detalj slike: KRK Art dizajn

PREDODREĐENA ZA TRAJANjE

(Milena Vukoje Stamenković, Zeynep,Filip Višnjić, 2023) 

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Život je velika zagontka koja traži stalno odgonetanje, poniranje u čudesne dubine zbivanja koja dolaze izvan čoveka i onih koje sam kreira. I bez mnogo upinjanja da se pronikne u nedokučivost egzistencije, uočava se splet neobičnih ukrštaja nečega što se zbiva izvan čoveka i onoga što sam nastoji da ostvori kao sopstveni put. Davno je rečeno da je subina, zapravo karakter onoga ko vrlo svesno nastoji da od svog života stvori željenu formu. No šta sa onima kojima je ono spoljašnje najčešće stajalo na putu ili ga guralo napred i iskušavalo njegovu volju i snagu da te prepreke savlada. Valjda se jedino tako izvojevaju velike životne pobede, one koje su ravne herojskim. A da li su heroji samo oni koji izlaze kao pobdnici iz opasnih ratnih okršaja.

 Milena Vukoje Stemenković skreće pažnju na to da su heroji i svi oni mali i bezimeni ljudi koji uprkos svim društvenoistorijskim i porodičnim preprekama uspevaju da se ostvare i izbore za ličnu slobodu i rast, a da se herojima ipak proglašavaju samo oni koji učine neki gest od opšeg interesa. No, ona s pravom zapaža, i prema njima se često ponašamo licemerno i neka takva herojska dela se kasnije u istoriji koriste za neke partikularne i lične ciljeve. Heroji su stoga, zaključuje autorka, svi oni ljudi koji su ostali veliki u svemu što rade i čija duša je ostala neukaljana ni pogrešnim postupcima niti ozlojeđenošću zbog nepravedne životne borbe koju su morali da prožive. Takva je i ona koja je iz vrlo komplikovnog  života prešala u literaturu, a bila je neželjena beba čiji život je zavisio od predrasuda.

U novom rukopisu jednostavnog naslova Zeynep (Zejnep),  naša poznata romansijerka i pesnikinja Milena Vukoje Stemenković, otvara ovakva pitanja kroz storiju neobične ličnosti  Zeynep (Zejnep), Turkinje koju je život predodredio za borbu i pobede. Naime, da je bilo kako čovek snuje (u ovom slučaju patrijarhalna majka) ona bi po rođenju kao neželjeno šesto žensko dete odmah završila. Međutim, život je nastojao da je sačuva i da preko nje posvedoči da čvrst karakater ipak pobeđuje nametnute okolnosti a duša puna ljubavi uvek nađe motive za borbu i pobedu. Čak i izbor ove teme kojoj je autorka pribegla da bi literarno rasvetlila jednu nedovoljno tretiranu temu kao što je čedomorstvo, i tako ovekovečila ovu životnu istinu, ide u prilog poimanja one metafizičke pravde pri kojoj pravedni uvek dožive satisfakciju za nepravednu patnju.

Naime, uz bezbroj motiva koji žene pokrenu na tako strašan korak kao što je ubistvo deteta, bilo dok je još u utrobi ili tek rođeno, u koje često spada nemogućnost brige oko deteta, nedostatak uslova za život deteta, slučajna trudnoća iz odnosa koji nisu za formiranje porodice, ipak je možda najbolniji ovakav, odricanje od ženskog deteta zbog patrijarhalnih predubeđenja da je samo muško dete vredno života.

Kad se čovek suoči sa čedomorstvom, a odrastao je u drugačijoj sredini, drugačijoj kulturi, zacelo se upita kako takva očajnička želja žene- majke, preraste u slepilo. Šta li se dešava u glavi čedomorke?  Odgovori, do kojih sam dolazila u stručnoj literaturi, a mahom su se kretali u području svesti i podsvesti, u krutosti sredine koja guši, nisu mi pružili ono što sam očekivala da saznam.

Htela sam da dokučim kako nastaje, ili možda u ponekom ljudskom biću spava,  neukrotivi impuls koji ga tera na surovi čin i pomračenje uma.

 Postoje i tradicije (i kod nas nekada) da se detetom zove samo sin i da se na pitanje, koliko dece imate kaže samo broj muške dece, bez obzira na to koliko ih je. U takvom okruženju majke koje ne donesu na svet muško dete smatraju se manje vrednim, onima koje izneveravaju tradiciju, očekivanja, što je izazivalo osudu i, što je najgore, samoosudu. O takvoj majci je ovde reč.

-Ponekad mi se čini kao da je sudbina umešala svoje prste u moj život. Ili neke dobre i nevidljive vile. Stvarno tako verujem, iako su oba puta moje dobre vile bile babica i moja sestra. A za treći put- šta da kažem. Sudbina...- šaljivo mi je u više navrata rekla Zeynep.

No, kako narod kaže: Čovek snuje a Bog odlučuje. Zeynep (Zejnep), uprkos tri pokušaja majke  da je se oslobodi, opstaje i  kao da je podsvesno prihvatila nalog da uvek iz svake borbe izađe kao pobednica, nastavlja da bije svaku bitku sa životom koji je u Turskoj poslednjih decenija dvadestog stoleća bio veoma  težak za one koji su bili opozicija vladajućoj političkoj garnituri.

Kao pripadnik manje grupacije Alamita nasuprot Šiita, Zeynep (Zejnep) i njen izabranik proživljavaju  progonstva, život u ilegali i tek po napuštanju svoje zemlje postaju slobodni ljudi koji mogu da prožive svoje snove. O tom periodu represija piše i poznati turski pisac Burhan Sonmez u romanu Istanbul Istanbul.

Milena Vukoje Stamenković potanko opisuje poziciju žene u takvom zatvorenom  ideološki  i religiozno podeljenom društvu u kojem žena ima strogo određenu ulogu bez mogućnosti za školovanje, napredovanje i intelektualni rast. Roman otvara i mnoge i danas aktuelne teme kao što su položaj žena, naročito u takvim društvima gde se ženska deca vrlo brzo udaju, čak im se krivotvori godina rođenja da bi ih se što pre oslobodili, a poznata je i prodaja dece, radno izrabljivanje, nemogućnost školvanja, ugovoreni brakovi... Traga jući za korenom te strašne pojkave kao što je čedomorstvo, Milena Vukoje Stamenković poseže za mitskim pričama u kojima se to upražnjavalo iz niskih pobuda kakva je osveta ili borba za presto. No, činjenica je da zlo kao moćna sila oduvek postoji i nastavlja da traje jer: Zlo naneto nekom uvek ostaje zlo. Oduzet život ne može više da se vrati, naglašava ona.

U ovom višeslojnom ali vrlo konciznom romanu autorka obuhvata više nivoa svarnosti, prošlost i sadašnjost, istorijske i lične relacije, te je on i priča o velikom prijateljstvu, nesebičnom i toplom odnosu dve žene iz različitih zemalja i kultura, koje je život u zajedničkoj izabranoj  domovini Švajcarkoj usmerio jednu ka drugoj. A naročito je to priča o okolnostima stvorenim aktuelnom bolešću korona, koja je izmenila svet, na neko vreme zaustavila život i nametnula drugačija pravila ponašanja.

Roman o sudbini Turkinje Zeynep (Zejnep) polako prerasta u angažovani roman u najboljem smislu te reči jer se dotiče vrlo važne teme savremenog sveta kao što je nasilje nad ženama, ubistva žena, zloupotreba žene u seksualnom smislu i drugi oblici neravnopravnosti koje su  i danas, uprkos proklamovanoj jednakosti između žene i muškarca, obespravljene na svim niovoima i u svim društvima. Autorka se poziva na podatke iz Ujedinjenih nacija koji to potvrđuju:

U Turskoj je prema podacima tamošnje  vlade, u brak  stupilo 482.908 maloletnica tokom poslednji deset godina. Čak 38 odsto žena, govore podaci Ujedinjenih nacija, bilo  je izloženo fizičkom ili seksualnom nasilju.Razne organizacije za ženska prava  beleže da je u Turskoj ubijeno 500 žena tokom 2019.godine Autori ovim temama stidljivo ulaze na vrata književnosti. O tabu temama, kao što je i nasilje nad ženama, udaja devojčica, ubistva devojaka koje su se suprotstavile strogim zakonima patrijahalne sredine… nije bilo pogodno govoriti i pisati. Same žene su ćutale o tome. Dobro je da se rađa i nova klima i nova generacija mladih žena koje više ne žele da ćute.

U tom smislu i ova priča, koju ispoveda tiha ali snažna i samosvesna  Turkinja koja je veći deo života provela u Švajcarskoj,  dragocena je jer nam otkriva nedovoljno poznati svet u kojem se  prihvatala tradicija prećutkavanja nepravdi čak i od samih žena jer su tako vekovima učene. No,  literatura kao poseban institut društva koja se zalaže, kako za ukupne ljudske slobode tako i za elementarna ženska prava, ne samo da otkriva te uskraćenosti  već i poučava kako se botiri protiv te nametnute pozicije kao što se Zeynep (Zejnep) izborila makar da se nadugo morala odreći života u svojoj domovini za kojom je povremeno muči duboka nostalgija.

U smirenoj i svedenoj i piktoralnoj naraciji Milena Vukoje Stamenković, slika pozno životno doba žene koje se znatno sužava i bez nametnutih zdravstvenih zabrana zbog korone, te pokazuje kako se život i u takvim okolnostima prima kao dar kroz prijateljstvo i empatiju ka bližnjem:

Polako se spušta oktobarsko veče. Crvenilo se gubi. Nebo pune zvezde. Približava se topla, mirisna noć. Sećam se našeg druženja u bašti restorana u centru bernske opštine Kenic. Sunce je obasjavalo stolove, nas, i prelamalo se u kafi koju smo ispijale. Zeynep je često, pričajući detalje iz svog života, spuštala ruku na moju ruku, dok je moj pogled šetao njenim zelenotužnim očima. Odranije sam znala da joj život izbeglice nije bio lak. Upoznale smo se pre više od jedne decenije u školi za prevodioce. Od prvog trenutka mi je bila draga, iako se i na tim časovima držala malo po strani. Govorila je samo kad je morala. Nešto iz nje govorilo je mom novinarskom instinktu da ta žena mora da nosi neku veliku tajnu.

Instinkt je kao i uvek putokaz ka istini i suštini, te i u ovom slučaju, jer je  urodio značajnom literarno spretno  obrađenom temom o prijateljskom odnosu dve žene i dubokim uvidima u nepoznat duhovni prostor drugog bića. Uprkos verskim i nacionalnim razlikama, kao što iz sižea romana doznajemo, ono pulsira u univerzalnoj i tihoj ljudskoj simbiozi sa bližnjim koje se prepoznaje po toplini duše što se  otvara i prima tuđi  bol a uzvraća sapatništvom kao sve ređom vrlinom u savremenom svetu.

Uoči, Svetog Trifuna, 13. 2. 2023.   

PODELITE OVAJ TEKST NA: