детаљ слике: Дајана Петровић

ХРИСТОВЕ СУЗЕ

Залуд крваве литије,

Јаме пуне неопојаних.

Славимо столеће конкордата...

И Христос над јамом заплака.

Можда грешке увидимо.

Љуби ли ко руку учитељу?

Која се знања данас цене?

Има ли цену живот...?

Христос у школи заплака.

Можда се постидимо.

У ћошку је кажњена била

Сад, једну унуку има. А она:

Вештачких усана, груди, задњице...

Христос у болници плаче.

Можда се преумимо...

Пали су јунаци, причешћени.

Некада су циљеви били виши.

Избори прави, лаж одвратна.

Сад потомци у кладионицама, на мрежама...

И Христос у аду плаче.

Можда се подигнемо.

Београд на води, Србија у корову,

Косово у бодљикавим жицама,

Српска у немачким фабрикама,

Ој, Крајино пустаро, старино...

Христос, у расејању, плаче...

Можда се себи вратимо.

Стижу празници...

Година прође, зашто само наш Божић касни...?!

Брзе саобраћајнице,

Кока-кола и Биг-мек, стан на дан, јефтини летови...

Просперитет црвене реке,

Христос? У шопинг-молу плаче...

Можда се тргнемо.

Треба ли још коме злато...?

Продато! Копајте, ништа за то...

Ваше су воде, ваздух и земља...

Нас више нема.

Зашто Христос у цркви заплака?

Можда схватимо...

Ни крушке нема.

Под шта да станемо...?

Има ли више ишта наше?

Христе, немој због нас плакати.

Христос, ипак, заплака.

Можда заплачемо и ми...

Па се и покајемо.

ВЕРТЕП

На овом брду

Од близине Божића светлуцавом

Ухватила се покорица

И оно дрво што самује

Има ли ко храбар да посече

У славу Богомладенца

Не познају ове беле ледине

Моје чизме жуте и у воз свезане санке

Ни смрзнуте прсте

Не познају грају девојчица и дечака

Црвених носева од мраза

Ни коледарске песме Бадњаку

Овде на овој косматој страни

На супрот црном содому

Само беле виле заиграти могу

Видела сам, снега ми детињег

Како се небом јате роде посавске.

Није то снег.

Мој снег је иза ових брда

Где храст њише белу звезду

ухваћену чврсто у загрљај

Нисам видела како се снежна пахуља

Претворила у анђела благовесника

Деца су. Ја им само верујем.

Чух песму Богомајке:

Родих Спаситеља и пових га

У бело платно. Није то снег.

То је нама Божић на вратима

То је моме породу дрво положено

То је живота мога Пут и Истина.

НЕДЕЉОМ, ОЦУ

Моја кућа си Ти

И Твоје руке у њој,

Све за шта се држим...

За шта год се ухватим

Све, чега сам наследник

Твога су имена носиоци.

И отац мој,

И син мој,

И потомак и праоци,

И јело моје и пиће живота.

Из туге избавитељ

Заметак радости

Бола исцелитељ

Мира родитељ

Све и у свему си Ти...

Благодарим.

Слава Ти

И Хвала, за све!

ПРЕД ИКОНОМ ПЕСМА

Тај високи стуб

Одозго баш нама би

Послан да гледамо у њег

Деца су мислила да је бунар

Деца су одмах истину рекла

Дубина јесте висина

И сад са тог стуба мотри на нас

Времешни старац, сав ванвремен

И спушта браду ко бројаницу

Да се прихватимо за молитву

Да се прихватимо истинског посла

И слушамо Реч, и држимо је.

СЛОЖЕНОСТ ПОПРАЗНИШТВА

Када он каже да сам лепа

Jутро је.

Ако пада киша

Престане,

Aко је облачно разведри се.

Дневна светлост испира трње

Из очију. Вид се бистри,

Измаглица ишчезава.

На мушеми ручак.

Распостро се, обичан.

Неретко преслан, препечен, исти...

Деца кришом једу слаткише,

Висе на телефонима.

Не бринем о томе док записујем песму.

Гуглам нове рецепте за колач.

Журим да саму себе обрадујем,

Куцам:

Издашан, лак, захвалан.

Важно је да успе, да се не мрви.

А он у сваком заџепку гужва новчанице,

Перем их, не копајући по џеповима,

Пеглам у сушилици.

Мириси туђих отисака ишчезавају

Кроз црево и прозор.

Сви заједно одлазимо у етар.

Тамо сам послала и свој препран

Зној пун микропластике.

Ноћу спуштамо ролетне

Да се не виде неиспеглане

Сенке иза завеса.

Разазнаје ли се моја женственост

Сазрела до детаља, за хаљину

Коју нисам стигла обући?

Сручих се мртва уморна, знојна

Од синтетичког сурогата, у слова.

Кад све прође

Постајем поново невидљива,

Себи подошла,

честитам одразу у огледалу, и свечано

Одлажем се у кутију

Пуну шарених тајни и приљежних жеља...

До нових празника.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: