БЕЗИМЕНА

Камен ми на грудима лежи.

У туђем гробу,  ја и душа моја.

Растасмо се и састасмо,

као ноћ и  дан,

као облак и сунце,

у вечитом кругу живота.

Не боле ме ране моје,

изломљени прсти којима сам камен гребала, жива закопана.

Ти ме болиш, радости моја.

Боли ме што те родих да само зло упознаш.

Опрости што те на груди не привих,

што те се не нагледах.

Праштај што ти мајка име не даде,

што ће те вечно радошћу звати.

Спавај сада, нељубљено  моје.

У гробу хладном гнездо сам ти  свила.

Бура ће ти личка успаванка бити,

море ће ти ране видати.

Спавај....безимено чедо моје....

Ако нам једног дана кости пронађу,

ако нас оплачу очи рода нашег

и мир у гробу своме нађемо,

нек' нам на узглављу само крст без имена стоји.

Нек' и ја безимена у вечност уђем...

као  ти, радости моја.

MAЉ

Тежак сам, дрвен и крвав.

Маљ ми је име.

Грдно ми име, грдан и ја.

Направише ме прошле јесени у дворишту Стевановом.

Истесаше ме од мрког пања црног ко’ чемер.

Исписаше ми судбину чемерну.

Презимих  у  подруму.

Од мемљиве земље отежа ми тело,

напуни се мраком и јадом.

Ал’ проби се светлост и засја пролеће.

Зграбише ме чврсти дланови Стеванови.

Заигра ми срце,

јекну душа заробљена у пању гаравом.

Угледах небо и  птице,

угледах колевку дечју и недра Миличина.

Видех искру у очима Стевановим.

Запевасмо обојица ударајући коље у земљу.

Оградисмо тор за три овце, мираз Миличин…

Смејао му се брк, смејао сам се и ја.

Били смо весели  и снажни, једри и моћни.

Ја и Стеван,

мој млади домаћин,

моја снага…

Остави ме увече на влажној трави, уморног и срећног.

Ал’ уснух мрачан сан.

Прикрадале се звери Стевановој кући,

звери с пламеним очима.

Гребале крвавим канџама тор што га оградисмо.

Пробуди ме лавеж паса.

Нестаде сан у мирису јутра и свежег млека.

Заборавих га на рамену Стевановом.

Прође пролеће, заталаса се пшеница,

а сунце откри белину разиграних јагањаца.

И свану дан!

Дан сунчан и црн, дан неба и крви!

Докотрља се зло и прекри тамом ливаду и шуму,

злаћано жито и беле торове.

Нађоше ме руке нечије,

бескрвне и дивље.

Заурлах, нем и тежак-

Бежите, бежите!!!

Ал’ стиже их крвник.

Замахну дивље мојим чемерним телом.

Ударих, убих, умрех…

Заћуташе птице, нестаде сунца,пресахну река.

Гледам залеђено небо у њиховим  очима,

гледам преврнуту колевку и дечје увојке међ’ крвавом травом.

Црн сам и тежак,

Крвав и мрачан.

Из земље изникао, у земљу се вратио.

Маљ ми је име…

Грдно ми име,

грдан и ја….

Јадовно

ТАМО

На Крушковачама,

међ' крошњма и травом,

спавају очи њихове.

Тамо су Јован и Деса.

Тамо су Милан и Боса, 

Стеван и Милица, 

Богдан и Смиљана.

Тамо су моји, 

тамо су наши.

Тамо сам умрла

и тамо сам се родила,

њихова и наша.

Израсла из мрака, 

ћерка ветра и сестра облака.

Туга и радост рода мога.

Тамо ме је тама прогутала и

крвава земља прекрила.

Тамо сам поново никла,

као коприва крај кућнога прага

Тамо су ме затрли.

Мене и наше,

без трага и спомена,

без гласа и сузе.

Тамо сам занемела и  проговорила.

Тамо сам се родила,

тамо ћу се родити опет.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: