detalj slike: KRK Art dizajn

PUTOVANjE U BOMBONIJU

Tog jutra probudio me je miris cveća. „Zvezdana, sigurno još sanjaš. Kako je moguće da miriše cveće iz bašte kada je sutra Nova godina?“, pomislila sam meškoljeći se. Nešto mi nije davalo mira. Odlučila sam da hrabro stanem na noge i siđem ispred kuće kako bih se uverila da je miris cveća zaista odande dopirao. U kućnim papučicama i razbarušene kose koja je izgledala poput žbuna  istrčah, zatvorih ulazna vrata i prvo što sam uradila, pogledala sam u nebo. Bilo je neobično ružičaste boje, koju nikada do tada nisam videla. To nije bila ona nijansa žute koja se javlja pred svitanje. Već je uveliko svanulo, a nebo je bilo tek malčice svetlije nego u zoru. „Pogledaj dole!“ – nešto mi je reklo. Bojažljivo sam se okrenula oko sebe, nekoliko puta i ugledala čitavu baštu punu novogodišnjih medenjaka različitih oblika. Neki su izgledali poput čovečuljaka sa leptir mašnama i dugmićima po sebi, dok su drugi ličili na lilihipe, Deda Mrazove, novogodišnje jelke, irvase... Čučali su na travi poput cvetova, a miris koji sam osetila sigurno je bio njihov. Protrljah oči kako bih  bila sigurna da ne sanjam. „Ovo je nemoguće“, promrmljah. „Zašto bi bilo? Sve što vidiš svojim očima, moguće je. Nebo je danas posebno ružičasto jer smo mi poželeli da liči na naše punjenje od jagode“, reče medenjak koji je bio najbliži meni (kasnije sam saznala da se zove gospodin Mašnić). „Kako ste to izveli?“. „Nije to teško. Samo poželiš i to je to“, odgovori gledajući me pravo u oči. „Zašto ste od svih mesta odlučili da budete baš u mojoj bašti?“, začuđeno upitah. „Svake godine Mašnićeva odnosno moja četa, bira u kojoj zemlji će biti noć uoči Nove godine. Obično idemo tamo odakle je dečak ili devojčica koji je bio najbolji u toku kalendarske godine. Već smo u mnogim zemalja bili, kao što su Zemlja čokolade, Zamkijada, Zemlja Jednoroga...“ Posmatrala sam ga razrogačenih očiju jer nikada za svojih dvanaest godina života nisam čula za te zemlje. Jedan maleni medenjak, po imenu Mediša, izvadi iz svoje male torbe zgužvanu geografsku kartu. Pokazao mi je sva mesta koje mi je Mašnić pomenuo, a zatim je prst zaustavio na Bomboniji. „A ovde smo sada“, rekao je. „Ali ja ne živim tu. Štaviše, nikada nisam čula za Bomboniju !“, odgovorih odsečno, odsečnije nego što sam očekivala od same sebe. „Živiš, itekako da živiš“, reče  medenjak Irvas i namignu mi. Unezverena pogledala sam u pravcu moje kuće koje više nije bilo.

...

Svaki naredni korak po bašti činio mi se sve duži i duži. Gde god da stanem, noge su mi se produžavale i otišla bih mnogo dalje nego što sam planirala. „Gde sam ja i ko su oni?“, pitala sam se. U samom početku činili su mi se veoma lepi i zanimljivi za druženje, međutim kako je vreme odmicalo, pomalo su bili zastrašujući. „Kako mogu da mi kažu da živim u Bomboniji kad ja znam da ne živim u njoj?“ U tom trenutku koračanja, prekinuo me je gospodin Mašnić stavši mi na put. „Uzmi me“. Poslušah ga i uzeh ga u ruke, a on je bio toliko sićušan da je mogao da stane na moj kažiprst. Oko njega, stvorio se sjaj koji ga ranije nije okruživao. „Ovo znači da će da padne noć. Četo moja, upalite lampice!“, zapovedi poput kakvog kapetana i za tili čas, svi medenjaci su sijali kao svici. Kako se Sunce spuštalo sve niže i niže, tako je nebo dobijalo indigo boju i takvo je i ostalo. „Kada će skroz da se smrkne?“, upitah. „Ova noć je posebna...“, reče Mašnić tajanstveno.

I dalje sam ga držala na kažiprstu ne znajući zbog čega mi je rekao da ga uzmem u ruku. Za trenutak se uspravio, popeo na prste i stavio ruke uvis, kao da doziva nekog sa neba. Oko sebe videh iskrice kakve nikada nisam videla. Jedna po jedna silazile su pravo do mojih ruku, a kada je i poslednja pala na tlo, na njemu je nikla kuća dva puta veća od one u kojoj sam do tada živela. Pogledala sam u Mašnića koji je i dalje stajao u mojim rukama i ponašao se kao da se ništa nije desilo. Kvaka na ulaznim vratima napravila je salto, i rekla: „Dobro došla u kuću Bomboniju“. „Kuća Bombonija? Zar to nije zemlja?“, upitala sam zbunjeno. „Ne, mala moja. U našem svetu svaka kuća je posebna zemlja“, namignu mi kvaka. Mediša skoči iz mojih ruku i reče mi da idemo unutra. Bojažljivo sam zakoračila u odaje Bombonije, a zajedno sa mojim koracima čulo se skakutanje medenjaka. Svaka odaja nosila je svoju čar. U svakoj su zidovi bili od po jedne vrste bombona: karamele, novogodišnje luše crveno-bele boje koje su se kao mozaik nastavljale jedna na drugu, čokoladne bombonjere, a jedna odaja je bila čak od kolačića u obliku  Deda Mraza. Oči nisu znale kuda će pre da pogledaju. Očarano sam gledala u svaku bombonu i razmišljala kako bi bilo lepo da su one žive kao moji novi drugari medenjaci. Od detaljnig razgledanja, oči mi se umoriše pa sam zaspala nasred jedne fotelje.

...

Sledećeg jutra, kroz prozor sam videla da se cela površina beli i sija od snežnih pahulja. Rukom protrljah prozor kako bih bolje videla vanjski svet. Deca su se sankala na obližnjem brežuljku. Poskočih iz kreveta, obukoh se u dnevnu odeću. Iz daljine se čulo horsko pevanje novogodišnjih pesama praćenih zvončićima. Pogledavši u plafon, videla sam kako bombone otvaraju svoja ustašca i pevaju.  Svaka je u ruci držala po jednu vrećicu i iz nje vadila poneki novogodišnji ukras koji  mi je padao pravo u krilo.

...

„Vi ste živi?“, upitala sam. Jedna čokoladna karamelica skoči pravo u moju ruku i reče: „Prvi sneg je pao i život nam je dao!“ „Hoćete da kažete da oživite kada padne prvi sneg?“ „Tako je devojčice mala, to nije uopšte šala“, zatim joj se čitav hor bombonica pridružio ponavljajući taj stih. „Uvek govorite u rimi?“, upitala sam smeškajući se. „Uz malo dobre rime, nikada nema zime“, rekla mi je novogodišnja luša sa naočarama, poput kakve učiteljice, gospođa Lilihip. „Ovo je neverovatno!“, mislila sam u sebi a uzbuđenost je mogla da se primeti i na mom licu. „Dobro došla u Bomboniju, kućicu slatkiša Ovde su te doveli gospodin Mašnić i Mediša. Zabavi se sada kod nas ti, a želju za poklon nam kaži“, reče gospođa Lilihipe. Napolju sam videla red kočija sa irvasima koje prolaze jedna za drugom, a u svakoj se vozi po jedan Deda Mrazov patuljak. „Da li si razmišljala šta bi želela?“ Slegnula sam ramenima i rekla da nisam pripremila spisak želja.

„Ali deda Mrazovi patuljci uveliko voze poklone!“, rekle su bombone uglas, a zatim sve do jedne skočile sa zidova i počele da plešu tako skladno i gipko da sam uživala gledajući ih. Gospođa Lilihip pevala je iz sveg glasa  svirajući gitaru, a njena kćerka Karamelica svirala je klavijaturu. Čak su doleteli Anđelčići sa jelke sa svojim harfama. Pridružila sam se pesmi i igri ne primetivši trenutak kada su ušli gospodin Mašnić, Mediša i ostali medenjaci noseći raznobojne lampice koje su Anđelčići obmotali preko cele novogodišnje jelke, a na samom kraju pesme dodali su sjajnu zlatnu mašnu na vrh.

Nakon zabave, plesa i gozbe, gospodin Mašnić mi je skočio u ruke i rekao: „Znaš, uskoro bi trebalo da smisliš šta bi poželela za novogodišnji poklon. Svaki irvas ima svoje dete za koje je zadužen. Oni su danas već krenuli na put da isporuče deci ono što su tražila od  deda Mraza. Imaju mnogo obaveza, a Bombonija je samo jedna od njihovih stanica. Ako ne smisliš na vreme, tvoj irvas će se izgubiti i nećemo ga tako lako pronaći“. „Kako to znaš?“, upitala sam, na šta mi je medenjak odgovorio osmehom.

...

Anđelčići se okupiše oko trpezarijskog stola i krenuše da muziciraju na svojim harfama kako bi me inspirisali da što pre smislim svoju želju. Od kristalno čistih nota razbistrila mi se glava, ali želja mi nije padala na pamet dugo vremena, sve do jednog momenta kada sam najzad uskliknula: „Imam je!“ Medenjaci nisu baš oduševljeno reagovali na to, jer su pretpostavili da mi je već vreme isteklo. „Zvezdana, bojim se da se tvoj irvas  izgubio“, reče Mediša gledajući u svoj putokaz. Skoro da su mi suze navirale na oči jer sam shvatila da od moje balske haljine neće biti ništa. Oduvek sam maštala da imam jednu dugačku haljinu baš za balske prilike, iako nikada nisam znala dobro da plešem. „Možda nije kasno, pozvaću Zvezdu padalicu. Ona može da nam podari brzinu svetlosti“, reče gospodin Mašnić koji je bio glavni među medenjacima u rešavanju problema. „Bibili babili bu“ i još mnoštvo čarobnih formula koje ne znam ni da ponovim su usledile i gle čuda – Zvezda padalica se spustila na zemlju. Bila je tako blistava i veličanstvena, nešto nalik njoj nikada nisam ugledala u životu. Začarani njenim čarobnim zracima, grupa medenjačića i ja smo hitali nebom, činilo se zaista brzinom svetlosti. Međutim, od irvasa nije bilo ni traga ni glasa. Obišli smo sva prostranstva, sve dok nam se u jednom nebeskom hodniku nije otvorio ljubičasti tunel. „Prolazi, ovde vas čekaju oni koje tražite“, reče duboki glas iznutra,  koga sam se, pomalo i uplašila. U tunelu  je sedeo izgubljeni irvas na oblaku od magle i plakao. Bio je tužan i uplašen što se izgubio, a to se desilo zato što  sam samo jedan trenutak zakasnila za novogodišnju želju. Maleni deda Mrazov patuljak, baš onakav kakvog sam zamišljala, bio  je pored njega i pokušavao da ga uteši.

„ Gde mogu da predam kovertu sa željom, ako nije kasno?“, upitala sam patuljka.

„U ovo sanduče, draga“ i pokaza na jedno meni do tada neviđeno sanduče, u obliku glave deda Mraza. „Hvala, hvala, hvala!“, rekla sam ushićeno znajući da će mi se želja ipak obistiniti. „Čekaj, to nije sve. Otvori vrata od sandučeta i posmatraj kako pismo polako klizi nadole...“, reče mi on.

Što sam duže gledala u pismo, to ga je veći vrtlog okruživao. „Aaaa“!, uzviknula sam.

„Zvezdana? Pola dana je prošlo“, rekao je neki glas iz dubine. Otvorivši oči, ugledala sam zidove koji beše goli, bez novogodišnjih slatkiša na njima. „Patuljče? Mediša? Kada ću dobiti balsku haljinu od Deda Mraza?“, pitala sam i dalje u polusvesnom stanju. „Želimo vam srećan Božić, želimo vam srećan Božić, želimo vam srećan Božić i Novu godinu!“, čuli su se divni glasovi poput glasova anđela. „Nije moguće! Ja sam sve ono sanjala!“, uzviknula sam pogledavši u majku i svoga brata i sestru koji su se smešili kada su shvatili da sam na nekoliko minuta bila u drugačijem svetu koji mi se sve do trenutka buđenja činio da je stvaran.

Dok sam spremala krevet i oblačila dnevnu odeću, iz sobe dopirali su zvuci valcera. „Možda nemam balsku haljinu, ali mi je porodica priredila bal kakav nikada nisam imala do sada“, pomislila sam i otrčala do dnevne sobe. Svi smo plesali zajedno, sve do ponoći koja je došla brzo, kao  kada irvas projuri na deda Mrazovim sankama.  Shvatila sam da je divno boraviti u svetu mašte, ali ne bi mi se dopadalo da duže vreme  živim u kućici sa novogodišnjim slatkišima i drugim stvorenjima. Moram da priznam, ipak je lepše biti sa svojom porodicom.

PODELITE OVAJ TEKST NA: