detalj slike: KRK Art dizajn

DEČAK I GALEB

Izgubio je predstavu o vremenu, ali je pretpostavljao da je negde oko pet sati. Tek je počela jesen, dani su postali kraći i mrak bi brže pao nad rekom. Sa nestrpljenjem je gledao površinu vode ne bi li otkrio neki trzaj, pokret koji bi doneo veliki ulov i veliku radost malom ribolovcu.

Ceo dan je hvatao samo sitne ribe, one male za koje ga niko neće pohvaliti. Napunio je kantu sivkastim štapićima koji su se praćakali u nameri da pobegnu, ako bi nekom i uspelo, odmah bi ga dočekao gladan kljun jednog galeba.

Stajao je pored strpljivog dečaka, malo bi prošetao po kamenju gledajući u šupljine i sitan pesak, a onda bi se vraćao i zavirivao u punu kantu. Čim bi dečak čvrsto zgrabio štap, grčeći pritom mišiće na rukama i licu, galeb bi mu se hodom ranjenika približio i otvarao žućkasti kljun. Nekad bi raširio široka bela krila i nespretno zakoračio u vodu zatalasanu naletima vetra. Krik koji bi ispustio pri udaru talasa u njegovo levo krilo odvratio bi dečaka od pecanja, i on je tada po par minuta gledao u bolom zarobljene oči. Zatim bi se vratio pecanju i svojoj želji da konačno upeca neku veliku ribu.

Ništa nije obećavalo ostvarenje tog sna. Male ribe su jedna za drugom nasrtale na njegov štap, a svako žuborenje vode bilo je praćeno mahanjem galebovih krila i podizanjem beličaste glave ka nebu. Čim bi skinuo koju ribicu sa udice, dečak bi je dobro osmotrio, kao da traži nešto neobično i neočekivano na njoj. Onda bi se dubokim uzdahom zagledao u pticu i pružio joj svoj ulov. Ona je brzo i spretno hvatala taj mali zalogaj, potom uzimala par gutljaja vode i vraćala se čekanju kraj razočaranog dečaka.

Nad mirnom crvenom vodom već je svetlucao sumrak. Udaljeni grad palio je svoja svetla. Krupne dečakove očiposmatrale su prelive od sunca koje je u svom zalasku obasjavalo reku i uviralo u kamenje što se belilo na obali, a suton je tamom pokrivao reku. Iz ranjenog galebovog krila bi povremeno kapnula poneka kap krvi, zacrvenila bi toplu površinu kamena ugrejanu svetlošću umirućeg dana. Nada da će veća riba izroniti iz dubine polako se gasila. Opet će se vratiti kući sa kofom punom sitnih, nebitnih ribica. Niko ga neće pohvaliti za upornost i to što je celog dana sedeo na obali opijen željom da postigne više od svega onoga što je postigao do tad.

U strahu je da će mu uzeti štap i zaključati udice i mamce, staviće ga u lavirint, pred gomilom zadataka koje treba rešavati i hrpom pitanja na koja treba pronaći odgovore. Uzeće mu i reku, odvesti ga u grad čija je svetla gasio u svoji očima i čije će se sive ulice jednog dana odmotati pod njegovim nogama.

Galeb je i dalje čekao pokrete dečakovih ruku, ali su one ćutale, ne odajući ni trzaj. Umalo štap nije ispao iz ukočenih prstiju, dok se teški plavi mrak primicao obali na kojoj se belila samo jedna ranjena ptica. Nepomična, otvorenog kljuna, ispuštala je jedva čujni krik. Trebalo je odleteti, pomaknuti se sa tog mesta koje ne pripada pticama, ali noge su bile vezane za tlo, kao i dečakove kojim se ubrzo morao uputiti svojoj kući.

Ujutru, čim se sa površine prohladne vode podigla izmaglica, neki drugi dečak jesvojim štapom za pecanje bockao nepomičnog galeba, željnog samo sitnih, nebitnih ribica.

PODELITE OVAJ TEKST NA: