|
|
|
 | Bojana Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Praznična moć Moj otac, umro je na zemlji gde se njegov čukundeda u anteriji njegovog pradede i pod srpskom šajkačom venčao sa devojkom u šumadijskoj nošnji, mudrih, krupnih očiju ispod dugih trepavica i sramežljivo rumenih obraza. Sin moj, rođen je daleko od obala kraj druma i šuma gde listovi hrasta ko dukati nanizani leže na devojačkim grudima pod belim seljačkim platnom i u toj belini pod promrzlim januarskim suncem čekaju domaćine što su krenuli po Badnjake.Sveti duh pošao je sa mnom preko velike vode, da se ne udavim, da kad tri prsta sklopim, sa dna opet zaplivam ka suncu uz pomoć Svetog Nikole, da i žedna kroz pustinju oči Svete Petke nađem i vode se napijem. Jer, ne zaboravlja se Oče naš koji te baba naučila, što je na hlebu i vodi radost dočekivala. Gde god da odeš, njen glas je tu, i njena strogost i blagost, kad poveže novu maramu, stajaću, i na pričest krene. A u kući joj praznik već miriše narastao dušom kolača sa utisnutim slovom. I njena brižnost u drenu što progutaš u gutljaju crvenog vina, useli ti se u oko, i taj ti je dren najvažniji za one koji stare i koji rastu sa tog ognjišta.I kad radost opet dočekuješ, kao majka, ali daleko negde, uhvatiš se čvrsto za onaj glas. Jer, vatra je vatra, ali ne plamti plamen isto od Badnjaka iz tuđih šuma, ni jedan plamen nije ko onaj pred crkvom u kojij si se krstio. I njive i volovi od hlebova ne mirišu isto, pa čak ni ona slama Gospodnja, zlatna, ne šušti isto kad pređeš veliku vodu. Tada, kad u nekom velikom hramu upališ sveću za Hristov rođendan i osveštanim Badnjakom kuću osvetliš, hvataj se za taj glas, da te podseti kako miriše hleb od žita što je kroz dedine ruke prošlo i kakava je sreća prvog što u kuću uđe na Božić da domaćinu blagosilja rod i porod, pod kišom od kukuruza iz sita gde se belo brašno seje. Ne gasi se sveća ni kad odeš u neki grad gde vetar stalno duva, taj ti je plamen opomena, čuvar i najbolji drug. Pomisliš nekad da si toliko daleko da budeš potpuno sam, da si u onoj velikoj vodi zrno pustinjskog peska i boli te ko bolest najgora i ne znaš da li si živ ili si umro. Sećam se kako sam pre nekoliko godina na Badnje veče čitavu knjigu napisala daveći se u velikoj vodi dok sam se iz plodove vode ponovo rađala, na praznik. Duša mi našla put da budem sa svojima. A kada mi je sin prvi put rekao: ,, Mama, vuče me moja krv”, znala sam da radost opet dolazi, to je praznična moć. Pa kad nas sve privuče varnice se raspršte i pod kožu zavuku. Tu je najtoplije i kad udari mraz, tu ćeš da se zavučeš ko u majčin zagrljaj kad te malog obuzme strah. Kad se pradeda i praunuk opet sretnu da praznični kolač lome, duše predaka zasvetle na zdravlje potomaka, na radost, u varnicama, predaka i svi ko jedan babin Oče naš govore oko Česnice okupljeni.
|
