|
|
|
 | Бојана Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Празнична моћ Мој отац, умро је на земљи где се његов чукундеда у антерији његовог прадеде и под српском шајкачом венчао са девојком у шумадијској ношњи, мудрих, крупних очију испод дугих трепавица и срамежљиво румених образа. Син мој, рођен је далеко од обала крај друма и шума где листови храста ко дукати нанизани леже на девојачким грудима под белим сељачким платном и у тој белини под промрзлим јануарским сунцем чекају домаћине што су кренули по Бадњаке.Свети дух пошао је са мном преко велике воде, да се не удавим, да кад три прста склопим, са дна опет запливам ка сунцу уз помоћ Светог Николе, да и жедна кроз пустињу очи Свете Петке нађем и воде се напијем. Јер, не заборавља се Оче наш који те баба научила, што је на хлебу и води радост дочекивала. Где год да одеш, њен глас je ту, и њена строгост и благост, кад повеже нову мараму, стајаћу, и на причест крене. А у кући јој празник већ мирише нарастао душом колача са утиснутим словом. И њена брижност у дрену што прогуташ у гутљају црвеног вина, усели ти се у око, и тај ти је дрен најважнији за оне који старе и који расту са тог огњишта.И кад радост опет дочекујеш, као мајка, али далеко негде, ухватиш се чврсто за онај глас. Јер, ватра је ватра, али не пламти пламен исто од Бадњака из туђих шума, ни један пламен није ко онај пред црквом у којиј си се крстио. И њиве и волови од хлебова не миришу исто, па чак ни она слама Господња, златна, не шушти исто кад пређеш велику воду. Тада, кад у неком великом храму упалиш свећу за Христов рођендан и освештаним Бадњаком кућу осветлиш, хватај се за тај глас, да те подсети како мирише хлеб од жита што је кроз дедине руке прошло и какава је срећа првог што у кућу уђе на Божић да домаћину благосиља род и пород, под кишом од кукуруза из сита где се бело брашно сеје. Не гаси се свећа ни кад одеш у неки град где ветар стално дува, тај ти је пламен опомена, чувар и најбољи друг. Помислиш некад да си толико далеко да будеш потпуно сам, да си у оној великој води зрно пустињског песка и боли те ко болест најгора и не знаш да ли си жив или си умро. Сећам се како сам пре неколико година на Бадње вече читаву књигу написала давећи се у великој води док сам се из плодове воде поново рађала, на празник. Душа ми нашла пут да будем са својима. А када ми је син први пут рекао: ,, Мама, вуче ме моја крв”, знала сам да радост опет долази, то је празнична моћ. Па кад нас све привуче варнице се распрште и под кожу завуку. Ту је најтоплије и кад удари мраз, ту ћеш да се завучеш ко у мајчин загрљај кад те малог обузме страх. Кад се прадеда и праунук опет сретну да празнични колач ломе, душе предака засветле на здравље потомака, на радост, у варницама, предака и сви ко један бабин Оче наш говоре око Чеснице окупљени.
|
