Зимски вилиндан

–        Kaкo je чаробнастична! – прошапута задовољно Вера,

облачећи своју прву свечану хаљину необичног кроја коју је мама управо завршавала. Сашивена од плаве сирове свиле, украшена везеним детаљима, била је као саливена за празник попут овог, за који се спремала. Пажљиво је огрнула дебели вунени огртач пазећи да се хаљина не погужва. Стрпљиво је обмотала врат и лице белим шалом. Потом је обула беле пуфнасте чизме са којих су висиле четворобојне кићанке нестрпљиво скакућући око ногу. Тек када је преко груди и рамена пребацила плаву ткану торбицу, усклађену са бојама хаљине, упутила се узбрдо брзим ходом.

Како се пењала кривудавим уским путељком којег су гране дрвећа,  отежале од великих сметова снега, на више места пресецале, тако су јој се указивали све већи парчићи чаролије у малим процепима између полеглих багремових стабала притиснутих снегом. Између наноса снега и ограде, назирала се права правцата бајка. Ови призори су девојчицу остављали без даха. Морала је неколико пута да стане и да од узбуђења дубоко удахне оштар зимски ваздух, притискајући уста шалом, како би се суздржала да не врисне од радости и узбуђења. Док се питала ко ће све бити на Божичиној забави и како ће се снаћи у том, за њу, новом и непознатом празничном амбијенту, зачу вибрацију телефона.

–        Сачекаћу те испред – одговори Вера некоме док  је сву своју

пажњу усмеравала на то да криомице још мало провири кроз капију и сагледа ту дуго најављивану прославу. Поглед јој одмах окупира необична игра светлости и она подиже поглед ка небу. Високо изнад капије лебдео је светлећи натпис на којем су се у празничним бојама преливале две речи: ЗИМСКИ ВИЛИНДАН.

Вера претрча преко натписа, па се загледа у дубину Зимског мира. У моменту се збуни. Призор који је видела, пре само пар минута, док је прилазила капији и у којем су се надгорњавали[1] зелени борови окићени мноштвом лампиона, сада је био замењен. Огромни храст надвио се изнад Луке годишњих доба пламтећи у својим  смиреним светлосним тоновима који су се смењивали. Прво се забелео, па се заплавео као небо изнад села током сунчаних дана, а онда је лагано заличио на залазак сунца пред пролећну кишу. Бивао је све црвенији и црвенији, да би се поново забелео. Смену боја пратила је нежна музика песме коју је Вера радо певушила. Сада је ови тонови повукоше и она спонтано заплеса на белој, сада већ залеђеној стази испред села. 

–        Ти већ плешеш? – зачу се Савин глас који се надвикивао са музиком и шкрипом

капије коју је управо широм отварао.

–        Прва сам дошла? – упитно ће Вера, пречувши његово питање.

–        Да, ти и ја смо добили позивницу на којој је време од деведесет минута раније

него код осталих гостију – растумачи Сава, истичући да њих двоје практично и нису гости.

Пречувши Савин одговор, окретала се око себе, пратећи га у стопу. Све је било другачије. Имала је утисак као да је овде први пут.

–        И ја сам изненађен! – прошапута Сава, као да јој чита мисли.

Вера поново примети промену и уочи да је призор са храстом замењен поново украшеним светлећим боровима који су надвисили сву шуму која се налазила около. Тек је сада схватила да се овде призори смењују, да се час виде окићени млади борови, а час велики стари храст.

–        Шта ти се више допада? – запита је Лука, ухвативши њен поглед из којег је било

јасно да је девојчица очарана оним што види.

–        Борови! – одапе Вера као из топа.

–        Ипак храст! – предомисли се.

–        Добро, одлучи се! Борови или храст? – зачикавао ју је Сава.

–        Не могу да се одлучим! Волим и окићени бор, али обожавам и украшени храст!

одлучно ће Вера.

***

Завршивши и последњи детаљ, Божица отвори врата Зимског мира. Грациозним ходом опрезно прекорачи плави праг преко којег су летеле сенке нестварних светлосних зимских призора. Окренута леђима ка западу стаде на средину дворишта које је у том трену изгледало као најнестварнија зимска празнична бајка украшена дечјим осмесима пуним радозналости и ишчекивања. Вила уз огроман осмех задовољства подиже руке високо изнад главе, приближи шаке и, приљубивши кажипрсте и палчеве, формира облик срца. Како је срце упутила ка истоку, цела та страна света откри свој празнични сјај. Из огромног пејзажа украшеног празничним декором[2], изрони зелена вила. Деца занемеше и подигоше главе ка небу. Никада је пре нису видели. Личила им је на Божицу, а ипак је била скроз другачија. Високо изнад села седела је на џиновској[3]  детелини у четири боје, а око ње су летели ројеви необично великих и шарених лептира који су својим крилима правили различите формације. Свуда око ње били су видљиви трагови нешто другачијег годишњег доба од зиме, али сличног празничног расположења. У моменту кад је зелена вила и сама узвратила срцем формираним од прстију обе шаке, цело сеоце замириса најлепшим мирисима природе. Вера снажно удахну пуним плућима и зажмури од милине.

–        Отвори очи! Гледај у правцу југа! – шапну јој Сава у ухо и повуче је на ту страну.

Чим је Божица својим испреплетаним прстима послала срце ка југу, цео тај  простор као по команди обоји се празничним бојама.  Одозго, са висине из облака, извиривао је ваздушни балон, а из његове корпе махала је црвена вила кикоћући се тако умилно да сви спонтано развукоше усне у огроман осмех. Око ове раздрагане виле све је било бучно, узаврело и нестварно. На све стране летели су необични аутомобили, авиони, ракете, космонаути или нешто што је барем Вери, личило на космонауте.

Ово нас чека у будућности? – упита се у себи Вера док  је градила у мислима утисак да ова вила живи на космичкој раскрсници и да се у такту њеног смеха покренуо цео свемир[4] са жељом да њој и Сави открије шта их чека у будућности.

–        Или је оно нечија садашњост? – оте се Вери гласна мисао.

–        Можда – промрмља Сава не скидајући поглед са те небеске раскрснице.

Црвена вила се и даље кикотала машући им из балона који је

бивао све ближи тлу. Бацала је деци конфете различитих боја, величина и облика. Деца ни слутила нису да је она сваку конфету сама направила. Како би конфете додирнуле тло, тако би се зачула друга мелодија. Убрзо је цело село певало у празничном ритму најлепше мелодије света. Вера заигра на звук конфете обојене у заставу њене домовине, вртећи се укруг затворених очију и само што поново отвори очи и упре поглед ка Божици, имала је шта и да види.

Божица се сада, већ и сама озарена од среће и узбуђења, окретала ка западу. Одатле прво изрони огромно дрво, а онда се појави познато лице.

–        Босиљчицааа! – проломи се узвик одушевљења са свих страна света. Била је  видно

радосна што је била део Божичиног перформанса[5] будућности и што је могла поново да види све своје ђаке. Дрво на којем је седела било је огромно, необично и пуно познатих и никад виђених плодова. Испод њега је било мноштво шарених мердевина које су водиле у крошњу окићену укусима света.

–        Вера, знаш ли ти да ово дрво може да нахрани цео свет? Зове се Дрво заједништва

–  тихо ће Сава.

–        Цео свет? Мислиш цело наше село и наш град и нашу земљу и сва села и све

градове и државе на планети! – набрајала је упитно Вера

–        Да. Сва села и све градове света – са неверицом ће и Сава.

Вера се окрену око себе и схвати тек сада да је село пуно деце. Имала је утисак да су сва деца света сада овде са њом у њеном омиљеном селу. Док се трудила да распозна сва та лица која су, попут ње, радознало гледала ка небу, горе се дешавао несвакидашњи спектакл[6]. На истоку су лептирови својим крилима исписивали празничну честитку на кинеском језику! На југу су се сва возила поређала у формацију написавши честитку на шпанском, на западу је дрво својим плодовима исписало честитку на енглеском, а на северу се појавио чаробни дим који је исписао честитку на руском!

–        Кинески! Шпански! Енглески! Руски? – препознавали су скоро угла.

–        Мислиш ли што и ја? – викну шеретски[7] Сава.

–        Дааа – закликта узбуђено Вера.

Обоје потрчаше да и они испишу честитку на свом језику у дубоком снегу вилиног села. Истог трена сви Божичини гости потрчаше за њима да и они испишу празничне честитке на својим матерњим језицима. Срећа па је снежни покривач био довољно простран и дебео да може да издржи сва новогодишња, божићна и рођенданска честитања.

–        Срећна Нова година! – весело ће лија плешући са својим лисцем и лисичићима у

заклону, на самој ивици дворишта.

–        Срећан Божић! – пројелени јелен гледајући своју срну право у очи, док јој се

крзно пресијавало од конфета дајући јој празнични изглед.

–        Срећни празници! – довикивао је миш својој бројној мишјој дружини која се за

свој грош[8] веселила пентрајући се горе доле уз мердевине наслоњене на Дрво заједништва.

–        Сре-ћни пра-зни-ци, сре-ћни, сре-ћни, џив џив џав – доџивџанили су врапци из

крошње окићеног храста врапцима нанизаним на празничну борову грану.

–        Лајкујем Нову и Божић! Тагујем слављеницу! – мјаукнуо је мачак Токи

задовољно се крећући по празничној чаролији зимског Вилиндана.

Из књиге „Зимски мир са вилом Божицом“ (2022)

---

[1] Такмичити се ко ће бити бољи у нечему, у овом случају ко је виши.

[2] Украшен простор.

[3] Велика, огромна.

[4] Космос, васиона, универзум, бесконачно пространство које окружује нашу планету.

[5] Уметничка форма са елементима позоришта, плеса, музике или циркуса.

[6] Атракција, занимљив догађај, представа.

[7] Враголасто, мангупски.

[8] Врста металног новца.

аутор илустрације: Ана Григорјев

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: