Zimski vilindan

–        Kako je čarobnastična! – prošaputa zadovoljno Vera,

oblačeći svoju prvu svečanu haljinu neobičnog kroja koju je mama upravo završavala. Sašivena od plave sirove svile, ukrašena vezenim detaljima, bila je kao salivena za praznik poput ovog, za koji se spremala. Pažljivo je ogrnula debeli vuneni ogrtač pazeći da se haljina ne pogužva. Strpljivo je obmotala vrat i lice belim šalom. Potom je obula bele pufnaste čizme sa kojih su visile četvorobojne kićanke nestrpljivo skakućući oko nogu. Tek kada je preko grudi i ramena prebacila plavu tkanu torbicu, usklađenu sa bojama haljine, uputila se uzbrdo brzim hodom.

Kako se penjala krivudavim uskim puteljkom kojeg su grane drveća,  otežale od velikih smetova snega, na više mesta presecale, tako su joj se ukazivali sve veći parčići čarolije u malim procepima između poleglih bagremovih stabala pritisnutih snegom. Između nanosa snega i ograde, nazirala se prava pravcata bajka. Ovi prizori su devojčicu ostavljali bez daha. Morala je nekoliko puta da stane i da od uzbuđenja duboko udahne oštar zimski vazduh, pritiskajući usta šalom, kako bi se suzdržala da ne vrisne od radosti i uzbuđenja. Dok se pitala ko će sve biti na Božičinoj zabavi i kako će se snaći u tom, za nju, novom i nepoznatom prazničnom ambijentu, začu vibraciju telefona.

–        Sačekaću te ispred – odgovori Vera nekome dok  je svu svoju

pažnju usmeravala na to da kriomice još malo proviri kroz kapiju i sagleda tu dugo najavljivanu proslavu. Pogled joj odmah okupira neobična igra svetlosti i ona podiže pogled ka nebu. Visoko iznad kapije lebdeo je svetleći natpis na kojem su se u prazničnim bojama prelivale dve reči: ZIMSKI VILINDAN.

Vera pretrča preko natpisa, pa se zagleda u dubinu Zimskog mira. U momentu se zbuni. Prizor koji je videla, pre samo par minuta, dok je prilazila kapiji i u kojem su se nadgornjavali[1] zeleni borovi okićeni mnoštvom lampiona, sada je bio zamenjen. Ogromni hrast nadvio se iznad Luke godišnjih doba plamteći u svojim  smirenim svetlosnim tonovima koji su se smenjivali. Prvo se zabeleo, pa se zaplaveo kao nebo iznad sela tokom sunčanih dana, a onda je lagano zaličio na zalazak sunca pred prolećnu kišu. Bivao je sve crveniji i crveniji, da bi se ponovo zabeleo. Smenu boja pratila je nežna muzika pesme koju je Vera rado pevušila. Sada je ovi tonovi povukoše i ona spontano zaplesa na beloj, sada već zaleđenoj stazi ispred sela. 

–        Ti već plešeš? – začu se Savin glas koji se nadvikivao sa muzikom i škripom

kapije koju je upravo širom otvarao.

–        Prva sam došla? – upitno će Vera, prečuvši njegovo pitanje.

–        Da, ti i ja smo dobili pozivnicu na kojoj je vreme od devedeset minuta ranije

nego kod ostalih gostiju – rastumači Sava, ističući da njih dvoje praktično i nisu gosti.

Prečuvši Savin odgovor, okretala se oko sebe, prateći ga u stopu. Sve je bilo drugačije. Imala je utisak kao da je ovde prvi put.

–        I ja sam iznenađen! – prošaputa Sava, kao da joj čita misli.

Vera ponovo primeti promenu i uoči da je prizor sa hrastom zamenjen ponovo ukrašenim svetlećim borovima koji su nadvisili svu šumu koja se nalazila okolo. Tek je sada shvatila da se ovde prizori smenjuju, da se čas vide okićeni mladi borovi, a čas veliki stari hrast.

–        Šta ti se više dopada? – zapita je Luka, uhvativši njen pogled iz kojeg je bilo

jasno da je devojčica očarana onim što vidi.

–        Borovi! – odape Vera kao iz topa.

–        Ipak hrast! – predomisli se.

–        Dobro, odluči se! Borovi ili hrast? – začikavao ju je Sava.

–        Ne mogu da se odlučim! Volim i okićeni bor, ali obožavam i ukrašeni hrast!

odlučno će Vera.

***

Završivši i poslednji detalj, Božica otvori vrata Zimskog mira. Gracioznim hodom oprezno prekorači plavi prag preko kojeg su letele senke nestvarnih svetlosnih zimskih prizora. Okrenuta leđima ka zapadu stade na sredinu dvorišta koje je u tom trenu izgledalo kao najnestvarnija zimska praznična bajka ukrašena dečjim osmesima punim radoznalosti i iščekivanja. Vila uz ogroman osmeh zadovoljstva podiže ruke visoko iznad glave, približi šake i, priljubivši kažiprste i palčeve, formira oblik srca. Kako je srce uputila ka istoku, cela ta strana sveta otkri svoj praznični sjaj. Iz ogromnog pejzaža ukrašenog prazničnim dekorom[2], izroni zelena vila. Deca zanemeše i podigoše glave ka nebu. Nikada je pre nisu videli. Ličila im je na Božicu, a ipak je bila skroz drugačija. Visoko iznad sela sedela je na džinovskoj[3]  detelini u četiri boje, a oko nje su leteli rojevi neobično velikih i šarenih leptira koji su svojim krilima pravili različite formacije. Svuda oko nje bili su vidljivi tragovi nešto drugačijeg godišnjeg doba od zime, ali sličnog prazničnog raspoloženja. U momentu kad je zelena vila i sama uzvratila srcem formiranim od prstiju obe šake, celo seoce zamirisa najlepšim mirisima prirode. Vera snažno udahnu punim plućima i zažmuri od miline.

–        Otvori oči! Gledaj u pravcu juga! – šapnu joj Sava u uho i povuče je na tu stranu.

Čim je Božica svojim isprepletanim prstima poslala srce ka jugu, ceo taj  prostor kao po komandi oboji se prazničnim bojama.  Odozgo, sa visine iz oblaka, izvirivao je vazdušni balon, a iz njegove korpe mahala je crvena vila kikoćući se tako umilno da svi spontano razvukoše usne u ogroman osmeh. Oko ove razdragane vile sve je bilo bučno, uzavrelo i nestvarno. Na sve strane leteli su neobični automobili, avioni, rakete, kosmonauti ili nešto što je barem Veri, ličilo na kosmonaute.

Ovo nas čeka u budućnosti? – upita se u sebi Vera dok  je gradila u mislima utisak da ova vila živi na kosmičkoj raskrsnici i da se u taktu njenog smeha pokrenuo ceo svemir[4] sa željom da njoj i Savi otkrije šta ih čeka u budućnosti.

–        Ili je ono nečija sadašnjost? – ote se Veri glasna misao.

–        Možda – promrmlja Sava ne skidajući pogled sa te nebeske raskrsnice.

Crvena vila se i dalje kikotala mašući im iz balona koji je

bivao sve bliži tlu. Bacala je deci konfete različitih boja, veličina i oblika. Deca ni slutila nisu da je ona svaku konfetu sama napravila. Kako bi konfete dodirnule tlo, tako bi se začula druga melodija. Ubrzo je celo selo pevalo u prazničnom ritmu najlepše melodije sveta. Vera zaigra na zvuk konfete obojene u zastavu njene domovine, vrteći se ukrug zatvorenih očiju i samo što ponovo otvori oči i upre pogled ka Božici, imala je šta i da vidi.

Božica se sada, već i sama ozarena od sreće i uzbuđenja, okretala ka zapadu. Odatle prvo izroni ogromno drvo, a onda se pojavi poznato lice.

–        Bosiljčicaaa! – prolomi se uzvik oduševljenja sa svih strana sveta. Bila je  vidno

radosna što je bila deo Božičinog performansa[5] budućnosti i što je mogla ponovo da vidi sve svoje đake. Drvo na kojem je sedela bilo je ogromno, neobično i puno poznatih i nikad viđenih plodova. Ispod njega je bilo mnoštvo šarenih merdevina koje su vodile u krošnju okićenu ukusima sveta.

–        Vera, znaš li ti da ovo drvo može da nahrani ceo svet? Zove se Drvo zajedništva

–  tiho će Sava.

–        Ceo svet? Misliš celo naše selo i naš grad i našu zemlju i sva sela i sve

gradove i države na planeti! – nabrajala je upitno Vera

–        Da. Sva sela i sve gradove sveta – sa nevericom će i Sava.

Vera se okrenu oko sebe i shvati tek sada da je selo puno dece. Imala je utisak da su sva deca sveta sada ovde sa njom u njenom omiljenom selu. Dok se trudila da raspozna sva ta lica koja su, poput nje, radoznalo gledala ka nebu, gore se dešavao nesvakidašnji spektakl[6]. Na istoku su leptirovi svojim krilima ispisivali prazničnu čestitku na kineskom jeziku! Na jugu su se sva vozila poređala u formaciju napisavši čestitku na španskom, na zapadu je drvo svojim plodovima ispisalo čestitku na engleskom, a na severu se pojavio čarobni dim koji je ispisao čestitku na ruskom!

–        Kineski! Španski! Engleski! Ruski? – prepoznavali su skoro ugla.

–        Misliš li što i ja? – viknu šeretski[7] Sava.

–        Daaa – zaklikta uzbuđeno Vera.

Oboje potrčaše da i oni ispišu čestitku na svom jeziku u dubokom snegu vilinog sela. Istog trena svi Božičini gosti potrčaše za njima da i oni ispišu praznične čestitke na svojim maternjim jezicima. Sreća pa je snežni pokrivač bio dovoljno prostran i debeo da može da izdrži sva novogodišnja, božićna i rođendanska čestitanja.

–        Srećna Nova godina! – veselo će lija plešući sa svojim liscem i lisičićima u

zaklonu, na samoj ivici dvorišta.

–        Srećan Božić! – projeleni jelen gledajući svoju srnu pravo u oči, dok joj se

krzno presijavalo od konfeta dajući joj praznični izgled.

–        Srećni praznici! – dovikivao je miš svojoj brojnoj mišjoj družini koja se za

svoj groš[8] veselila pentrajući se gore dole uz merdevine naslonjene na Drvo zajedništva.

–        Sre-ćni pra-zni-ci, sre-ćni, sre-ćni, dživ dživ džav – dodživdžanili su vrapci iz

krošnje okićenog hrasta vrapcima nanizanim na prazničnu borovu granu.

–        Lajkujem Novu i Božić! Tagujem slavljenicu! – mjauknuo je mačak Toki

zadovoljno se krećući po prazničnoj čaroliji zimskog Vilindana.

Iz knjige „Zimski mir sa vilom Božicom“ (2022)

---

[1] Takmičiti se ko će biti bolji u nečemu, u ovom slučaju ko je viši.

[2] Ukrašen prostor.

[3] Velika, ogromna.

[4] Kosmos, vasiona, univerzum, beskonačno prostranstvo koje okružuje našu planetu.

[5] Umetnička forma sa elementima pozorišta, plesa, muzike ili cirkusa.

[6] Atrakcija, zanimljiv događaj, predstava.

[7] Vragolasto, mangupski.

[8] Vrsta metalnog novca.

аутор илустрације: Ана Григорјев

PODELITE OVAJ TEKST NA: