BEZIMENA

Kamen mi na grudima leži.

U tuđem grobu,  ja i duša moja.

Rastasmo se i sastasmo,

kao noć i  dan,

kao oblak i sunce,

u večitom krugu života.

Ne bole me rane moje,

izlomljeni prsti kojima sam kamen grebala, živa zakopana.

Ti me boliš, radosti moja.

Boli me što te rodih da samo zlo upoznaš.

Oprosti što te na grudi ne privih,

što te se ne nagledah.

Praštaj što ti majka ime ne dade,

što će te večno radošću zvati.

Spavaj sada, neljubljeno  moje.

U grobu hladnom gnezdo sam ti  svila.

Bura će ti lička uspavanka biti,

more će ti rane vidati.

Spavaj....bezimeno čedo moje....

Ako nam jednog dana kosti pronađu,

ako nas oplaču oči roda našeg

i mir u grobu svome nađemo,

nek' nam na uzglavlju samo krst bez imena stoji.

Nek' i ja bezimena u večnost uđem...

kao  ti, radosti moja.

MALj

Težak sam, drven i krvav.

Malj mi je ime.

Grdno mi ime, grdan i ja.

Napraviše me prošle jeseni u dvorištu Stevanovom.

Istesaše me od mrkog panja crnog ko’ čemer.

Ispisaše mi sudbinu čemernu.

Prezimih  u  podrumu.

Od memljive zemlje oteža mi telo,

napuni se mrakom i jadom.

Al’ probi se svetlost i zasja proleće.

Zgrabiše me čvrsti dlanovi Stevanovi.

Zaigra mi srce,

jeknu duša zarobljena u panju garavom.

Ugledah nebo i  ptice,

ugledah kolevku dečju i nedra Miličina.

Videh iskru u očima Stevanovim.

Zapevasmo obojica udarajući kolje u zemlju.

Ogradismo tor za tri ovce, miraz Miličin…

Smejao mu se brk, smejao sam se i ja.

Bili smo veseli  i snažni, jedri i moćni.

Ja i Stevan,

moj mladi domaćin,

moja snaga…

Ostavi me uveče na vlažnoj travi, umornog i srećnog.

Al’ usnuh mračan san.

Prikradale se zveri Stevanovoj kući,

zveri s plamenim očima.

Grebale krvavim kandžama tor što ga ogradismo.

Probudi me lavež pasa.

Nestade san u mirisu jutra i svežeg mleka.

Zaboravih ga na ramenu Stevanovom.

Prođe proleće, zatalasa se pšenica,

a sunce otkri belinu razigranih jaganjaca.

I svanu dan!

Dan sunčan i crn, dan neba i krvi!

Dokotrlja se zlo i prekri tamom livadu i šumu,

zlaćano žito i bele torove.

Nađoše me ruke nečije,

beskrvne i divlje.

Zaurlah, nem i težak-

Bežite, bežite!!!

Al’ stiže ih krvnik.

Zamahnu divlje mojim čemernim telom.

Udarih, ubih, umreh…

Zaćutaše ptice, nestade sunca,presahnu reka.

Gledam zaleđeno nebo u njihovim  očima,

gledam prevrnutu kolevku i dečje uvojke međ’ krvavom travom.

Crn sam i težak,

Krvav i mračan.

Iz zemlje iznikao, u zemlju se vratio.

Malj mi je ime…

Grdno mi ime,

grdan i ja….

Јадовно

TAMO

Na Kruškovačama,

međ' krošnjma i travom,

spavaju oči njihove.

Tamo su Jovan i Desa.

Tamo su Milan i Bosa, 

Stevan i Milica, 

Bogdan i Smiljana.

Tamo su moji, 

tamo su naši.

Tamo sam umrla

i tamo sam se rodila,

njihova i naša.

Izrasla iz mraka, 

ćerka vetra i sestra oblaka.

Tuga i radost roda moga.

Tamo me je tama progutala i

krvava zemlja prekrila.

Tamo sam ponovo nikla,

kao kopriva kraj kućnoga praga

Tamo su me zatrli.

Mene i naše,

bez traga i spomena,

bez glasa i suze.

Tamo sam zanemela i  progovorila.

Tamo sam se rodila,

tamo ću se roditi opet.

PODELITE OVAJ TEKST NA: