детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДЕЧАК И ГАЛЕБ

Изгубио је представу о времену, али је претпостављао да је негде око пет сати. Тек је почела јесен, дани су постали краћи и мрак би брже пао над реком. Са нестрпљењем је гледао површину воде не би ли открио неки трзај, покрет који би донео велики улов и велику радост малом риболовцу.

Цео дан је хватао само ситне рибе, оне мале за које га нико неће похвалити. Напунио је канту сивкастим штапићима који су се праћакали у намери да побегну, ако би неком и успело, одмах би га дочекао гладан кљун једног галеба.

Стајао је поред стрпљивог дечака, мало би прошетао по камењу гледајући у шупљине и ситан песак, а онда би се враћао и завиривао у пуну канту. Чим би дечак чврсто зграбио штап, грчећи притом мишиће на рукама и лицу, галеб би му се ходом рањеника приближио и отварао жућкасти кљун. Некад би раширио широка бела крила и неспретно закорачио у воду заталасану налетима ветра. Крик који би испустио при удару таласа у његово лево крило одвратио би дечака од пецања, и он је тада по пар минута гледао у болом заробљене очи. Затим би се вратио пецању и својој жељи да коначно упеца неку велику рибу.

Ништа није обећавало остварење тог сна. Мале рибе су једна за другом насртале на његов штап, а свако жуборење воде било је праћено махањем галебових крила и подизањем беличасте главе ка небу. Чим би скинуо коју рибицу са удице, дечак би је добро осмотрио, као да тражи нешто необично и неочекивано на њој. Онда би се дубоким уздахом загледао у птицу и пружио јој свој улов. Она је брзо и спретно хватала тај мали залогај, потом узимала пар гутљаја воде и враћала се чекању крај разочараног дечака.

Над мирном црвеном водом већ је светлуцао сумрак. Удаљени град палио је своја светла. Крупне дечакове очипосматрале су преливе од сунца које је у свом заласку обасјавало реку и увирало у камење што се белило на обали, а сутон је тамом покривао реку. Из рањеног галебовог крила би повремено капнула понека кап крви, зацрвенила би топлу површину камена угрејану светлошћу умирућег дана. Нада да ће већа риба изронити из дубине полако се гасила. Опет ће се вратити кући са кофом пуном ситних, небитних рибица. Нико га неће похвалити за упорност и то што је целог дана седео на обали опијен жељом да постигне више од свега онога што је постигао до тад.

У страху је да ће му узети штап и закључати удице и мамце, ставиће га у лавиринт, пред гомилом задатака које треба решавати и хрпом питања на која треба пронаћи одговоре. Узеће му и реку, одвести га у град чија је светла гасио у своји очима и чије ће се сиве улице једног дана одмотати под његовим ногама.

Галеб је и даље чекао покрете дечакових руку, али су оне ћутале, не одајући ни трзај. Умало штап није испао из укочених прстију, док се тешки плави мрак примицао обали на којој се белила само једна рањена птица. Непомична, отвореног кљуна, испуштала је једва чујни крик. Требало је одлетети, помакнути се са тог места које не припада птицама, али ноге су биле везане за тло, као и дечакове којим се убрзо морао упутити својој кући.

Ујутру, чим се са површине прохладне воде подигла измаглица, неки други дечак јесвојим штапом за пецање боцкао непомичног галеба, жељног само ситних, небитних рибица.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: