детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРЕДОДРЕЂЕНА ЗА ТРАЈАЊЕ

(Милена Вукоје Стаменковић, Зеyнеп,Филип Вишњић, 2023) 

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Живот је велика загонтка која тражи стално одгонетање, понирање у чудесне дубине збивања која долазе изван човека и оних које сам креира. И без много упињања да се проникне у недокучивост егзистенције, уочава се сплет необичних укрштаја нечега што се збива изван човека и онога што сам настоји да оствори као сопствени пут. Давно је речено да је субина, заправо карактер онога ко врло свесно настоји да од свог живота створи жељену форму. Но шта са онима којима је оно спољашње најчешће стајало на путу или га гурало напред и искушавало његову вољу и снагу да те препреке савлада. Ваљда се једино тако извојевају велике животне победе, оне које су равне херојским. А да ли су хероји само они који излазе као побдници из опасних ратних окршаја.

 Милена Вукоје Стеменковић скреће пажњу на то да су хероји и сви они мали и безимени људи који упркос свим друштвеноисторијским и породичним препрекама успевају да се остваре и изборе за личну слободу и раст, а да се херојима ипак проглашавају само они који учине неки гест од опшег интереса. Но, она с правом запажа, и према њима се често понашамо лицемерно и нека таква херојска дела се касније у историји користе за неке партикуларне и личне циљеве. Хероји су стога, закључује ауторка, сви они људи који су остали велики у свему што раде и чија душа је остала неукаљана ни погрешним поступцима нити озлојеђеношћу због неправедне животне борбе коју су морали да проживе. Таква је и она која је из врло компликовног  живота прешала у литературу, а била је нежељена беба чији живот је зависио од предрасуда.

У новом рукопису једноставног наслова Зеyнеп (Зејнеп),  наша позната романсијерка и песникиња Милена Вукоје Стеменковић, отвара оваква питања кроз сторију необичне личности  Зеyнеп (Зејнеп), Туркиње коју је живот предодредио за борбу и победе. Наиме, да је било како човек снује (у овом случају патријархална мајка) она би по рођењу као нежељено шесто женско дете одмах завршила. Међутим, живот је настојао да је сачува и да преко ње посведочи да чврст каракатер ипак побеђује наметнуте околности а душа пуна љубави увек нађе мотиве за борбу и победу. Чак и избор ове теме којој је ауторка прибегла да би литерарно расветлила једну недовољно третирану тему као што је чедоморство, и тако овековечила ову животну истину, иде у прилог поимања оне метафизичке правде при којој праведни увек доживе сатисфакцију за неправедну патњу.

Наиме, уз безброј мотива који жене покрену на тако страшан корак као што је убиство детета, било док је још у утроби или тек рођено, у које често спада немогућност бриге око детета, недостатак услова за живот детета, случајна трудноћа из односа који нису за формирање породице, ипак је можда најболнији овакав, одрицање од женског детета због патријархалних предубеђења да је само мушко дете вредно живота.

Кад се човек суочи са чедоморством, а одрастао је у другачијој средини, другачијој култури, зацело се упита како таква очајничка жеља жене- мајке, прерасте у слепило. Шта ли се дешава у глави чедоморке?  Одговори, до којих сам долазила у стручној литератури, а махом су се кретали у подручју свести и подсвести, у крутости средине која гуши, нису ми пружили оно што сам очекивала да сазнам.

Хтела сам да докучим како настаје, или можда у понеком људском бићу спава,  неукротиви импулс који га тера на сурови чин и помрачење ума.

 Постоје и традиције (и код нас некада) да се дететом зове само син и да се на питање, колико деце имате каже само број мушке деце, без обзира на то колико их је. У таквом окружењу мајке које не донесу на свет мушко дете сматрају се мање вредним, онима које изневеравају традицију, очекивања, што је изазивало осуду и, што је најгоре, самоосуду. О таквој мајци је овде реч.

-Понекад ми се чини као да је судбина умешала своје прсте у мој живот. Или неке добре и невидљиве виле. Стварно тако верујем, иако су оба пута моје добре виле биле бабица и моја сестра. А за трећи пут- шта да кажем. Судбина...- шаљиво ми је у више наврата рекла Зеyнеп.

Но, како народ каже: Човек снује а Бог одлучује. Зеyнеп (Зејнеп), упркос три покушаја мајке  да је се ослободи, опстаје и  као да је подсвесно прихватила налог да увек из сваке борбе изађе као победница, наставља да бије сваку битку са животом који је у Турској последњих деценија двадестог столећа био веома  тежак за оне који су били опозиција владајућој политичкој гарнитури.

Као припадник мање групације Аламита насупрот Шиита, Зеyнеп (Зејнеп) и њен изабраник проживљавају  прогонства, живот у илегали и тек по напуштању своје земље постају слободни људи који могу да проживе своје снове. О том периоду репресија пише и познати турски писац Бурхан Сонмез у роману Истанбул Истанбул.

Милена Вукоје Стаменковић потанко описује позицију жене у таквом затвореном  идеолошки  и религиозно подељеном друштву у којем жена има строго одређену улогу без могућности за школовање, напредовање и интелектуални раст. Роман отвара и многе и данас актуелне теме као што су положај жена, нарочито у таквим друштвима где се женска деца врло брзо удају, чак им се кривотвори година рођења да би их се што пре ослободили, а позната је и продаја деце, радно израбљивање, немогућност школвања, уговорени бракови... Трага јући за кореном те страшне појкаве као што је чедоморство, Милена Вукоје Стаменковић посеже за митским причама у којима се то упражњавало из ниских побуда каква је освета или борба за престо. Но, чињеница је да зло као моћна сила одувек постоји и наставља да траје јер: Зло нането неком увек остаје зло. Одузет живот не може више да се врати, наглашава она.

У овом вишеслојном али врло концизном роману ауторка обухвата више нивоа сварности, прошлост и садашњост, историјске и личне релације, те је он и прича о великом пријатељству, несебичном и топлом односу две жене из различитих земаља и култура, које је живот у заједничкој изабраној  домовини Швајцаркој усмерио једну ка другој. А нарочито је то прича о околностима створеним актуелном болешћу корона, која је изменила свет, на неко време зауставила живот и наметнула другачија правила понашања.

Роман о судбини Туркиње Зеyнеп (Зејнеп) полако прераста у ангажовани роман у најбољем смислу те речи јер се дотиче врло важне теме савременог света као што је насиље над женама, убиства жена, злоупотреба жене у сексуалном смислу и други облици неравноправности које су  и данас, упркос прокламованој једнакости између жене и мушкарца, обесправљене на свим ниовоима и у свим друштвима. Ауторка се позива на податке из Уједињених нација који то потврђују:

У Турској је према подацима тамошње  владе, у брак  ступило 482.908 малолетница током последњи десет година. Чак 38 одсто жена, говоре подаци Уједињених нација, било  је изложено физичком или сексуалном насиљу.Разне организације за женска права  бележе да је у Турској убијено 500 жена током 2019.године Аутори овим темама стидљиво улазе на врата књижевности. О табу темама, као што је и насиље над женама, удаја девојчица, убиства девојака које су се супротставиле строгим законима патријахалне средине… није било погодно говорити и писати. Саме жене су ћутале о томе. Добро је да се рађа и нова клима и нова генерација младих жена које више не желе да ћуте.

У том смислу и ова прича, коју исповеда тиха али снажна и самосвесна  Туркиња која је већи део живота провела у Швајцарској,  драгоцена је јер нам открива недовољно познати свет у којем се  прихватала традиција прећуткавања неправди чак и од самих жена јер су тако вековима учене. Но,  литература као посебан институт друштва која се залаже, како за укупне људске слободе тако и за елементарна женска права, не само да открива те ускраћености  већ и поучава како се ботири против те наметнуте позиције као што се Зеyнеп (Зејнеп) изборила макар да се надуго морала одрећи живота у својој домовини за којом је повремено мучи дубока носталгија.

У смиреној и сведеној и пикторалној нарацији Милена Вукоје Стаменковић, слика позно животно доба жене које се знатно сужава и без наметнутих здравствених забрана због короне, те показује како се живот и у таквим околностима прима као дар кроз пријатељство и емпатију ка ближњем:

Полако се спушта октобарско вече. Црвенило се губи. Небо пуне звезде. Приближава се топла, мирисна ноћ. Сећам се нашег дружења у башти ресторана у центру бернске општине Кениц. Сунце је обасјавало столове, нас, и преламало се у кафи коју смо испијале. Зеyнеп је често, причајући детаље из свог живота, спуштала руку на моју руку, док је мој поглед шетао њеним зеленотужним очима. Одраније сам знала да јој живот избеглице није био лак. Упознале смо се пре више од једне деценије у школи за преводиоце. Од првог тренутка ми је била драга, иако се и на тим часовима држала мало по страни. Говорила је само кад је морала. Нешто из ње говорило је мом новинарском инстинкту да та жена мора да носи неку велику тајну.

Инстинкт је као и увек путоказ ка истини и суштини, те и у овом случају, јер је  уродио значајном литерарно спретно  обрађеном темом о пријатељском односу две жене и дубоким увидима у непознат духовни простор другог бића. Упркос верским и националним разликама, као што из сижеа романа дознајемо, оно пулсира у универзалној и тихој људској симбиози са ближњим које се препознаје по топлини душе што се  отвара и прима туђи  бол а узвраћа сапатништвом као све ређом врлином у савременом свету.

Уочи, Светог Трифуна, 13. 2. 2023.   

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: