detalj slike: foto:Čarobno selo

Željana Radojičić Lukić: Filozofija srećnog učenja i magija književnosti

Željana Radojičić Lukić je jedna od najinovativnijih pedagoga i autorki dečje književnosti u regionu, čiji rad predstavlja jedinstvenu simbiozu pedagoga i pisca autorskih bajki. Njen koncept „Čarobnog sela“ i metodologija „srećnog učenja“ inspirisali su hiljade nastavnika i učenika, dok njene knjige povezuju prirodu, tradiciju i maštu. U ovom intervjuu, Željana nam otkriva kako je od učiteljice u malim seoskim školama stigla do pisca autorskih bajki, šta je inspirisalo njenu viziju i kako vidi budućnost obrazovanja i književnosti u digitalnom dobu.

Жељана Радојичић Лукић - учитељица

Književni ESNAF

Neda Gavrić . Banja Luka 24.01.2025. 

Kako ste se suočili s izazovima kada ste započinjali svoju karijeru u obrazovanju? Koje su najvažnije lekcije koje ste naučili tokom svog rada kao učiteljica?

Započinjanje karijere u malim seoskim školama donelo je brojne izazove, ali i neprocenjive životne lekcije. Rad u takvom okruženju naučio me je da je uloga učitelja mnogo više od prenošenja znanja – to je inspirisanje, oslobađanje radoznalosti i podržavanje dece u otkrivanju njihovog puta. Sredina u kojoj sam radila bila je puna različitosti – kulturoloških, ekonomskih i socijalnih. Te razlike nisam videla kao prepreke, već kao šanse da i sama učim i rastem zajedno sa svojim učenicima.

Naučila sam da su strpljenje i upornost ključni, ali i da inovacije zahtevaju hrabrost. Svaki izazov sa kojim sam se susrela – od nedostatka resursa do različitih očekivanja zajednice – motivisao me je da budem kreativnija i posvećenija. Dok sam u detinjstvu maštala o tome da budem pisac, kasnije me je ljubav prema obrazovanju usmerila ka nastavi. Ipak, život me je vratio i pisanju, što je bio neočekivani dar koji sam prihvatila sa zahvalnošću.

Tokom svog rada spoznala sam da je suština u verovanju u potencijal svakog deteta i podršci koju im pružamo da veruju u sebe. Ovaj princip ostaje temelj svega što radim i inspiriše me da nastavim da stvaram i učim.

Šta vas je inspirisalo da osmislite jedinstveni koncept Čarobno selo?

Priroda je oduvek bila moj prvi učitelj. Moje detinjstvo u selu bilo je ispunjeno aktivnostima koje su bile i igra i učenje – sakupljanjem bilja sa bakom, branjem pečuraka, sakupljanjem sena, sortiranjem voća, gledanjem kako se dimi kazan za rakiju ili pravljenjem gnezda od slame za piliće. Svaka od tih aktivnosti bila je lekcija o životu i prirodi, a upravo to iskustvo oblikovalo je moje shvatanje značaja neposrednog kontakta s prirodom.

Kada sam počela da radim u učionici sa zidovima, osetila sam da deci nedostaje taj kontakt s prirodom i radost učenja kroz čula. Taj nedostatak inspirisao me je da sa svojim učenicima izađem iz učionice. Posetili smo obližnju reku, pravili pecaljke, lovili ribu i učili kroz iskustvo. Taj jednostavan, ali snažan trenutak postao je seme iz kojeg je izraslo "Čarobno selo" – učionica pod vedrim nebom.

"Čarobno selo" je više od prostora za učenje. To je mesto gde deca uče kroz igru i radost, ali i kroz duboku vezu sa prirodom. Aktivnosti poput pečenja kukuruza, sadnje bašti, sakupljanja lekovitog bilja i korišćenja solarne sušare osmišljene su tako da podstiču osećaj pripadnosti zajednici i poštovanje prema prirodi. Posebnost "Čarobnog sela" je i u njegovoj bajkovitoj dimenziji. Vile čarobnice – Bosiljčica, Božica, Đurđica i Sunčica – vode decu kroz priče i aktivnosti, prenoseći vrednosti svakog godišnjeg doba.

Жељана у свом Чаробном селу

Na koji način bi koncept srećnog učenja mogao uticati na obrazovne reforme u Srbiji i širom Balkana? Koje konkretne promene mislite da ovaj koncept može doneti u aktuelni obrazovni sistem?

Koncept "srećnog učenja" mogao bi doneti značajne promene u obrazovnim sistemima širom Balkana, uključujući Srbiju. Osnovna ideja je da se učenje doživljava kao radost, a ne kao obaveza. Kada bi nastavnici usvojili ovaj pristup, mogli bi stvoriti okruženje u kojem učenici lakše razvijaju radoznalost, kreativnost i ljubav prema znanju.

Konkretne promene uključuju veću integraciju vrlina i emocionalne inteligencije u nastavne planove. Učenici bi, na primer, mogli kroz knjige i aktivnosti vezane za prirodu da uče o empatiji, strpljenju, saradnji i odgovornosti. Ovaj pristup može motivisati nastavnike da primene kreativnije i interdisciplinarne metode u nastavi.

Šire gledano, "srećno učenje" podstiče reformu koja školu čini mestom ličnog razvoja, a ne samo sticanja znanja. Ova vizija može promeniti ne samo način na koji deca uče, već i kako se obrazovanje doživljava u društvu.

Kada govorimo o reakcijama dece na koncept Čarobno selo, kako su oni prihvatili i usvojili ovaj inovativni pristup učenju?

Deca su "Čarobno selo" doživela kao prostor gde stvarnost i mašta postaju jedno. Kada zakorače u selo, okruženo bajkovitim kućicama i učiteljicama kostimiranim u vile čarobnice, osećaju se kao deo čarolije. Ovaj ambijent otvara njihovu maštu, a aktivnosti poput sadnje bašti, sušenja bilja u solarnoj sušari, merenja vremena sunčanim satom, korišćenja meteorološke stanice ili istraživanja noćnog neba putem teleskopa pretvaraju se u avanture koje inspirišu.

Ono što posebno ističem jeste da deca kroz ovaj proces uče o odgovornosti i radu. Videti kako njihove biljke niču, kako bilje u solarnoj sušari menja svoju formu i veličinu i kako sami pakuju čajeve koje prave, za njih je više od lekcije – to je osećaj postignuća i radosti. "Čarobno selo" nije samo mesto za sticanje znanja; to je prostor gde deca uče da cene prirodu, grade samopouzdanje i razvijaju osećaj zajedništva.

Koje je vaše mišljenje o trenutnim tradicionalnim obrazovnim sistemima i šta biste smatrali potrebnim za njihovo unapređenje?

Tradicionalni obrazovni sistemi i dalje se oslanjaju na reprodukciju činjenica, što često guši kreativnost i radoznalost kod učenika. U ovakvom sistemu, učenik je često posmatrač, a ne aktivni učesnik u procesu učenja. To dovodi do toga da škola za mnoge postaje prostor obaveze, a ne radosti.

Za unapređenje ovakvog sistema potrebno je više fokusa na iskustveno učenje, razvoj emocionalne inteligencije i praktične primene znanja. Uvođenje integrativnih pristupa nastavi, poput koncepta „srećnog učenja“, omogućilo bi da se škole transformišu u prostore gde se učenje doživljava kao inspirativan i smislen proces. Nastavnici treba da budu podsticani na inovacije i kreativnost, dok bi učenici dobijali veću podršku u razvoju svojih potencijala i osećaja samopouzdanja.

Škole treba da postanu mesta gde se ne uči samo za ocene, već za život. To podrazumeva uvođenje programa koji će podsticati saradnju, kritičko razmišljanje i razvoj vrlina kao što su empatija, strpljenje i odgovornost.

Kakav bi bio vaš idealan obrazovni sistem, kada biste imali priliku da ga kreirate od temelja? Koje vrednosti i principi bi bili njegova osnovna obeležja?

Zamišljam obrazovni sistem koji raste zajedno sa detetom, poput stabla koje se grana u pravcu svetlosti. To bi bio prostor u kojem se neguju vrline— osnovne vrednosti koje oblikuju ne samo znanje, već i karakter.

U tom svetu ne bi bilo mesta za zvono koje prekida proces razmišljanja, niti ocena koje ograničavaju duh. Nastava bi tekla u malim grupama, spajajući decu po stvarnom napretku, a ne po uzrastu. Svako dete bi dobilo priliku da pronađe svoj ritam i mesto u zajednici, gde su škole utočišta inspiracije, mesta sa kojih se ne žuri da se ode, a gde se sa nestrpljenjem i radošću vraća.

Učenje bi bilo putovanje kroz iskustva — istraživanje prirode, rešavanje izazova, kreiranje priča i osmišljavanje novih svetova. Svaka lekcija bi nosila vrlinu, svaku aktivnost bi pratila životna veština.

Nastavnici bi bili vodiči i saputnici, a ne samo predavači. Sa svojom slobodom da stvaraju, uz podršku stalnog učenja i međusobnog povezivanja, oni bi bili srce ovog sistema. Tehnologija bi bila njihova alatka, nenametljiva, ali dragocena u kreiranju personalizovanih iskustava.

Ocenjivanje bi bilo poput mape napretka, portfolija ispunjenog tragovima znanja i stvaranja. Naglasak bi bio na priči koju dete gradi o sebi, a ne na brojevima koji bi ga definisali.

Takav sistem bi oblikovao generacije koje razumeju vrednost zajedništva i ličnog doprinosa. On bi stvarao svet gde se obrazovanje ne meri samo u diplomama, već u dubini promena koje ostavlja u dušama i svetovima koje dodiruje.

Šta vas je inspirisalo da se vratite svojoj prvoj ljubavi – pisanju? Kako je došlo do toga da bajke postanu važan deo vašeg rada?

Moja ljubav prema pisanju postojala je još u detinjstvu, ali je životni put vodio u drugom smeru. Rad u obrazovanju i posvećenost deci bili su mi uvek na prvom mestu. Ipak, pisanje nikada nije prestalo da bude deo mene, iako je dugo čekalo u senci drugih prioriteta.

Tokom pandemije 2020. godine, život nas je na neki način „resetovao“. „Čarobno selo“ je moralo da zatvori svoja vrata, i tada sam osetila snažnu potrebu da se povežem sa decom na novi način. Želela sam da im pružim iskustvo magije „Čarobnog sela“, čak i kada nisu mogli da budu fizički tamo. Tako sam ponovo uzela olovku i počela da pišem.

Bajke su se pojavile kao prirodan izbor. One spajaju sve što smatram važnim – prirodu, vrednosti, tradiciju i maštu. U njima svaka vila iz „Čarobnog sela“ dobija svoju ulogu i postaje vodič kroz poruke koje želim da prenesem. Svaka priča ima svoje korene u vrednostima koje deci pomažu da razviju odgovornost, poštovanje i ljubav prema prirodi.

Pisanje bajki postalo je moj način da produžim čaroliju iz učionice ili „Čarobnog sela“ i prenesem je u domove dece. Danas vidim kako moje priče ne samo da osvajaju dečja srca, već i odrasle podsećaju na ono što je istinski važno – iskrenost, radost i povezanost sa svetom oko nas. Bajke su zaista postale deo mog života i rada, i inspiracija za sve što radim.

Šta vas inspiriše dok pišete za decu i kako uspevate da kroz svoje priče spojite obrazovne poruke sa bajkovitim elementima? Da li postoje specifični trenuci ili priče koje su nastale na neobičan način?

Moj proces pisanja je poseban jer nastaje spontano i nadahnuto, ali je uvek usklađen sa ciljem da prenese važne poruke i znanja. Pišem u dahu, često za nekoliko minuta, a svaka priča ima dublji obrazovni sloj. Ovo mi omogućava da kreiram priče koje su istovremeno maštovite i edukativne, povezujući dečju radoznalost sa programskim sadržajima.

Ono što je specifično za moje bajke jeste činjenica da u njima uživaju i odrasli. To je za mene istinska privilegija. Kada dobijem povratne informacije od nastavnika, roditelja ili drugih čitalaca, često mi kažu da su i sami našli nešto duboko i značajno u pričama koje su prvobitno namenjene deci. Ovo mi govori da bajka ima univerzalnu snagu – ona prenosi vrednosti i inspiraciju svim generacijama.

Priča „Atelje otisaka“ je dobar primer kako kombinujem ovaj pristup. Kroz maštovite avanture dečaka Petra, deca istražuju različita prirodna carstva, poput stepe, prašume, savane i pustinje. Ovo nije samo geografska lekcija već i prilika da se dočaraju čula – kako mirisi, zvuci i teksture tih predela mogu oživeti u njihovoj mašti. Odrasli, s druge strane, često u ovim pričama pronalaze podsetnik na važnost povezanosti sa prirodom i lepote prostih, ali dubokih životnih istina.

Ponekad, kao u slučaju priče „Vilina suza“, priče nastanu iz čiste inspiracije. Nema plana, samo trenutak snažne emocije koji me vodi. Takve priče često iznenade i mene samu svojom porukom, ali se uvek uklope u moju misiju da stvorim priče koje će dodirnuti srca čitalaca, bez obzira na njihove godine.

Pisanje za mene nije samo čin stvaranja – to je prostor gde deca i odrasli mogu zajedno uživati, učiti i sanjati. Univerzalnost mojih bajki je nešto na šta sam posebno ponosna, jer pokazuje da priča može biti most koji spaja generacije.

Koji su vaši ciljevi za budućnost u vezi sa vašim radom i projektima?

Moj primarni cilj je da se u narednom periodu potpuno posvetim književnom radu, jer verujem da priče imaju moć da dopru do dečje duše i ostave trajan uticaj na njihov razvoj. Želim da proširim ediciju svojih knjiga za decu, sa posebnim fokusom na slikovnice namenjene predškolskom uzrastu. Ove knjige su dizajnirane da budu ne samo čarobne i inspirativne za decu, već i koristan alat za roditelje i vaspitače, pomažući im da kroz priče podstaknu maštu, empatiju i ljubav prema učenju kod najmlađih.

Takođe, nadam se da ću u budućnosti napisati i knjige namenjene starijem osnovnoškolskom uzrastu, kako bih pokrila potrebe dece od 3 do 15 godina. Ovaj cilj vidim kao izazov, ali i kao izuzetnu priliku da stvorim priče koje će pratiti decu kroz različite faze njihovog odrastanja. Želim da svako dete, bez obzira na uzrast, u mojim pričama pronađe nešto što će ga inspirisati, naučiti nečemu novom i podstaći ga na razmišljanje.

Paralelno sa književnim radom, nastaviću da razvijam i širim koncept „srećnog učenja“. Ova metodologija je pokazala veliki potencijal u transformaciji obrazovanja, čineći ga radosnijim i inspirativnijim za decu. Želim da je učinim dostupnom školama širom regiona i dijaspore, posebno u sredinama koje žele da modernizuju i ožive svoje pedagoške pristupe. Rad sa nastavnicima i vaspitačima ostaje važan deo mog angažmana, jer su oni ključni za primenu ove metodologije  u praksi.

Na dugoročnom planu, moja vizija je da i književnost i metodologija „srećnog učenja“ postanu delovi šireg pokreta koji gradi empatične, radoznale i odgovorne generacije. Želim da kroz svoje priče i metode podučavanja inspirišem i najmlađe i njihove vaspitače i nastavnike da svet vide kao prostor u kome mogu aktivno doprinositi, stvarati i rasti.

Жељана Радојичић Лукић

PODELITE OVAJ TEKST NA: