиља. Па и сама свирепост мало олабави своје чврсте везове, уруши се, смањи и претвори се у неке мање значајне опасности, па се у годинама страховања (године срна) помире са страховима (змајевима) и између корица занимљиве и врло добре књиге, изузетно примамљивог и наслова и садржаја Године срна и змајева здружено утркују ко ће више лепоте даровати читаоцима. А које су то године, запитајмо се. Верујем да се одговор крије у годинама младог стваралаштва ове поетесе када са страхом (често и са стидом) као млада срна показује своје стихове очекујући олују критике (посебно оне негативне) и бљување ватре змајева (већ афирмисаних), често и умишљених поета који су уверени да су богомдати да буду најбољи, а она (млада песникиња, срна) тада своје  скривене кошмаре (мисли) расцветава на белини хартије. Те године срна и змајевакаткада трају дуго и никада се не заврше, али у случају ове поетесе, на њену срећу и срећу нас њених читалаца, нису бескрајне… И дође час када су плашљиве срне постале  неустрашиви змајеви, с разликом што ови змајеви не бљују ватру него лепоречи…

Овај, на прво читање мало необичан закључак, донесох/изнедрих након више пута прочитане књиге, што би значило да није истргнут из пламена читања него из огња разумевања, баш онако како се и ауторка ове књиге појавила/показала у пуној снази и са лучом у очима и одлучним кораком да тај сјај на најлепши начин покаже другима, па је на поетску/књижевну сцену искорачила смело и самоуверено (чини ми се без залета) кренувши на узвишен пут часног путешествија међу песничке звезде (пиедестал песништва, свој Парнас) придруживши се на тај начин бесмртнима. Нашој књижевној баштини нису непознати такви случајеви, али намерно нећу и не желим помињати имена ради неког поређења, јер ова поетеса није узела ништа што је претходно казано, ништа што није њено. Она је својом првом појавом (књигом) многе поете већ надвисила не понизивши ништа од оног (оних) величанственог у њима на чему су се, а и данас је тако, напајале генерације љубитеља лепих речи.

Нема ни једне песме (ни једног стиха) у овој занимљивој књизи који нам не указује на пут лепог и лепшег, на хуманији и сигурнији правац у будућност, на место вреднијег и лепшег живљења достојног човеку, а свака стаза и сваки пут који нам она дарује води уским стазама у рајске одаје најлепшег стиховања, а само уски путеви воде у рај, рекоше писци Светог писма… И, зато с првом могу казати да је Марица Ћировић у овом тренутку једна од најбољих поетеса на овим просторима. Не, нисам казао најбоља, а требао сам, јер не бих ни погрешио. Када о овом мислим, не говорим о обиму њеног стваралаштва јер је квалитет његов далеко већи и значајнији од самог обима. Није нам непознато да су многи песници и код нас и у свету оставили неизбрисиве трагове свога рада у само једној књизи (или малом броју објављених дела). Ово ни на који начин не значи да ускоро нећемо пред собом имати и нову/нове књиге ове врсне поетесе.

Марица Ћировић је богомдана песникиња и она у свом изражавању тражи (и налази) оно што је најбоље и најлепше, каткада мало мистично, историјом и легендом обојено и на известан начин гранично са мистеријом, па је просечном читаоцу на прво читање веома тешко повезати и догађаје и доживљаје, разумети мит, уочити стварност, појмити непознате легенде, а све то је преточено у коктел најлепшег духовног напитка, најчешће лековитог.

И није, заиста није једноставно, поставити границу између варљиве стварности и далеких сећања, између сете и радости и на свој добар начин дефинисати љубав када све од љубави врви, разликовати ону љубав од љубави која је општи појам упућен свима и на крају  све то увезати једном заљубљеном врпцом у доживљај/незабоправ, или одвојити од оног што у љубави често називамо интима. У њеним стиховима све је интима, а ништа није лично, све је љубав искрена, танана, топла, а поезија јој ипак није само љубавна… Тешко је у оволиком јединству лепоте уочити и супротности које је време уткало у наше животе, тешко је издвојити време од невремена, раздвојити прошлост од садашњости када се и прошлост сама у садашњости обнавља, а сама садашњост урушава у прошлост незаустављиво стремећи ка будућности.

Реч будућност она ретко користи, али када је искористи, попуни наше жеље, маштања, веровања: веровања у нешто племенито, нешто боље и лепше за које смо већ помислили да је прошлост.

Читајући ове њене стихове, читалац не може да се не запита где је до сада била ова песникиња и не може да не зажели још букета њених стихова/мисли које  и када се од извора удаље, свежином и лепотом маме да у њима тражимо себе као што у бистрој води волимо огледати свој лик тражећи при томе ону лепоту која ће тек сутра бити видљива...

Уверен сам да би многи књижевни критичари (чак и теоретичари књижевности) за овакву ниску стихова казали да је то поема јер заиста има много елемената веома добре поеме, (поема у општем смислу речи и јесте оно што је у поетици најлепше, највредније, што је поетично, складно, изазовно, спев епског карактера…), али ја желим своју пажњу задржати на оној поетесиној стази која води ка врху брда без жеље да се на сам врх попне правећи успут кратке паузе намењене за одмор путнику/читаоцу…

Тешко је (често је тешко) некој поезији дефинисати књижевни правац којем би та поезија понајвише припадала. Тако је и са поезијом коју нам дарује ова врсна песникиња. Неки критичари казаће са је то поезија суштине. Јесте по многим елементима. Верујем да је то најближе истини. Други ће казати да је заступљен правац симболизма, у чему има много истине. Неки би рекли да њена поезија припада уметничко-књижевно-поетском правцу сентиментализма. И ни једни неће погрешити, јер у свим (или у скоро свим) песмама поетеса износи лични став, лични доживљај. Ја бих био склон и чини ми се одговоран за своју реч када бих казао да се овде ради о новом, још довољно недефинисаном, књижевном правцу који бих назвао  поетика лиценца јер сам у овим њеним песмама пронашао много елемената новог које може у будућем времену бити образац за нову добру поетику. Ближу одредницу овом појму даће сама ауторка својим новим стиховима/књигама које ће, сигуран сам бити свеже цвеће на читаочевом столу.

Често се, читајући њене чаробне стихове запитам да ли су странице њених књига само слика записа њеног срца и душе или су то слике немира које у читаоце уносе мир (или нови немир), које читаоца гурају напред или га воде (опет напред) у добром смеру ка бољем и узвишенијем циљу.

Након овог општег дела мога казивања о Марици Ћировић  и њеном стиховању у књизи Године срна и змајева осећам потребу да извршим кратку анализу њених записа/немира. То ћу учинити на мало необичан начин: књигу ћу по свом нахођењу претворити у кратку поему (само један мали почетни део), јер читаоци увек воле читати поеме и уронути у садржај књиге уз снажне доживљаје, а читајући њене стихове за то увек имају разлога.

Песникиња у свом стихопису веома често (није то њен изум, али га штедро примењује) користи инверзију и редослед речи поставља мало неуобичајено дајући увек и увек добар акценат на ону реч/појам којим она жели описати своје виђење/доживљаје, што увек има веома добар учинак. Она најчешће глагол користи на крају израза да би на тај начин одређена реч/појам добила боље одређење. Користећи тај њен метод, кренућу од краја књиге и њене необчне биографије (аутобиографије) где она не даје важност ни имену, ми месту, ни времену. Сматра да су то само одређени подаци, а оно што је важно је: да је  она од земље настала, кроз ватру каљена, водом крштена и да сања (рекао бих узлет) лет птице. Рођена је, каже, у равници у којој су бразде дубоке, тек толико, да из њих може нићи хлеб и доброта… Не, не рече она да су бразде плитке, ма колико оне  биле дубоке, за њу су дубоке, значи вредне, значајне и животне, јер се у њима живот рађа. Она овде спаја све библијске елементе постанка: ватра, земља, вода, ваздух и веже их  чврсто тананом врпцом љубави.

У следећем животу,
родићу ти девет синова
са Богом да те
помирим.
Једну кћер
да ти буде мезимица.
Да плачеш уз њено
одрастање.
На мене да личи.
На босиљак да ти мирише.
Да буде вруће погача
и небо изнад нас.
Да буде со
и земља испод нас.[1]   

Зауставићу клатно уморног сата
који проклетство откуцава…
Човек земљи
небо боговима…
… свет с ђаволом црни хлеб вечерава
залуд се човек на крст привикава…[2]

Песникиња овде не мисли на сат као направу за мерење времена, него на сат као симбол протока времена чије клатно и не мора бити старо, али уморно јесте као и ми сами што смо у овом времену уморни од разних непогода, неспоразума, интрига, беде, немаштине, туге, мржње, пркоса, а све то поетеса жели сместити у прошлост да нам будућност лепше процветава.

У славу грумена
мајке отаца твојих
благе и родне
од соја племенитог
нека падне откос први…
… Тад драговањем
господствено те браним
силином неба
у нејакој жени,
овом мрвом среће,
ко живим срцем хлеба,
те нахраним…[3]

… Уситњаваш рубље у копејке…
и све на смирну мирише
да буде нежније од нежности
па сви априли испод блузе
као чипкасто перје
у гугуткином оку
дрхтаво сањају.
На раменима ми исписана
историја света
старија од људи…
… Ти врач трагач
свуда ме проналазиш
и од ничега
јерохинску ружу расцветаваш[4]

Копејка овде није само симбол ситног новца (стоти део рубље), она је оштрица (ковани новчић копејка је прво имао отисак/симбол копља), па и речи ове поетесе имају тај задатак да својом оштрицом поправе свет од оног дана у младости (када све априли/буја испод кошуље, до оног осећања да човек на плећима носи терет прошлости, а он, тај терет, старији је од људи и он се уз довољно љубави за цео живот, макар и неизвестан био, обнавља и неуништив и траје попут руже јерохинске,[5]  која и када умире, која оживи, очарава и траје. Песникиња на тај начин симболику умирања (нестајања) расцветава у ружу, у трајање, у живот…

Када бих наставио низ најлепших стихова ове књиге, синула би незаборавна поема. Зато верујем да је ових неколико стихова увезаних из неколико песама верна слика неке ненаписане поеме.

Занимљиво је како песникиња  доживљава живот и тамо где помислимо да је он тежак, неизвастан, немогућ, али постојећи, испуњава нас лепотом, као и ми што смо жељни пуноће живота, па у песми Светиња пред којом се клечи и онда када се пред њом расцветава болна/непреболна отворена рана, она у безгласном дошаптавању допушта да јој се причају мале обмане које урезује испод ребара (у срце) као најжешће истине, јер  (рече даље)  ко би ме уместо њега волео кад растем од крошње према корену, од хлеба према семену. Уочљиво је да ова песникиња тражи негажен пут, исправан пут који од искона води ка светрајању, по цену да га не нађе, јер живот сам има другачија решења. Ипак, она од својих жеља и тежњи не одустаје.

И, чини  и се, пристојно би било при крају овог приказа посебно се осврнути на песму по којој књига наслов носи Године срна и змајева. Због свих тих година срна и змајева, омаме и мириса, најбељих снегове, поетеса рече да неће расплести прсте, … јер у инат животу отићи ћеш када буде најсветлије као што си упркос смрти најнежније љубио пред древним зидом низ који се сурвавају душе и простори. Песникиња тражи да она пут поравна, да зажели да се живот настави, да се радује, да траје, јер се по веровању многих добар пут никада не урушава, само покаткад нестане да се јави некада негде у неком другом виду, на другом месту у неком другом времену, говорећи при томе да је сагласна да само Бог угаси њену звезду, а њена звезда је сјајна, најсјајнија, трајна па јој испод стопала прхне  хиљаду свитаца… а већ у наредној песми Феледеш[6]песникиња покушава  Дамокловим мачем спојити (не расећи) неспојиво и зато она смишља грудве златних речи, себе да обмане јер умире од неизлечиве болести душе, која се љубав зове, а она је проткана истином, жељом за лепше и боље, за трајније, за вечно жели заборавити све оно што јој је тегобе/тескобе даривало. Ово је чини ми се највреднији запис који би се могао тумачити као љубавна песма, иако није ни једина нити најбоља јер су и многе друге, такође, веома добре.

Не, никако не бих желео, ни смео не казати неколико речи о дивној песми Зато у којој до врхунца заноса износи своје виђење љубави/живота и казује зашто је тако. Породицу уздиже до заслужених висина, тегобе/тескобе, ако их има (а увек их има) прихвата као потребу, као нешто што нас прати, а њена љубав остаје узвишена, нетакнута, чак и онда када се свет урушава, она наставља да воли без ограничења у времену и простору, истински, без ироније, без лажних надања и као премису тим мисли рече: У мени спавају сва наша// нерођена деца… // певам успаванку о чаробњаку… // Ја сам мајка сунцокрета// зато не плачем// никад… //Све улажем на црвено// (црвено је симбол љубави, празника, празновања, жеље, слободе) На нишану стрељачког вода твог вољења// Низ грло ми сипаш млеко и први дан пролећа…

Врхунац самосвести и свог става о животу ја протумачих у стиховима песме Мементо мори[7]

… Смрт је мала мрља мастила
за изгубљене речи
као стратиште за проклете
у којој очи немају боју.
Смрт је давно изгубила смисао…
… Не брини,
на некој пустопољани
склупчана
можда постанем гнездо
у које подмећу јаје сокола излеће дрхтаво славујево пиле.

Песникиња не рече да су очи изгубиле сјај. То јесте нормално очекивати, али оне су изгубиле боју… Е, то је страх!

Човек јесте заиста ситан. Зрнце од зрнца прашине. У космичким размерама ништаван, невидљив, тек можда постојећи. Зато увек и увек треба мислити на себе да би разумео друге, желети и радити добро себи и исто то радити другима, јер је живот један, један и једини, као што је и истина једна и једина. Полуистина нема. Или је истина тотална, или није истина.

И на крају самом, чини ми се часно је поменути да су ову вредну књигу читаоцима препоручили: Будимир Стефановић, Бранислава Цветковић Витић, Љиљана Ранковић, Вукоман Ракочевић, Светлана Рајковић, Весна Албијанић и Растко Браво. Врло успешне илустрације урадио је Маре Цицеро (Миливој Марић). Издавач: Браинстраде 2018.

Марица Ћировић (1963)  објавила је и књигу „Читачи пепела“.

Живи  у Суботици. Има статус слободног уметника.

Члан је Српског књижевног друштва, Удружења књижевника Србије и Матице српске.

---

[1]Песма Завет

[2](песма Уморно клатно)

 

[3] Песма Жетва

[4]  Песма Копејка

[5]Једногодишња биљка која успева у источним деловима Медитерана. Она има јединствену особину да и када се сасвим осуши, попрскана водом (животом) враћа се у живот сам, чиме се сматра неуништовом.

[6] На мађарском језику - заборав

[7]Memento mori – латински: човече сети се да си смртан, да мораш умрети…

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: