detalj slike: KRK Art dizajn

 Priča iz Velikog rata

     Kaže da su na planini rovove pravili, spremni da silu odbiju.
     Ukopavao se tako, Milutin, iza nekakvog bukovog stabla.
     Maskirao granama, a kamenjem i zemljom ojačavao zaklon sebi.
     Sve pedantno, po vojničkim propisima. Peščan, kameni teren, iziskuje puno snage, napornog rada oko utvrđivanja, ukopavanja vojnika.
     I pošto ovaj beše sve sasvim priveo kraju, u momentu mu se približi jedan
od narednika, pa kaže:
     „Hajde, beži! To je moj rov!“
     Ovaj, naš deda, zbunjen, gleda u narednika, ne pomera se. Ne odvaja pogled od ovoga.
     A ovaj njemu, opet:
     „Ma, šta čekaš?“, hvata ga za čojanu bluzu, snažno gura u stranu, gotovo do granice neprijatnosti i neprijateljstva. A dedi inat ne da da se povuče, brani svoje, a opet,
malo ih stisli zlotvori, još da se međusobno kolju, obračunavaju, malo je krvi već proliveno. U odbrani izgovara besno, glasno:
     „Ma ovo sam ja sebi rov iskopao, odavde Austrijanci neće moći ni za pedalj dalje.
     Bar ne preko mene živog!“
     Narednik se za korak-dva unazad povlači, skida pušku koja mu beše preko leđa prebačena, repetira. Cev okreće u pravcu Milutina, posred grudi. Pušku polako primiče, dodirujući njome telo saborca svog, paralisanog trenutkom.
     Vetar, negde pri samom vrhu planine, kao da treperi uz zastavu koja suvereno leprša nad horizontom.
     Narednik vadi cigaretu koja mu beše u levom džepu vojničkog šinjela, desnom rukom je stavlja u usta, stiska zubima, pa polako, dok kundak pritiska nadlakticom iznad butine, pali. Oštrim pogledom seče, slabi volju čovekovu, način da odbrani svoju poziciju.
     Dim-dva, pa opet, čvrsto, gotovo preteći. Cev uz svog sabrata, sapatnika, gura ga njome, bode u rebra:
     „Hajde, more. Beži odatle, to si rov meni iskopao“, izgovara narednik, oštro i grubo.
     A taj, naš deda, po majci, rukama iza sebe oslonjen na tlo, drži telo da se ne prevrne.
     Prsti zabijeni u zemlju.
     Glava sasvim potisnuta pozadi, obrve ugužvane, bore izražene, nekako neprirodno iskrivljene, pogled ka dole.
     Lagano se izvlači iz rova, nogama potiskujući težinu unazad, rukama grabeći po osećaju, iza sebe. Pogled zbunjenog, uplašenog čoveka, i dalje uperenog u narednika, u cev puške.
     Nekoliko vojnika oko njih gleda u čudu, niko ne reaguje.
     Naposletku izlazi iz rova, sasvim se povlači.
     Ovaj uskače u rov za stojeći položaj, malo ga zagleda, kamen levo od puškarnice pomera napred. Cigara gori, on zadovoljan. Stoji u rovu, a nije se bogzna ni umorio praveći ga.
     Milutin i dalje ne zna šta ga je snašlo. Hoda a misli ga šamaraju, pitanja zaposedaju njegov um, ali odgovora nema. Vraća se po ranac sa opremom, gleda pažljivo, obazrivo, sabrata svog. Osluškujući, naginje se ka zaostaloj opremi, rukama grabi, polako odlazi.
     Narednik ga pogledom u stopu prati.
     Na nekih desetak metara zastaje. Pored, nešto manje od onoga uz rov, bukovo deblo.
     Horizontalno leži. Seljaci spremali zimu, pa im ostalo u šumi. Volovi ovo izgleda nisu mogli izvući. Pretpostavke. Visine nekih četrdesetak santimetara, prečnik zadovoljava zahteve minimalne za zaklon neophodan. U proceni i nije idealan, ali je bolji od nikakvog. Tu, iza zaklona, spušta opremu. Seda pored.
     Puška u ruci, leđima se naslanja na bukvu. Stiže i ručak, čuturica spremna, posuda uz nju. A i vreme je.
     Glad se već uselila, urla iz želudaca vojnika.
     Mart i nije tako topao, hladnoća dodatno ispija u saglasnosti sa strahom, ofanzivom iščekivanom. Taman krenuše da lupaju kašike o limene posude, začu se i udar prve granate. Početak napada. Brzo potom, još nekoliko. Uglavnom prebačaji ili podbačaji. Dok nišandžije podese nišanske sprave, vođene oštrim okom onih koji daju koordinate, tražeći položaje utvrđene, ciljeve poželjne.
     Haubice gladne mesa čovekova.
     Austrijanci imaju školovane oficire, kadrove, vojska koja nije za potcenjivanje.
     Kod nas stanje, uglavnom isto, krpi se. Bez dovoljno municije i uniformi, bez značajnijih zaliha hrane.
     Ali, šta je - tu je. Nemamo kud. Godinama unazad, nedomaćinsko upravljanje parama izdvajanim za vojsku. Napadnuti, moramo se braniti. Pa ako vetar bude pomogao nama, možda i preteknemo, oduvamo opasnost sa svojih porodica. Do sada smo opstajali, uprkos mnogim, lošim po nas okolnostima. Vatra se polako primiče položajima. Prasak eksplozija podiže visoko zemlju i kamenje, seče omanje grane, pa onda sve to po glavama vojnika koji utvrđeni čekaju napad. Prilepljeni uz zemlju, uglavnom, sa rukama čvrsto stisnutim uz glave, šakama pokrivajući temena i zadnje delove lobanja. Grizu zemlju.  
     Nada koja bdi nad svakim, pomisao na porodice, sitnu decu, drži ih u istrajnosti, volji da se odupru sili, ma koliko nadmoćnija bila. Zatišje. Lagano podižu glave, pogledi lutaju po proplanku, koji je tu, neposredno pred njima, ispod pozicija koje drže.
     Sad će valjda i pešadija, valja stisnuti zube, tek se napad razrađuje.
     Tišina u sekundama merena. Više desetina sekundi i...
evo ga, zvuk prepoznatljiv. Jasno se čuje... ka njima. I svi, opet, glave dole. Eksplozija i urlik u isti mah, levo od Milutina.
     Brzo trže glavu, pogled ka rovu narednika. Ovaj je direktno u rov pogodio.
     Čovek, kao da mu je kičma prepukla napola. Telo unazad povijeno, krvavo lice prašinom zaprljano. Glava u stranu, više ka dole. Preko njega zemlja, puška dva metra dalje, udesno. Ruke iza tek stradalog čoveka, vise. Na mestu mrtav. Vojnik iz rova pored, pritrča, poče ga rukama pomerati, napred-nazad. Pogled uplašenog čoveka u smeru prvog od živih saboraca. U par sekundi, bez reči, sve rečeno. Vraća se u svoj rov, zaleže, grabi pušku, stiska je jako. Kundak o rame, drhtavi prst na orozu. Sleđen od straha, neizvesnosti, vidno uznemiren. U iščekivanju onoga što će kasnije uslediti.
(...)

     Pet dana ofanzive, krvi, urlika i umiranja. Ne znam da li više od iznemoglosti teturam ili me i sama slika koju iz glave ne izbijam još uvek za vrat steže. Teško je rečima dočarati sliku konja koji izranjavan čini još nekoliko pomaka, kako bi pao blizu nišandžije, koji, evo, već drugi dan leži licem prilepljen za ovu, svakako, žednu krvi, zemlju crnu. Teška je i opora, tvrđa od kamena koji iz nje na pojedinim mestima izranja, spotičući jednako i naše i austrougarske vojnike.
     Ne znam da li da plačem nad sudbinom ljudi čije živote nemilice ugrađuju u rast, nekakve, svoje imperije. Ne znam ni da li se radovati pobedi u kojoj je žrtava, oh, Bože... toliko, na obe strane. Gledam austrijskog vojnika koji pogledom moli za milost, možda koju kap vode, dečaka u uniformi koja ga gura u stroj nemilice, primorava na poziciju koja prima bajonet u svoje tek delom razvijene grudi, ili zadaje udarac
slabijem od sebe. Rat je, pobogu.
     Razum valja sačuvati. Dok traje a i iza pokolja, čoveku pomoći, ako je već iz stroja izbačen, onesposobljen. I ko da pomogne, kome pre? Pa mrtvih je na hiljade, preživelih, tek nekoliko stotina. Od toga trećina obogaljenih. Teških je slika na obe strane.    
     Teških ljudi, gladnih zverstava.
     Samo da se kuće svoje dočepam. ako je išta od ognjišta i ostalo. Svud sama zgarišta, leševi uginuli i poubijanih životinja. Ugljenisana tela staraca...
     Teško mi i da izgovorim a kamoli objasnim sebi pojedine postupke. Da su mi bar dete i žena... da su mi roditelji živi.

PODELITE OVAJ TEKST NA: