детаљ слике: КРК Арт дизајн

Заборављене: Један минут за жене

Бранка Селаковић

Када су преплашени коњи пројурили Илиџом, испод тешких точкова на угаженој стази остало је да лежи тело Стаке Скендерове. Вест се пронела чаршијом. Неки су занемели, а неки одахнули, јер та кочоперна, бистра жена која је водила аскетски начин живота, сметала је патријахалном поретку.

Овако би могао почети роман или прича о особеној личности, првој у низу са чије судбине би требало скинути прашину и осветлити је за будућност.

Замислите како је сарајевска раја мислила о жени која се одрекла своје родом одређене улоге зарад вишег добра – права девојчица на образовање. Калуђерским одевањем Стака Скендерова симболично је јавности показала да се намерачила да освоји слободу, коју је потом умножила за све полазнице школе коју је основала. Заједно у клупама седеле су оне из богатијих слојева и оне сиромашне, оне из муслиманских и оне из католичких, јеврејских или православних кућа. Било је то средином 19. века. Делује давна прошлост, али проток времена није изменио поједине намете друштва.

Прва учитељица у Босни и Херцеговини

Стака Скендерова била је прва учитељица и књижевница на простору Босне и Херцеговине, а уз то и монахиња, дипломата и полиглота. Сходно времену у којем је живела њено формално образовање је било скромно, стечено код локалних даскала и у цкрви – онолико колико су тадашњи канони дозвољавали за жену, али је својом мудрошћу постигла завидне вештине познавања језика, комуникације и преговарања. Уз брата који је био ћурчија и радио са Турцима, научила је нови језик, па је тако постала гласноговорница сиромашних пред османском влашћу и тиме стекла поштовање свих конфесија. То је било важно, јер генерације жена су остале ускраћене за основе писмености и сваку слободу, само јер су њихови очеви и браћа били уверени да тако треба.

Познајући турски, руски и грчки језик, као и ондашње друштвено-политичке прилике Стака је уживала поверење. Била је радо виђен гост у имућнијим домовима, па се самим тим отворила и могућност да добије потребна средства за успостављање школе. Њену идеју здушно је подржао османски намесник Топал Осман-паша, руски конзул Александар Гиљфердинг, кнез Михаило Обреновић и српски митрополит Михаило. Упркос противљењима оних који су сматрали да женској деци није потребно образовање, нарочито не из друштвених области, њена школа отворила је врата незбринутим и сиромашним девојкама, као и онима којима је рођењем намењена доста светлија будућност. Током две деценије рада ова васпитно-образовна установа за девојчице изнедрила је учитељице које су касније службовале у Мостару и Крајини, ширећи писменост.

Прва књиге Хаџи Госпоје

Стака јесте померала границе патријахалног и политички крутог поретка, али без финансија тешко направљен искорак би био узалудан. Она се упутила на ходочашће у Свету земљу. На том путу свратила је у Цариград где је примио султан Абдулазиз дарујући јој новац за наставак прегалачког рада. По повратку у Сарајево дочекују је као Хаџи Стаку или како су је чешће звали Хаџи Госпоја чиме потврђује монашку титулу и долази до још већег статуса међу живљем. Међутим, највећи гнев је изазвала написавши Љетопис Босне 1825-1856 који је захваљујући конзулу Гиљфердингу остао сачуван, јер га је он превео на руски језик и уврстио као додатак својој књизи. Тиме је добијено сведочанство о Стаки Скендеровој као првој књижевници на простору Босне и Херцеговине. Оригиналу се не зна траг, али се неретко имплицира да је пожар у којем је изгорела њена кућа имао баш тај циљ, да сва сведочанства и записи нестану. У Љетопису је комбинујући лирско и епоско приповедање без зазора описала однос босанских везира и бегова, насиље, безакоње, страдање народа, као и појединости о трговцима профитерима.

Поништавање прошлости

Причом о Стаки Скендеровој бива поништено уверење да тек од доласка Аустро-Угарске почиње описмењавање жена у Босни и Херцеговини. Свакако, на северу Балкана и простору Хрватске и Србије на којем се царство такође распростирало, ситуација јесте била другачија за девојчице. Њихово школовање било је дозвољено, али контролисано и ограничено. Због тога је прича о животном путу Марије Вучетић Прита доста другачија од Стакине, али носи сродне поставке. Марија није морала да носи мушко одело како би за себе освојила комад слободе, али се подједнако снажно борила за остварење сна да постане лекарка.

Од детињства је желела да стекне образовање на пољу медицине, а породични новац је то могао да омогући. Насупрот добрим приликама стајао је систем који је прецизирао која је то позиција коју жена њене класе може и треба да заузме. Систем као препрека, делује узалудна борба, али хероине наше прошлости су доказале да ништа није немогуће.

Мајка против система

Њена мајка Милева веровала је у просперитет науке и образовања, а и сама је рушила стереотипе тиме што је била једна од иницијаторки отварања Више девојачке школе у Панчеву, коју је Марија похађала. Успешним окончањем поменуте школе није стекла право да упише студије, јер јој је недостајала матура. Установе у Панчеву, Новом Саду и Сремским Карловцима нису биле вољне да јој то омогуће. Уз подршку мајке одлази у Цирих у којем завршава гимназију, потом и медицину. Из перспективе младе девојке деловало је да ће долазећи 20. век бити блистав. Наставила је усавршавање у области гинекологије и изнедрила низ књига усмерених на бригу о репродуктивном здрављу, мајчинству, дојењу, као и нарушавању здравља од стране мидера и сличних естетских помагала које су жене користиле.

У контексту тадашњег друштвеног поретка гинекологија је била табу област, нешто о чему се не говори. Посете гинеколозима су практиковане само у случају утврђивања трудноће и то у присуству супруга или женског члана породице. Како се Марија Прита удала за колегу, општинског лекара у Шапцу, у тој вароши је провела низ година савесно обављајући свој позив и стекла је поверење жена. То се касније пренело и на њена друга ангажовања где је бринула о среским болесницима током Балканских ратова, заменивши мужа на његовој позицији. Убрзо је дошао Велики рат. Прикључила се болничком особљу које је пратило војску приликом повлачења преко Албаније. По окончању Првог светског рата у Италији и Француској се старала о ратним сирочадима и војним инвалидима. Носилац је Ордена Црвеног крста, Албанске споменице, Крста милосрђа и других.

Ко чува сећање?

Родно Панчево се одужило првој докторки са простора Војводине улицом која је понела њено име. Сарајево је исто учинило у сећање на Стаку Скендерову, па је онда одлука промењена. Њене земне остатке чува Кошево.

Гробља заиста могу послужити као почетна тачка у анализи друштвених прилика и нечијег живота. Загребачки Мирогој вечна је кућа књижевнице и прве хрватске новинарке Марије Јурић Загорке. Полемише се о томе због чега и даље почива у заједничкој гробници и да ли је споменик који је подигнут у Ткалчићевој улици достојан пионирке журналистике. Приказана је доста конвенционално, као да је искорачила из Крлежиног романа, у дугој господској сукњи са амрелом у руци, али по сачуваним фотографијама делује да је највећи осмех имала одевена у панталоне, носећи штап. И о томе се дискутовало, о њеном стилу, одабиру посла и тема којима се бавила.

Проток времена

Марија Прита и Марија Јурић Загорка рођене су и одрасле у приближно сличним социјалним уређењима која су сходно времену сматрана прогресивним. За Стаку и њено прегалаштво вероватно никада нису дознале, иако су део живота сместиле у исти век. Нису знале ни једна за другу, а сигурно су биле подједнако усамљене и храбре у својој борби.

У окретању точка судбине све три су заборављене. Можда то тако бива свуда у свету, а можда само у срединама које вредним памћења сматрају само војсковође и профит. Уочљива је тржишна вредност, односно монетизација Марије Јурић Загорке. Некада је била забрањена списатељица чија штива су далеко испод интелектуалног домета критичарске елите, а данас се по њима снимају филмови, изводе позоришне представе, пишу научни радови и добијају грантови.

Минут за књижевницу

Загорка се школовала уз племићку децу, јер је њена породица бринула о имању барона Рауцха, затим у Вараждину и Загребачком самостану милосрдница где је направила своје прве новине, увезивала их и делила на читање. Као весник слободе тиме је најавила да не одустаје од намере да буде своја, а то је најтеже. Родитељи су је удали веома рано, са навршених 17 година, сматрајући тиме да ће испунити сврху свог постојања и одбацити сулуде идеје о каријери у журналистици. Лош брак се окончао њеним бегом, покушајем да је прогласе неурачунљивом, наметањем стида и уцена, до оног огромног терета који родитељи могу оставити детету у аманет – брукање породице. Ипак је за популарни Обзор написала први текст назван Један минут који није потписан, јер новинарски позив је намењен само мушкарцима, а да би се био део тог света, мора се бити неко. Тако су јој рекли. И она је тврдоглаво решила да буде неко и утаба стазу онима који је следе. Од бискупа Јосипа Јурја Штросмајера добила је подршку да настави са списатељским послом и тада су се појавила њени рани романи у облику фељтона.

На прелазу два века извештавала је о политичким збивањима из Будимпеште и Беча, прокламовала еманципацију и неговање националног духа упркос надолазећој германизацији. Основала је Женски лист и Хрватицу, прве часописе намење женама.

Гричка вјештица, Инквизитори, Јадранка, Кћи Лотршчака, само су нека од њених романескних остварења које су комуницирале са читатељкама и омогућавале им јавни прступ темама које су се шапутале по кулоарима. Ипак у очима критике, њени радови су остали незапажени или оцењени као лоши, шунд намењен за краварице, сматрао је Ксавер Шандор Ђалски (Љубомир Бабић), књижевник и жупан.

У исто време слављена и омаловажена, хваљена и називана погрдним именима изборила се за позицију коју заслужује, али тек на кратко. Чиновници новоформиране Независне државе Хрватске одузели су јој дозволу за рад. Борећи се са поругама, спутавањима, понижењима и оспоравањима скоро читавог живота, те године глади преживела је продајући пертле на пијаци.

У пресеку овог кратког портретисања три јунакиње наше заједничке историје смештено је клупко реалности. А има их још…

Напомена:

Текст је првобитно објављен на порталу Al Jazeera.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: