детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Прича из Великог рата

     Каже да су на планини ровове правили, спремни да силу одбију.
     Укопавао се тако, Милутин, иза некаквог буковог стабла.
     Маскирао гранама, а камењем и земљом ојачавао заклон себи.
     Све педантно, по војничким прописима. Пешчан, камени терен, изискује пуно снаге, напорног рада око утврђивања, укопавања војника.
     И пошто овај беше све сасвим привео крају, у моменту му се приближи један
од наредника, па каже:
     „Хајде, бежи! То је мој ров!“
     Овај, наш деда, збуњен, гледа у наредника, не помера се. Не одваја поглед од овога.
     А овај њему, опет:
     „Ма, шта чекаш?“, хвата га за чојану блузу, снажно гура у страну, готово до границе непријатности и непријатељства. А деди инат не да да се повуче, брани своје, а опет,
мало их стисли злотвори, још да се међусобно кољу, обрачунавају, мало је крви већ проливено. У одбрани изговара бесно, гласно:
     „Ма ово сам ја себи ров ископао, одавде Аустријанци неће моћи ни за педаљ даље.
     Бар не преко мене живог!“
     Наредник се за корак-два уназад повлачи, скида пушку која му беше преко леђа пребачена, репетира. Цев окреће у правцу Милутина, посред груди. Пушку полако примиче, додирујући њоме тело саборца свог, паралисаног тренутком.
     Ветар, негде при самом врху планине, као да трепери уз заставу која суверено лепрша над хоризонтом.
     Наредник вади цигарету која му беше у левом џепу војничког шињела, десном руком је ставља у уста, стиска зубима, па полако, док кундак притиска надлактицом изнад бутине, пали. Оштрим погледом сече, слаби вољу човекову, начин да одбрани своју позицију.
     Дим-два, па опет, чврсто, готово претећи. Цев уз свог сабрата, сапатника, гура га њоме, боде у ребра:
     „Хајде, море. Бежи одатле, то си ров мени ископао“, изговара наредник, оштро и грубо.
     А тај, наш деда, по мајци, рукама иза себе ослоњен на тло, држи тело да се не преврне.
     Прсти забијени у земљу.
     Глава сасвим потиснута позади, обрве угужване, боре изражене, некако неприродно искривљене, поглед ка доле.
     Лагано се извлачи из рова, ногама потискујући тежину уназад, рукама грабећи по осећају, иза себе. Поглед збуњеног, уплашеног човека, и даље упереног у наредника, у цев пушке.
     Неколико војника око њих гледа у чуду, нико не реагује.
     Напослетку излази из рова, сасвим се повлачи.
     Овај ускаче у ров за стојећи положај, мало га загледа, камен лево од пушкарнице помера напред. Цигара гори, он задовољан. Стоји у рову, а није се богзна ни уморио правећи га.
     Милутин и даље не зна шта га је снашло. Хода а мисли га шамарају, питања запоседају његов ум, али одговора нема. Враћа се по ранац са опремом, гледа пажљиво, обазриво, сабрата свог. Ослушкујући, нагиње се ка заосталој опреми, рукама граби, полако одлази.
     Наредник га погледом у стопу прати.
     На неких десетак метара застаје. Поред, нешто мање од онога уз ров, буково дебло.
     Хоризонтално лежи. Сељаци спремали зиму, па им остало у шуми. Волови ово изгледа нису могли извући. Претпоставке. Висине неких четрдесетак сантиметара, пречник задовољава захтеве минималне за заклон неопходан. У процени и није идеалан, али је бољи од никаквог. Ту, иза заклона, спушта опрему. Седа поред.
     Пушка у руци, леђима се наслања на букву. Стиже и ручак, чутурица спремна, посуда уз њу. A и време је.
     Глад се већ уселила, урла из желудаца војника.
     Март и није тако топао, хладноћа додатно испија у сагласности са страхом, офанзивом ишчекиваном. Таман кренуше да лупају кашике о лимене посуде, зачу се и удар прве гранате. Почетак напада. Брзо потом, још неколико. Углавном пребачаји или подбачаји. Док нишанџије подесе нишанске справе, вођене оштрим оком оних који дају коoрдинате, тражећи положаје утврђене, циљеве пожељне.
     Хаубице гладне меса човекова.
     Аустријанци имају школоване официре, кадрове, војска која није за потцењивање.
     Код нас стање, углавном исто, крпи се. Без довољно муниције и униформи, без значајнијих залиха хране.
     Али, шта је - ту је. Немамо куд. Годинама уназад, недомаћинско управљање парама издвајаним за војску. Нападнути, морамо се бранити. Па ако ветар буде помогао нама, можда и претекнемо, одувамо опасност са својих породица. До сада смо опстајали, упркос многим, лошим по нас околностима. Ватра се полако примиче положајима. Прасак експлозија подиже високо земљу и камење, сече омање гране, па онда све то по главама војника који утврђени чекају напад. Прилепљени уз земљу, углавном, са рукама чврсто стиснутим уз главе, шакама покривајући темена и задње делове лобања. Гризу земљу.  
     Нада која бди над сваким, помисао на породице, ситну децу, држи их у истрајности, вољи да се одупру сили, ма колико надмоћнија била. Затишје. Лагано подижу главе, погледи лутају по пропланку, који је ту, непосредно пред њима, испод позиција које држе.
     Сад ће ваљда и пешадија, ваља стиснути зубе, тек се напад разрађује.
     Тишина у секундама мерена. Више десетина секунди и...
ево га, звук препознатљив. Јасно се чује... ка њима. И сви, опет, главе доле. Експлозија и урлик у исти мах, лево од Милутина.
     Брзо трже главу, поглед ка рову наредника. Овај је директно у ров погодио.
     Човек, као да му је кичма препукла напола. Тело уназад повијено, крваво лице прашином запрљано. Глава у страну, више ка доле. Преко њега земља, пушка два метра даље, удесно. Руке иза тек страдалог човека, висе. На месту мртав. Војник из рова поред, притрча, поче га рукама померати, напред-назад. Поглед уплашеног човека у смеру првог од живих сабораца. У пар секунди, без речи, све речено. Враћа се у свој ров, залеже, граби пушку, стиска је јако. Кундак о раме, дрхтави прст на орозу. Слеђен од страха, неизвесности, видно узнемирен. У ишчекивању онога што ће касније уследити.
(...)

     Пет дана офанзиве, крви, урлика и умирања. Не знам да ли више од изнемоглости тетурам или ме и сама слика коју из главе не избијам још увек за врат стеже. Тешко је речима дочарати слику коња који израњаван чини још неколико помака, како би пао близу нишанџије, који, ево, већ други дан лежи лицем прилепљен за ову, свакако, жедну крви, земљу црну. Тешка је и опора, тврђа од камена који из ње на појединим местима израња, спотичући једнако и наше и аустроугарске војнике.
     Не знам да ли да плачем над судбином људи чије животе немилице уграђују у раст, некакве, своје империје. Не знам ни да ли се радовати победи у којој је жртава, ох, Боже... толико, на обе стране. Гледам аустријског војника који погледом моли за милост, можда коју кап воде, дечака у униформи која га гура у строј немилице, приморава на позицију која прима бајонет у своје тек делом развијене груди, или задаје ударац
слабијем од себе. Рат је, побогу.
     Разум ваља сачувати. Док траје а и иза покоља, човеку помоћи, ако је већ из строја избачен, онеспособљен. И ко да помогне, коме пре? Па мртвих је на хиљаде, преживелих, тек неколико стотина. Од тога трећина обогаљених. Тешких је слика на обе стране.    
     Тешких људи, гладних зверстава.
     Само да се куће своје дочепам. ако је ишта од огњишта и остало. Свуд сама згаришта, лешеви угинули и поубијаних животиња. Угљенисана тела стараца...
     Тешко ми и да изговорим а камоли објасним себи поједине поступке. Да су ми бар дете и жена... да су ми родитељи живи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: