detalj slike: KRK Art dizajn

Zaboravljene: Jedan minut za žene

Branka Selaković

Kada su preplašeni konji projurili Ilidžom, ispod teških točkova na ugaženoj stazi ostalo je da leži telo Stake Skenderove. Vest se pronela čaršijom. Neki su zanemeli, a neki odahnuli, jer ta kočoperna, bistra žena koja je vodila asketski način života, smetala je patrijahalnom poretku.

Ovako bi mogao početi roman ili priča o osobenoj ličnosti, prvoj u nizu sa čije sudbine bi trebalo skinuti prašinu i osvetliti je za budućnost.

Zamislite kako je sarajevska raja mislila o ženi koja se odrekla svoje rodom određene uloge zarad višeg dobra – prava devojčica na obrazovanje. Kaluđerskim odevanjem Staka Skenderova simbolično je javnosti pokazala da se nameračila da osvoji slobodu, koju je potom umnožila za sve polaznice škole koju je osnovala. Zajedno u klupama sedele su one iz bogatijih slojeva i one siromašne, one iz muslimanskih i one iz katoličkih, jevrejskih ili pravoslavnih kuća. Bilo je to sredinom 19. veka. Deluje davna prošlost, ali protok vremena nije izmenio pojedine namete društva.

Prva učiteljica u Bosni i Hercegovini

Staka Skenderova bila je prva učiteljica i književnica na prostoru Bosne i Hercegovine, a uz to i monahinja, diplomata i poliglota. Shodno vremenu u kojem je živela njeno formalno obrazovanje je bilo skromno, stečeno kod lokalnih daskala i u ckrvi – onoliko koliko su tadašnji kanoni dozvoljavali za ženu, ali je svojom mudrošću postigla zavidne veštine poznavanja jezika, komunikacije i pregovaranja. Uz brata koji je bio ćurčija i radio sa Turcima, naučila je novi jezik, pa je tako postala glasnogovornica siromašnih pred osmanskom vlašću i time stekla poštovanje svih konfesija. To je bilo važno, jer generacije žena su ostale uskraćene za osnove pismenosti i svaku slobodu, samo jer su njihovi očevi i braća bili uvereni da tako treba.

Poznajući turski, ruski i grčki jezik, kao i ondašnje društveno-političke prilike Staka je uživala poverenje. Bila je rado viđen gost u imućnijim domovima, pa se samim tim otvorila i mogućnost da dobije potrebna sredstva za uspostavljanje škole. Njenu ideju zdušno je podržao osmanski namesnik Topal Osman-paša, ruski konzul Aleksandar Giljferding, knez Mihailo Obrenović i srpski mitropolit Mihailo. Uprkos protivljenjima onih koji su smatrali da ženskoj deci nije potrebno obrazovanje, naročito ne iz društvenih oblasti, njena škola otvorila je vrata nezbrinutim i siromašnim devojkama, kao i onima kojima je rođenjem namenjena dosta svetlija budućnost. Tokom dve decenije rada ova vaspitno-obrazovna ustanova za devojčice iznedrila je učiteljice koje su kasnije službovale u Mostaru i Krajini, šireći pismenost.

Prva knjige Hadži Gospoje

Staka jeste pomerala granice patrijahalnog i politički krutog poretka, ali bez finansija teško napravljen iskorak bi bio uzaludan. Ona se uputila na hodočašće u Svetu zemlju. Na tom putu svratila je u Carigrad gde je primio sultan Abdulaziz darujući joj novac za nastavak pregalačkog rada. Po povratku u Sarajevo dočekuju je kao Hadži Staku ili kako su je češće zvali Hadži Gospoja čime potvrđuje monašku titulu i dolazi do još većeg statusa među življem. Međutim, najveći gnev je izazvala napisavši Ljetopis Bosne 1825-1856 koji je zahvaljujući konzulu Giljferdingu ostao sačuvan, jer ga je on preveo na ruski jezik i uvrstio kao dodatak svojoj knjizi. Time je dobijeno svedočanstvo o Staki Skenderovoj kao prvoj književnici na prostoru Bosne i Hercegovine. Originalu se ne zna trag, ali se neretko implicira da je požar u kojem je izgorela njena kuća imao baš taj cilj, da sva svedočanstva i zapisi nestanu. U Ljetopisu je kombinujući lirsko i eposko pripovedanje bez zazora opisala odnos bosanskih vezira i begova, nasilje, bezakonje, stradanje naroda, kao i pojedinosti o trgovcima profiterima.

Poništavanje prošlosti

Pričom o Staki Skenderovoj biva poništeno uverenje da tek od dolaska Austro-Ugarske počinje opismenjavanje žena u Bosni i Hercegovini. Svakako, na severu Balkana i prostoru Hrvatske i Srbije na kojem se carstvo takođe rasprostiralo, situacija jeste bila drugačija za devojčice. Njihovo školovanje bilo je dozvoljeno, ali kontrolisano i ograničeno. Zbog toga je priča o životnom putu Marije Vučetić Prita dosta drugačija od Stakine, ali nosi srodne postavke. Marija nije morala da nosi muško odelo kako bi za sebe osvojila komad slobode, ali se podjednako snažno borila za ostvarenje sna da postane lekarka.

Od detinjstva je želela da stekne obrazovanje na polju medicine, a porodični novac je to mogao da omogući. Nasuprot dobrim prilikama stajao je sistem koji je precizirao koja je to pozicija koju žena njene klase može i treba da zauzme. Sistem kao prepreka, deluje uzaludna borba, ali heroine naše prošlosti su dokazale da ništa nije nemoguće.

Majka protiv sistema

Njena majka Mileva verovala je u prosperitet nauke i obrazovanja, a i sama je rušila stereotipe time što je bila jedna od inicijatorki otvaranja Više devojačke škole u Pančevu, koju je Marija pohađala. Uspešnim okončanjem pomenute škole nije stekla pravo da upiše studije, jer joj je nedostajala matura. Ustanove u Pančevu, Novom Sadu i Sremskim Karlovcima nisu bile voljne da joj to omoguće. Uz podršku majke odlazi u Cirih u kojem završava gimnaziju, potom i medicinu. Iz perspektive mlade devojke delovalo je da će dolazeći 20. vek biti blistav. Nastavila je usavršavanje u oblasti ginekologije i iznedrila niz knjiga usmerenih na brigu o reproduktivnom zdravlju, majčinstvu, dojenju, kao i narušavanju zdravlja od strane midera i sličnih estetskih pomagala koje su žene koristile.

U kontekstu tadašnjeg društvenog poretka ginekologija je bila tabu oblast, nešto o čemu se ne govori. Posete ginekolozima su praktikovane samo u slučaju utvrđivanja trudnoće i to u prisustvu supruga ili ženskog člana porodice. Kako se Marija Prita udala za kolegu, opštinskog lekara u Šapcu, u toj varoši je provela niz godina savesno obavljajući svoj poziv i stekla je poverenje žena. To se kasnije prenelo i na njena druga angažovanja gde je brinula o sreskim bolesnicima tokom Balkanskih ratova, zamenivši muža na njegovoj poziciji. Ubrzo je došao Veliki rat. Priključila se bolničkom osoblju koje je pratilo vojsku prilikom povlačenja preko Albanije. Po okončanju Prvog svetskog rata u Italiji i Francuskoj se starala o ratnim siročadima i vojnim invalidima. Nosilac je Ordena Crvenog krsta, Albanske spomenice, Krsta milosrđa i drugih.

Ko čuva sećanje?

Rodno Pančevo se odužilo prvoj doktorki sa prostora Vojvodine ulicom koja je ponela njeno ime. Sarajevo je isto učinilo u sećanje na Staku Skenderovu, pa je onda odluka promenjena. Njene zemne ostatke čuva Koševo.

Groblja zaista mogu poslužiti kao početna tačka u analizi društvenih prilika i nečijeg života. Zagrebački Mirogoj večna je kuća književnice i prve hrvatske novinarke Marije Jurić Zagorke. Polemiše se o tome zbog čega i dalje počiva u zajedničkoj grobnici i da li je spomenik koji je podignut u Tkalčićevoj ulici dostojan pionirke žurnalistike. Prikazana je dosta konvencionalno, kao da je iskoračila iz Krležinog romana, u dugoj gospodskoj suknji sa amrelom u ruci, ali po sačuvanim fotografijama deluje da je najveći osmeh imala odevena u pantalone, noseći štap. I o tome se diskutovalo, o njenom stilu, odabiru posla i tema kojima se bavila.

Protok vremena

Marija Prita i Marija Jurić Zagorka rođene su i odrasle u približno sličnim socijalnim uređenjima koja su shodno vremenu smatrana progresivnim. Za Staku i njeno pregalaštvo verovatno nikada nisu doznale, iako su deo života smestile u isti vek. Nisu znale ni jedna za drugu, a sigurno su bile podjednako usamljene i hrabre u svojoj borbi.

U okretanju točka sudbine sve tri su zaboravljene. Možda to tako biva svuda u svetu, a možda samo u sredinama koje vrednim pamćenja smatraju samo vojskovođe i profit. Uočljiva je tržišna vrednost, odnosno monetizacija Marije Jurić Zagorke. Nekada je bila zabranjena spisateljica čija štiva su daleko ispod intelektualnog dometa kritičarske elite, a danas se po njima snimaju filmovi, izvode pozorišne predstave, pišu naučni radovi i dobijaju grantovi.

Minut za književnicu

Zagorka se školovala uz plemićku decu, jer je njena porodica brinula o imanju barona Raucha, zatim u Varaždinu i Zagrebačkom samostanu milosrdnica gde je napravila svoje prve novine, uvezivala ih i delila na čitanje. Kao vesnik slobode time je najavila da ne odustaje od namere da bude svoja, a to je najteže. Roditelji su je udali veoma rano, sa navršenih 17 godina, smatrajući time da će ispuniti svrhu svog postojanja i odbaciti sulude ideje o karijeri u žurnalistici. Loš brak se okončao njenim begom, pokušajem da je proglase neuračunljivom, nametanjem stida i ucena, do onog ogromnog tereta koji roditelji mogu ostaviti detetu u amanet – brukanje porodice. Ipak je za popularni Obzor napisala prvi tekst nazvan Jedan minut koji nije potpisan, jer novinarski poziv je namenjen samo muškarcima, a da bi se bio deo tog sveta, mora se biti neko. Tako su joj rekli. I ona je tvrdoglavo rešila da bude neko i utaba stazu onima koji je slede. Od biskupa Josipa Jurja Štrosmajera dobila je podršku da nastavi sa spisateljskim poslom i tada su se pojavila njeni rani romani u obliku feljtona.

Na prelazu dva veka izveštavala je o političkim zbivanjima iz Budimpešte i Beča, proklamovala emancipaciju i negovanje nacionalnog duha uprkos nadolazećoj germanizaciji. Osnovala je Ženski list i Hrvaticu, prve časopise namenje ženama.

Grička vještica, Inkvizitori, Jadranka, Kći Lotrščaka, samo su neka od njenih romanesknih ostvarenja koje su komunicirale sa čitateljkama i omogućavale im javni prstup temama koje su se šaputale po kuloarima. Ipak u očima kritike, njeni radovi su ostali nezapaženi ili ocenjeni kao loši, šund namenjen za kravarice, smatrao je Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić), književnik i župan.

U isto vreme slavljena i omalovažena, hvaljena i nazivana pogrdnim imenima izborila se za poziciju koju zaslužuje, ali tek na kratko. Činovnici novoformirane Nezavisne države Hrvatske oduzeli su joj dozvolu za rad. Boreći se sa porugama, sputavanjima, poniženjima i osporavanjima skoro čitavog života, te godine gladi preživela je prodajući pertle na pijaci.

U preseku ovog kratkog portretisanja tri junakinje naše zajedničke istorije smešteno je klupko realnosti. A ima ih još…

Napomena:

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Al Jazeera.

PODELITE OVAJ TEKST NA: