detalj slike: Dajana Petrović

HRISTOVE SUZE

Zalud krvave litije,

Jame pune neopojanih.

Slavimo stoleće konkordata...

I Hristos nad jamom zaplaka.

Možda greške uvidimo.

Ljubi li ko ruku učitelju?

Koja se znanja danas cene?

Ima li cenu život...?

Hristos u školi zaplaka.

Možda se postidimo.

U ćošku je kažnjena bila

Sad, jednu unuku ima. A ona:

Veštačkih usana, grudi, zadnjice...

Hristos u bolnici plače.

Možda se preumimo...

Pali su junaci, pričešćeni.

Nekada su ciljevi bili viši.

Izbori pravi, laž odvratna.

Sad potomci u kladionicama, na mrežama...

I Hristos u adu plače.

Možda se podignemo.

Beograd na vodi, Srbija u korovu,

Kosovo u bodljikavim žicama,

Srpska u nemačkim fabrikama,

Oj, Krajino pustaro, starino...

Hristos, u rasejanju, plače...

Možda se sebi vratimo.

Stižu praznici...

Godina prođe, zašto samo naš Božić kasni...?!

Brze saobraćajnice,

Koka-kola i Big-mek, stan na dan, jeftini letovi...

Prosperitet crvene reke,

Hristos? U šoping-molu plače...

Možda se trgnemo.

Treba li još kome zlato...?

Prodato! Kopajte, ništa za to...

Vaše su vode, vazduh i zemlja...

Nas više nema.

Zašto Hristos u crkvi zaplaka?

Možda shvatimo...

Ni kruške nema.

Pod šta da stanemo...?

Ima li više išta naše?

Hriste, nemoj zbog nas plakati.

Hristos, ipak, zaplaka.

Možda zaplačemo i mi...

Pa se i pokajemo.

VERTEP

Na ovom brdu

Od blizine Božića svetlucavom

Uhvatila se pokorica

I ono drvo što samuje

Ima li ko hrabar da poseče

U slavu Bogomladenca

Ne poznaju ove bele ledine

Moje čizme žute i u voz svezane sanke

Ni smrznute prste

Ne poznaju graju devojčica i dečaka

Crvenih noseva od mraza

Ni koledarske pesme Badnjaku

Ovde na ovoj kosmatoj strani

Na suprot crnom sodomu

Samo bele vile zaigrati mogu

Videla sam, snega mi detinjeg

Kako se nebom jate rode posavske.

Nije to sneg.

Moj sneg je iza ovih brda

Gde hrast njiše belu zvezdu

uhvaćenu čvrsto u zagrljaj

Nisam videla kako se snežna pahulja

Pretvorila u anđela blagovesnika

Deca su. Ja im samo verujem.

Čuh pesmu Bogomajke:

Rodih Spasitelja i povih ga

U belo platno. Nije to sneg.

To je nama Božić na vratima

To je mome porodu drvo položeno

To je života moga Put i Istina.

NEDELjOM, OCU

Moja kuća si Ti

I Tvoje ruke u njoj,

Sve za šta se držim...

Za šta god se uhvatim

Sve, čega sam naslednik

Tvoga su imena nosioci.

I otac moj,

I sin moj,

I potomak i praoci,

I jelo moje i piće života.

Iz tuge izbavitelj

Zametak radosti

Bola iscelitelj

Mira roditelj

Sve i u svemu si Ti...

Blagodarim.

Slava Ti

I Hvala, za sve!

PRED IKONOM PESMA

Taj visoki stub

Odozgo baš nama bi

Poslan da gledamo u njeg

Deca su mislila da je bunar

Deca su odmah istinu rekla

Dubina jeste visina

I sad sa tog stuba motri na nas

Vremešni starac, sav vanvremen

I spušta bradu ko brojanicu

Da se prihvatimo za molitvu

Da se prihvatimo istinskog posla

I slušamo Reč, i držimo je.

SLOŽENOST POPRAZNIŠTVA

Kada on kaže da sam lepa

Jutro je.

Ako pada kiša

Prestane,

Ako je oblačno razvedri se.

Dnevna svetlost ispira trnje

Iz očiju. Vid se bistri,

Izmaglica iščezava.

Na mušemi ručak.

Raspostro se, običan.

Neretko preslan, prepečen, isti...

Deca krišom jedu slatkiše,

Vise na telefonima.

Ne brinem o tome dok zapisujem pesmu.

Guglam nove recepte za kolač.

Žurim da samu sebe obradujem,

Kucam:

Izdašan, lak, zahvalan.

Važno je da uspe, da se ne mrvi.

A on u svakom zadžepku gužva novčanice,

Perem ih, ne kopajući po džepovima,

Peglam u sušilici.

Mirisi tuđih otisaka iščezavaju

Kroz crevo i prozor.

Svi zajedno odlazimo u etar.

Tamo sam poslala i svoj prepran

Znoj pun mikroplastike.

Noću spuštamo roletne

Da se ne vide neispeglane

Senke iza zavesa.

Razaznaje li se moja ženstvenost

Sazrela do detalja, za haljinu

Koju nisam stigla obući?

Sručih se mrtva umorna, znojna

Od sintetičkog surogata, u slova.

Kad sve prođe

Postajem ponovo nevidljiva,

Sebi podošla,

čestitam odrazu u ogledalu, i svečano

Odlažem se u kutiju

Punu šarenih tajni i prilježnih želja...

Do novih praznika.

PODELITE OVAJ TEKST NA: