детаљ слике: фото:Чаробно село

Жељанa Радојичић Лукић: Филозофија срећног учења и магија књижевности

Жељана Радојичић Лукић је једна од најиновативнијих педагога и ауторки дечје књижевности у региону, чији рад представља јединствену симбиозу педагога и писца ауторских бајки. Њен концепт „Чаробног села“ и методологија „срећног учења“ инспирисали су хиљаде наставника и ученика, док њене књиге повезују природу, традицију и машту. У овом интервјуу, Жељана нам открива како је од учитељице у малим сеоским школама стигла до писца ауторских бајки, шта је инспирисало њену визију и како види будућност образовања и књижевности у дигиталном добу.

Жељана Радојичић Лукић - учитељица

Књижевни ЕСНАФ

Неда Гаврић . Бања Лука 24.01.2025. 

Како сте се суочили с изазовима када сте започињали своју каријеру у образовању? Које су најважније лекције које сте научили током свог рада као учитељица?

Започињање каријере у малим сеоским школама донело је бројне изазове, али и непроцењиве животне лекције. Рад у таквом окружењу научио ме је да је улога учитеља много више од преношења знања – то је инспирисање, ослобађање радозналости и подржавање деце у откривању њиховог пута. Средина у којој сам радила била је пуна различитости – културолошких, економских и социјалних. Те разлике нисам видела као препреке, већ као шансе да и сама учим и растем заједно са својим ученицима.

Научила сам да су стрпљење и упорност кључни, али и да иновације захтевају храброст. Сваки изазов са којим сам се сусрела – од недостатка ресурса до различитих очекивања заједнице – мотивисао ме је да будем креативнија и посвећенија. Док сам у детињству маштала о томе да будем писац, касније ме је љубав према образовању усмерила ка настави. Ипак, живот ме је вратио и писању, што је био неочекивани дар који сам прихватила са захвалношћу.

Током свог рада спознала сам да је суштина у веровању у потенцијал сваког детета и подршци коју им пружамо да верују у себе. Овај принцип остаје темељ свега што радим и инспирише ме да наставим да стварам и учим.

Шта вас је инспирисало да осмислите јединствени концепт Чаробно село?

Природа је одувек била мој први учитељ. Моје детињство у селу било је испуњено активностима које су биле и игра и учење – сакупљањем биља са баком, брањем печурака, сакупљањем сена, сортирањем воћа, гледањем како се дими казан за ракију или прављењем гнезда од сламе за пилиће. Свака од тих активности била је лекција о животу и природи, а управо то искуство обликовало је моје схватање значаја непосредног контакта с природом.

Када сам почела да радим у учионици са зидовима, осетила сам да деци недостаје тај контакт с природом и радост учења кроз чула. Тај недостатак инспирисао ме је да са својим ученицима изађем из учионице. Посетили смо оближњу реку, правили пецаљке, ловили рибу и учили кроз искуство. Тај једноставан, али снажан тренутак постао је семе из којег је израсло "Чаробно село" – учионица под ведрим небом.

"Чаробно село" је више од простора за учење. То је место где деца уче кроз игру и радост, али и кроз дубоку везу са природом. Активности попут печења кукуруза, садње башти, сакупљања лековитог биља и коришћења соларне сушаре осмишљене су тако да подстичу осећај припадности заједници и поштовање према природи. Посебност "Чаробног села" је и у његовој бајковитој димензији. Виле чаробнице – Босиљчица, Божица, Ђурђица и Сунчица – воде децу кроз приче и активности, преносећи вредности сваког годишњег доба.

Жељана у свом Чаробном селу

На који начин би концепт срећног учења могао утицати на образовне реформе у Србији и широм Балкана? Које конкретне промене мислите да овај концепт може донети у актуелни образовни систем?

Концепт "срећног учења" могао би донети значајне промене у образовним системима широм Балкана, укључујући Србију. Основна идеја је да се учење доживљава као радост, а не као обавеза. Када би наставници усвојили овај приступ, могли би створити окружење у којем ученици лакше развијају радозналост, креативност и љубав према знању.

Конкретне промене укључују већу интеграцију врлина и емоционалне интелигенције у наставне планове. Ученици би, на пример, могли кроз књиге и активности везане за природу да уче о емпатији, стрпљењу, сарадњи и одговорности. Овај приступ може мотивисати наставнике да примене креативније и интердисциплинарне методе у настави.

Шире гледано, "срећно учење" подстиче реформу која школу чини местом личног развоја, а не само стицања знања. Ова визија може променити не само начин на који деца уче, већ и како се образовање доживљава у друштву.

Када говоримо о реакцијама деце на концепт Чаробно село, како су они прихватили и усвојили овај иновативни приступ учењу?

Деца су "Чаробно село" доживела као простор где стварност и машта постају једно. Када закораче у село, окружено бајковитим кућицама и учитељицама костимираним у виле чаробнице, осећају се као део чаролије. Овај амбијент отвара њихову машту, а активности попут садње башти, сушења биља у соларној сушари, мерења времена сунчаним сатом, коришћења метеоролошке станице или истраживања ноћног неба путем телескопа претварају се у авантуре које инспиришу.

Оно што посебно истичем јесте да деца кроз овај процес уче о одговорности и раду. Видети како њихове биљке ничу, како биље у соларној сушари мења своју форму и величину и како сами пакују чајеве које праве, за њих је више од лекције – то је осећај постигнућа и радости. "Чаробно село" није само место за стицање знања; то је простор где деца уче да цене природу, граде самопоуздање и развијају осећај заједништва.

Које је ваше мишљење о тренутним традиционалним образовним системима и шта бисте сматрали потребним за њихово унапређење?

Традиционални образовни системи и даље се ослањају на репродукцију чињеница, што често гуши креативност и радозналост код ученика. У оваквом систему, ученик је често посматрач, а не активни учесник у процесу учења. То доводи до тога да школа за многе постаје простор обавезе, а не радости.

За унапређење оваквог система потребно је више фокуса на искуствено учење, развој емоционалне интелигенције и практичне примене знања. Увођење интегративних приступа настави, попут концепта „срећног учења“, омогућило би да се школе трансформишу у просторе где се учење доживљава као инспиративан и смислен процес. Наставници треба да буду подстицани на иновације и креативност, док би ученици добијали већу подршку у развоју својих потенцијала и осећаја самопоуздања.

Школе треба да постану места где се не учи само за оцене, већ за живот. То подразумева увођење програма који ће подстицати сарадњу, критичко размишљање и развој врлина као што су емпатија, стрпљење и одговорност.

Какав би био ваш идеалан образовни систем, када бисте имали прилику да га креирате од темеља? Које вредности и принципи би били његова основна обележја?

Замишљам образовни систем који расте заједно са дететом, попут стабла које се грана у правцу светлости. То би био простор у којем се негују врлине— основне вредности које обликују не само знање, већ и карактер.

У том свету не би било места за звоно које прекида процес размишљања, нити оцена које ограничавају дух. Настава би текла у малим групама, спајајући децу по стварном напретку, а не по узрасту. Свако дете би добило прилику да пронађе свој ритам и место у заједници, где су школе уточишта инспирације, места са којих се не жури да се оде, а где се са нестрпљењем и радошћу враћа.

Учење би било путовање кроз искуства — истраживање природе, решавање изазова, креирање прича и осмишљавање нових светова. Свака лекција би носила врлину, сваку активност би пратила животна вештина.

Наставници би били водичи и сапутници, а не само предавачи. Са својом слободом да стварају, уз подршку сталног учења и међусобног повезивања, они би били срце овог система. Технологија би била њихова алатка, ненаметљива, али драгоцена у креирању персонализованих искустава.

Оцењивање би било попут мапе напретка, портфолија испуњеног траговима знања и стварања. Нагласак би био на причи коју дете гради о себи, а не на бројевима који би га дефинисали.

Такав систем би обликовао генерације које разумеју вредност заједништва и личног доприноса. Он би стварао свет где се образовање не мери само у дипломама, већ у дубини промена које оставља у душама и световима које додирује.

Шта вас је инспирисало да се вратите својој првој љубави – писању? Како је дошло до тога да бајке постану важан део вашег рада?

Моја љубав према писању постојала је још у детињству, али је животни пут водио у другом смеру. Рад у образовању и посвећеност деци били су ми увек на првом месту. Ипак, писање никада није престало да буде део мене, иако је дуго чекало у сенци других приоритета.

Током пандемије 2020. године, живот нас је на неки начин „ресетовао“. „Чаробно село“ је морало да затвори своја врата, и тада сам осетила снажну потребу да се повежем са децом на нови начин. Желела сам да им пружим искуство магије „Чаробног села“, чак и када нису могли да буду физички тамо. Тако сам поново узела оловку и почела да пишем.

Бајке су се појавиле као природан избор. Оне спајају све што сматрам важним – природу, вредности, традицију и машту. У њима свака вила из „Чаробног села“ добија своју улогу и постаје водич кроз поруке које желим да пренесем. Свака прича има своје корене у вредностима које деци помажу да развију одговорност, поштовање и љубав према природи.

Писање бајки постало је мој начин да продужим чаролију из учионице или „Чаробног села“ и пренесем је у домове деце. Данас видим како моје приче не само да освајају дечја срца, већ и одрасле подсећају на оно што је истински важно – искреност, радост и повезаност са светом око нас. Бајке су заиста постале део мог живота и рада, и инспирација за све што радим.

Шта вас инспирише док пишете за децу и како успевате да кроз своје приче спојите образовне поруке са бајковитим елементима? Да ли постоје специфични тренуци или приче које су настале на необичан начин?

Мој процес писања је посебан јер настаје спонтано и надахнуто, али је увек усклађен са циљем да пренесе важне поруке и знања. Пишем у даху, често за неколико минута, а свака прича има дубљи образовни слој. Ово ми омогућава да креирам приче које су истовремено маштовите и едукативне, повезујући дечју радозналост са програмским садржајима.

Оно што је специфично за моје бајке јесте чињеница да у њима уживају и одрасли. То је за мене истинска привилегија. Када добијем повратне информације од наставника, родитеља или других читалаца, често ми кажу да су и сами нашли нешто дубоко и значајно у причама које су првобитно намењене деци. Ово ми говори да бајка има универзалну снагу – она преноси вредности и инспирацију свим генерацијама.

Прича „Атеље отисака“ је добар пример како комбинујем овај приступ. Кроз маштовите авантуре дечака Петра, деца истражују различита природна царства, попут степе, прашуме, саване и пустиње. Ово није само географска лекција већ и прилика да се дочарају чула – како мириси, звуци и текстуре тих предела могу оживети у њиховој машти. Одрасли, с друге стране, често у овим причама проналазе подсетник на важност повезаности са природом и лепоте простих, али дубоких животних истина.

Понекад, као у случају приче „Вилина суза“, приче настану из чисте инспирације. Нема плана, само тренутак снажне емоције који ме води. Такве приче често изненаде и мене саму својом поруком, али се увек уклопе у моју мисију да створим приче које ће додирнути срца читалаца, без обзира на њихове године.

Писање за мене није само чин стварања – то је простор где деца и одрасли могу заједно уживати, учити и сањати. Универзалност мојих бајки је нешто на шта сам посебно поносна, јер показује да прича може бити мост који спаја генерације.

Који су ваши циљеви за будућност у вези са вашим радом и пројектима?

Мој примарни циљ је да се у наредном периоду потпуно посветим књижевном раду, јер верујем да приче имају моћ да допру до дечје душе и оставе трајан утицај на њихов развој. Желим да проширим едицију својих књига за децу, са посебним фокусом на сликовнице намењене предшколском узрасту. Ове књиге су дизајниране да буду не само чаробне и инспиративне за децу, већ и користан алат за родитеље и васпитаче, помажући им да кроз приче подстакну машту, емпатију и љубав према учењу код најмлађих.

Такође, надам се да ћу у будућности написати и књиге намењене старијем основношколском узрасту, како бих покрила потребе деце од 3 до 15 година. Овај циљ видим као изазов, али и као изузетну прилику да створим приче које ће пратити децу кроз различите фазе њиховог одрастања. Желим да свако дете, без обзира на узраст, у мојим причама пронађе нешто што ће га инспирисати, научити нечему новом и подстаћи га на размишљање.

Паралелно са књижевним радом, наставићу да развијам и ширим концепт „срећног учења“. Ова методологија је показала велики потенцијал у трансформацији образовања, чинећи га радоснијим и инспиративнијим за децу. Желим да је учиним доступном школама широм региона и дијаспоре, посебно у срединама које желе да модернизују и оживе своје педагошке приступе. Рад са наставницима и васпитачима остаје важан део мог ангажмана, јер су они кључни за примену ове методологије  у пракси.

На дугорочном плану, моја визија је да и књижевност и методологија „срећног учења“ постану делови ширег покрета који гради емпатичне, радознале и одговорне генерације. Желим да кроз своје приче и методе подучавања инспиришем и најмлађе и њихове васпитаче и наставнике да свет виде као простор у коме могу активно доприносити, стварати и расти.

Жељана Радојичић Лукић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: