detalj slike: KRK Art dizajn

„Jednom kad sve ovo bude davno“

(Ogled nad zbirkom pesama Buđenje, Gordane Vujatović Pavlović, Književni ESNAF - Beograd, 2024.)

 Ilija Šaula

Gordana Vujatović Pavlović pesnikinja je poznata po svojoj duboko emotivnoj i refleksivnoj poe­ziji, koja često izražava bol, sećanja, nostal­giju i uspomene, prožeta snažnim emocijama i iskrenošću.

Pesma „Ponekad sanjam“ osvojila je treće me­sto na XX takmičenju recitatora 1996. godine. Ona je duboko emotivna i govori o bolu i gu­bitku bliske osobe, neprebol se uselio u prostore životnih radosti pa su stihovi ispunjeni snažnim slikama i emocijama, evocirajući uspomene na bespovratno vreme i žal za voljenom osobom i podnebljem u kome se krojio život po meri tvorca, ali sve biva drugačije  zbog rata i nemilosrdnih stradanja. I upravo zato Gordana sanja „pupoljak crvene ruže ka­ko rudi, ali ga niko ne miriše!“

Želim da navedem nekoliko ključnih ele­menata koji čine njenu poeziju posebnom.

Emocija je najizraženija i možemo njenu sna­gu da osetimo skoro u svakom stihu, ona ume če­sto da ispolji taj najtananiji deo duše, bila to tu­ga, radost, bol, čežnja ili ljubav. Zagrljena je sa svojim bolom isto kao i sa najradosnijim tre­nutkom, i upravo u tome je njena celovitost. Da je drugačije, ve­ru­jem da ne bi bila pesnikinja.

Refleksija i nostalgija: Pesnikinja svoja razmišljanja veže najčešće za prošlost, sećanja, nižući uspomene pune sete na prohujalo vreme, is­prepleteno milim i nemilim događajima. Kao da je proživela to vreme s namerom da bude pesni­ki­nja. Kao da joj je suđeno trpeti nostalgiju i na njoj temeljiti svoju umetnost.

Snažne slike: U fokusu njene memorije vr­lo su snažna sećanja, to su tako živopisne slike ko­je umetniku omogućavaju prenos percepcije uz bo­­gato lirsko izražavanje.

Ritam i rima: Stihovi često imaju ritam i rimu, doprinoseći na taj način  muzikalnosti i es­tetskom u njenoj poeziji.

Zbirka pesama Buđenje Gordane Vujatović Pa­v­lović podeljena je u tri ciklusa: „Ožiljci“, „Za­tišje“ i „Buđenje“. Pesme koje se u njima nalaze is­kreno oslikavaju naslove ciklusa, jer govore o periodima kroz koje je pesnikinja prolazila za­jedno sa svojim narodom. Borba za bitak na vla­stitom ognjištu, i nemili rat gde su stvarani ožiljci u srcu, duši i svesti, rane su iz kojih je po­tekla poezija da zaceli bol i preživljenu tra­gediju. Istaknuta je i rana ljubavi koju pesni­ki­nja posebno ističe i zaceljuje stihovima. 

Prvi ciklus „Ožiljci“, svedok je bola i stra­danja. Gubici koji su potresli  pesnikinju nisu us­peli da slome njen duh. Ona svom silinom i is­krenošću, zavetno i sa puno sete, ulazi u naj­dublje pore svog emocionalnog bića, iznoseći na sve­t­lo  suzu kojom ne želi saprati prošlost, već ovekovečiti nezaborav, izneti istinu, dati dug pre­cima i ugraditi svoju ljubav u riznicu seća­nja. Pevati o ljubavi nije lako ni onda kad je sr­ce do vrha ispunjeno, a kako tek onda kad je iša­ra­no ožiljcima  i isprazno zbog neuzvraćene lju­ba­vi. Zato pesnikinja svoju čežnju i usamljenost želi da ispuni iskrenom ljubavlju, sa verom, i u na­di da će život stvoriti lepšim i boljim.

Kad nisu tu, noći su bolne,

a dani bijedni i hladni – sunca nema…

Samo mi dođi i voli me,

tako sam sama i usamljena.

Možda upravo u ciklusu „Zatišje“ dolazimo do prave spoznaje, jer se u tim pesmama oslikavaju pre­lomni trenuci, koji kazuju kako istrajati i nastaviti da­lje. Primetno je da pesnikinja dobro poznaje ka­rak­tere ljudi, istorijske fakte važne za sudbinu na­roda kome pripada. Vrlo temeljno i sloje­vito opisuje pukotine prošlosti kroz koje su pro­pala mnoga nadanja bespovratno, zatim dim i pe­peo izgorelih ognjišta, srdžbu, bes i slutnju koja se sa mrakom uvlači u same kosti. Ona opisuje i  ljubav prema svojim bližnjima, ljubav prema psu kome je otac obećao da će se vratiti, njegove oči postale su ogledalo čekanja…

Probudimo se.

Snaga našeg uma može obnoviti nas.

Treba da vjerujemo –

u vjeri je spas.

Treći ciklus „Buđenje“, po kome je knjiga i do­bila naslov, pokazuje snagu i optimizam, poručuje da nema predaje, kao i da je životna borba do poslednjeg atoma snage jedini preduslov opstanka. Gordana ne odu­sta­je od namere da ostvari svoje životne ciljeve i oseti pobedu nad nevoljom kroz koju je koračala sa po­nosom i bez straha, sve kako bi oživela sva svoja se­ćanja, probudila uspomene i pretočila ih u sti­hove, zaokruživši jednu celinu － kako u svom živo­tu tako i u svojoj poeziji.

Možemo osetiti da zbirka ima i autobio­graf­ski karakter, ali u svim pesmama je dovoljno prostora da čitalac pronađe sebe i oseti slič­nost sa vlastitim primerima iz života, ili pozna­tim sličnim događajima, navodeći ga na razmiš­ljanje o tome kako smo svi bliski i slični jedni drugi­ma, kako po obliku, tako i po sudbinama. To daje vrednost ovoj knjizi, jer suštinski govori o ži­vo­tu i mnogim prilikama i neprilikama kroz koje može svako od nas da prođe. Univerzalnost je pot­vrda da se ovladalo sa onim što radimo, tako i Gordana svoju poeziju stvara znalački kao mnogi pesnici pre nje. To je približava svetu poezije u kome može sa punim pravom osećati da je na svom terenu.

Kada smo kod stila tu bih želeo istaći da je Gordana, pored snažno izražene lirike, do­bar narator, što nas najviše navodi na pomisao da su pesme autobiografske. Refleksija samo po­tvr­đuje da snaga mišljenja iznosi na površinu

sve što želi da podeli sa čitaocima, neopte­rećujući se rečima koje bi pokvarile njen pri­ro­dan stil pisanja.

Artikulacija je vrlo jasna, bez jezičkih za­vrz­lama i preteranih metafora, vrlo pitko za či­tanje i jasno za razumevanje.

Ritmički gledano, oseća se sklad u sti­ho­vima, to je verovatno i rezultiralo poezijom koja je primećena i nagrađena na recitatorskom konkursu. Iskreno volim prisustvo rime u Gordaninoj poeziji iako sam pobornik slobodnog stiha. Rima nije nametljiva, pojavljuje se samo onda kad je pes­nikinja pozove da se pojavi i ukrasi stih.

Po strukturi zbirka je odlično organi­zova­na podelom na cikluse, gde svaki ciklus predsta­vlja jedan logičan niz, strukturu tematski povezanih i ispravno raspoređenih pesama, što či­taocu omogućava dobru preglednost i uviđav­nost.

Pesme u ovoj zbirci nisu prepuštene slučaj­nostima koje bi ih stvorile tematski različitim, vrlo su određene, dobro odabrani naslovi drže se teme i svaka pesma ima jasnu poruku. To govori o karakteru pesnikinje, njenom pristupanju drugim stvarima u životu i ozbiljnošću sa kojom određu­je smisao svemu sa čim se susretne.

Čitalački pristup je vrlo zanimljiv,  kad se počne čitati neka pesma u ovoj zbirci tera vas da je pročitate do kraja, a onda uvidite da je najbolje


krenuti redom, jer organizacija je zaista tako do­bro postavljena da čitaocu pričinjava zadovolj­stvo, navodeći ga na razmišljanje o sopstvenim is­ku­stvima i emocijama.

Čitajući zbirku pesama Buđenje upoznao sam jednu pesnikinju, smatrajući je osobom koju poz­najem. Otkrio sam u mnogim stihovima lepotu nje­ne poezije, posebno tamo gde je najiskrenija i gde joj reči izlaze iz srca. Gordana je zatočena pes­nikinja koja svejedno oseća slobodu. Ta sloboda daje joj krila da ovako smelo leti i peva. Postoji sa­mo jedno mesto na ovoj planeti gde se Gordana Vujatović Pavlović može osećati potpuno slo­bod­na. Ako se vrati na to mesto i umiri svoja du­hovna krila, biće to više od poezije. Na tom me­stu jedna suza može da preraste pesništvo.

Svima onima koji su u pesništvo ušli na ista vra­ta gde i Gordana, toplo preporučujem ovu zbir­ku, kao i onima čiji se svet poezije razlikuje, da vi­de jedno drugačije iskustvo, koje mami svojom is­kre­nošću i lepotom stvaranja.

PODELITE OVAJ TEKST NA: