детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПУТОВАЊЕ У БОМБОНИЈУ

Тог јутра пробудио ме је мирис цвећа. „Звездана, сигурно још сањаш. Како је могуће да мирише цвеће из баште када је сутра Нова година?“, помислила сам мешкољећи се. Нешто ми није давало мира. Одлучила сам да храбро станем на ноге и сиђем испред куће како бих се уверила да је мирис цвећа заиста оданде допирао. У кућним папучицама и разбарушене косе која је изгледала попут жбуна  истрчах, затворих улазна врата и прво што сам урадила, погледала сам у небо. Било је необично ружичасте боје, коју никада до тада нисам видела. То није била она нијанса жуте која се јавља пред свитање. Већ је увелико свануло, а небо је било тек малчице светлије него у зору. „Погледај доле!“ – нешто ми је рекло. Бојажљиво сам се окренула око себе, неколико пута и угледала читаву башту пуну новогодишњих медењака различитих облика. Неки су изгледали попут човечуљака са лептир машнама и дугмићима по себи, док су други личили на лилихипе, Деда Мразове, новогодишње јелке, ирвасе... Чучали су на трави попут цветова, а мирис који сам осетила сигурно је био њихов. Протрљах очи како бих  била сигурна да не сањам. „Ово је немогуће“, промрмљах. „Зашто би било? Све што видиш својим очима, могуће је. Небо је данас посебно ружичасто јер смо ми пожелели да личи на наше пуњење од јагоде“, рече медењак који је био најближи мени (касније сам сазнала да се зове господин Машнић). „Како сте то извели?“. „Није то тешко. Само пожелиш и то је то“, одговори гледајући ме право у очи. „Зашто сте од свих места одлучили да будете баш у мојој башти?“, зачуђено упитах. „Сваке године Машнићева односно моја чета, бира у којој земљи ће бити ноћ уочи Нове године. Обично идемо тамо одакле је дечак или девојчица који је био најбољи у току календарске године. Већ смо у многим земаља били, као што су Земља чоколаде, Замкијада, Земља Једнорога...“ Посматрала сам га разрогачених очију јер никада за својих дванаест година живота нисам чула за те земље. Један малени медењак, по имену Медиша, извади из своје мале торбе згужвану географску карту. Показао ми је сва места које ми је Машнић поменуо, а затим је прст зауставио на Бомбонији. „А овде смо сада“, рекао је. „Али ја не живим ту. Штавише, никада нисам чула за Бомбонију !“, одговорих одсечно, одсечније него што сам очекивала од саме себе. „Живиш, итекако да живиш“, рече  медењак Ирвас и намигну ми. Унезверена погледала сам у правцу моје куће које више није било.

...

Сваки наредни корак по башти чинио ми се све дужи и дужи. Где год да станем, ноге су ми се продужавале и отишла бих много даље него што сам планирала. „Где сам ја и ко су они?“, питала сам се. У самом почетку чинили су ми се веома лепи и занимљиви за дружење, међутим како је време одмицало, помало су били застрашујући. „Како могу да ми кажу да живим у Бомбонији кад ја знам да не живим у њој?“ У том тренутку корачања, прекинуо ме је господин Машнић ставши ми на пут. „Узми ме“. Послушах га и узех га у руке, а он је био толико сићушан да је могао да стане на мој кажипрст. Око њега, створио се сјај који га раније није окруживао. „Ово значи да ће да падне ноћ. Чето моја, упалите лампице!“, заповеди попут каквог капетана и за тили час, сви медењаци су сијали као свици. Како се Сунце спуштало све ниже и ниже, тако је небо добијало индиго боју и такво је и остало. „Када ће скроз да се смркне?“, упитах. „Ова ноћ је посебна...“, рече Машнић тајанствено.

И даље сам га држала на кажипрсту не знајући због чега ми је рекао да га узмем у руку. За тренутак се усправио, попео на прсте и ставио руке увис, као да дозива неког са неба. Око себе видех искрице какве никада нисам видела. Једна по једна силазиле су право до мојих руку, а када је и последња пала на тло, на њему је никла кућа два пута већа од оне у којој сам до тада живела. Погледала сам у Машнића који је и даље стајао у мојим рукама и понашао се као да се ништа није десило. Квака на улазним вратима направила је салто, и рекла: „Добро дошла у кућу Бомбонију“. „Кућа Бомбонија? Зар то није земља?“, упитала сам збуњено. „Не, мала моја. У нашем свету свака кућа је посебна земља“, намигну ми квака. Медиша скочи из мојих руку и рече ми да идемо унутра. Бојажљиво сам закорачила у одаје Бомбоније, а заједно са мојим корацима чуло се скакутање медењака. Свака одаја носила је своју чар. У свакој су зидови били од по једне врсте бомбона: карамеле, новогодишње луше црвено-беле боје које су се као мозаик настављале једна на другу, чоколадне бомбоњере, а једна одаја је била чак од колачића у облику  Деда Мраза. Очи нису знале куда ће пре да погледају. Очарано сам гледала у сваку бомбону и размишљала како би било лепо да су оне живе као моји нови другари медењаци. Од детаљниг разгледања, очи ми се уморише па сам заспала насред једне фотеље.

...

Следећег јутра, кроз прозор сам видела да се цела површина бели и сија од снежних пахуља. Руком протрљах прозор како бих боље видела вањски свет. Деца су се санкала на оближњем брежуљку. Поскочих из кревета, обукох се у дневну одећу. Из даљине се чуло хорско певање новогодишњих песама праћених звончићима. Погледавши у плафон, видела сам како бомбоне отварају своја усташца и певају.  Свака је у руци држала по једну врећицу и из ње вадила понеки новогодишњи украс који  ми је падао право у крило.

...

„Ви сте живи?“, упитала сам. Једна чоколадна карамелица скочи право у моју руку и рече: „Први снег је пао и живот нам је дао!“ „Хоћете да кажете да оживите када падне први снег?“ „Тако је девојчице мала, то није уопште шала“, затим јој се читав хор бомбоница придружио понављајући тај стих. „Увек говорите у рими?“, упитала сам смешкајући се. „Уз мало добре риме, никада нема зиме“, рекла ми је новогодишња луша са наочарама, попут какве учитељице, госпођа Лилихип. „Ово је невероватно!“, мислила сам у себи а узбуђеност је могла да се примети и на мом лицу. „Добро дошла у Бомбонију, кућицу слаткиша Овде су те довели господин Машнић и Медиша. Забави се сада код нас ти, а жељу за поклон нам кажи“, рече госпођа Лилихипе. Напољу сам видела ред кочија са ирвасима које пролазе једна за другом, а у свакој се вози по један Деда Мразов патуљак. „Да ли си размишљала шта би желела?“ Слегнула сам раменима и рекла да нисам припремила списак жеља.

„Али деда Мразови патуљци увелико возе поклоне!“, рекле су бомбоне углас, а затим све до једне скочиле са зидова и почеле да плешу тако складно и гипко да сам уживала гледајући их. Госпођа Лилихип певала је из свег гласа  свирајући гитару, а њена кћерка Карамелица свирала је клавијатуру. Чак су долетели Анђелчићи са јелке са својим харфама. Придружила сам се песми и игри не приметивши тренутак када су ушли господин Машнић, Медиша и остали медењаци носећи разнобојне лампице које су Анђелчићи обмотали преко целе новогодишње јелке, а на самом крају песме додали су сјајну златну машну на врх.

Након забаве, плеса и гозбе, господин Машнић ми је скочио у руке и рекао: „Знаш, ускоро би требало да смислиш шта би пожелела за новогодишњи поклон. Сваки ирвас има своје дете за које је задужен. Они су данас већ кренули на пут да испоруче деци оно што су тражила од  деда Мраза. Имају много обавеза, а Бомбонија је само једна од њихових станица. Ако не смислиш на време, твој ирвас ће се изгубити и нећемо га тако лако пронаћи“. „Како то знаш?“, упитала сам, на шта ми је медењак одговорио осмехом.

...

Анђелчићи се окупише око трпезаријског стола и кренуше да музицирају на својим харфама како би ме инспирисали да што пре смислим своју жељу. Од кристално чистих нота разбистрила ми се глава, али жеља ми није падала на памет дуго времена, све до једног момента када сам најзад ускликнула: „Имам је!“ Медењаци нису баш одушевљено реаговали на то, јер су претпоставили да ми је већ време истекло. „Звездана, бојим се да се твој ирвас  изгубио“, рече Медиша гледајући у свој путоказ. Скоро да су ми сузе навирале на очи јер сам схватила да од моје балске хаљине неће бити ништа. Одувек сам маштала да имам једну дугачку хаљину баш за балске прилике, иако никада нисам знала добро да плешем. „Можда није касно, позваћу Звезду падалицу. Она може да нам подари брзину светлости“, рече господин Машнић који је био главни међу медењацима у решавању проблема. „Бибили бабили бу“ и још мноштво чаробних формула које не знам ни да поновим су уследиле и гле чуда – Звезда падалица се спустила на земљу. Била је тако блистава и величанствена, нешто налик њој никада нисам угледала у животу. Зачарани њеним чаробним зрацима, група медењачића и ја смо хитали небом, чинило се заиста брзином светлости. Међутим, од ирваса није било ни трага ни гласа. Обишли смо сва пространства, све док нам се у једном небеском ходнику није отворио љубичасти тунел. „Пролази, овде вас чекају они које тражите“, рече дубоки глас изнутра,  кога сам се, помало и уплашила. У тунелу  је седео изгубљени ирвас на облаку од магле и плакао. Био је тужан и уплашен што се изгубио, а то се десило зато што  сам само један тренутак закаснила за новогодишњу жељу. Малени деда Мразов патуљак, баш онакав каквог сам замишљала, био  је поред њега и покушавао да га утеши.

„ Где могу да предам коверту са жељом, ако није касно?“, упитала сам патуљка.

„У ово сандуче, драга“ и показа на једно мени до тада невиђено сандуче, у облику главе деда Мраза. „Хвала, хвала, хвала!“, рекла сам усхићено знајући да ће ми се жеља ипак обистинити. „Чекај, то није све. Отвори врата од сандучета и посматрај како писмо полако клизи надоле...“, рече ми он.

Што сам дуже гледала у писмо, то га је већи вртлог окруживао. „Аааа“!, узвикнула сам.

„Звездана? Пола дана је прошло“, рекао је неки глас из дубине. Отворивши очи, угледала сам зидове који беше голи, без новогодишњих слаткиша на њима. „Патуљче? Медиша? Када ћу добити балску хаљину од Деда Мраза?“, питала сам и даље у полусвесном стању. „Желимо вам срећан Божић, желимо вам срећан Божић, желимо вам срећан Божић и Нову годину!“, чули су се дивни гласови попут гласова анђела. „Није могуће! Ја сам све оно сањала!“, узвикнула сам погледавши у мајку и свога брата и сестру који су се смешили када су схватили да сам на неколико минута била у другачијем свету који ми се све до тренутка буђења чинио да је стваран.

Док сам спремала кревет и облачила дневну одећу, из собе допирали су звуци валцера. „Можда немам балску хаљину, али ми је породица приредила бал какав никада нисам имала до сада“, помислила сам и отрчала до дневне собе. Сви смо плесали заједно, све до поноћи која је дошла брзо, као  када ирвас пројури на деда Мразовим санкама.  Схватила сам да је дивно боравити у свету маште, али не би ми се допадало да дуже време  живим у кућици са новогодишњим слаткишима и другим створењима. Морам да признам, ипак је лепше бити са својом породицом.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: