детаљ слике: КРК Арт дизајн

„Једном кад све ово буде давно“

(Оглед над збирком песама Буђење, Гордане Вујатовић Павловић, Књижевни ЕСНАФ - Београд, 2024.)

 Илија Шаула

Гордана Вујатовић Павловић песникиња је позната по својој дубоко емотивној и рефлексивној пое­зији, која често изражава бол, сећања, ностал­гију и успомене, прожета снажним емоцијама и искреношћу.

Песма „Понекад сањам“ освојила је треће ме­сто на XX такмичењу рецитатора 1996. године. Она је дубоко емотивна и говори о болу и гу­битку блиске особе, непребол се уселио у просторе животних радости па су стихови испуњени снажним сликама и емоцијама, евоцирајући успомене на бесповратно време и жал за вољеном особом и поднебљем у коме се кројио живот по мери творца, али све бива другачије  због рата и немилосрдних страдања. И управо зато Гордана сања „пупољак црвене руже ка­ко руди, али га нико не мирише!“

Желим да наведем неколико кључних еле­мената који чине њену поезију посебном.

Емоција је најизраженија и можемо њену сна­гу да осетимо скоро у сваком стиху, она уме че­сто да испољи тај најтананији део душе, била то ту­га, радост, бол, чежња или љубав. Загрљена је са својим болом исто као и са најрадоснијим тре­нутком, и управо у томе је њена целовитост. Да је другачије, ве­ру­јем да не би била песникиња.

Рефлексија и носталгија: Песникиња своја размишљања веже најчешће за прошлост, сећања, нижући успомене пуне сете на прохујало време, ис­преплетено милим и немилим догађајима. Као да је проживела то време с намером да буде песни­ки­ња. Као да јој је суђено трпети носталгију и на њој темељити своју уметност.

Снажне слике: У фокусу њене меморије вр­ло су снажна сећања, то су тако живописне слике ко­је уметнику омогућавају пренос перцепције уз бо­­гато лирско изражавање.

Ритам и рима: Стихови често имају ритам и риму, доприносећи на тај начин  музикалности и ес­тетском у њеној поезији.

Збирка песама Буђење Гордане Вујатовић Па­в­ловић подељена је у три циклуса: „Ожиљци“, „За­тишје“ и „Буђење“. Песме које се у њима налазе ис­крено осликавају наслове циклуса, јер говоре о периодима кроз које је песникиња пролазила за­једно са својим народом. Борба за битак на вла­ститом огњишту, и немили рат где су стварани ожиљци у срцу, души и свести, ране су из којих је по­текла поезија да зацели бол и преживљену тра­гедију. Истакнута је и рана љубави коју песни­ки­ња посебно истиче и зацељује стиховима. 

Први циклус „Ожиљци“, сведок је бола и стра­дања. Губици који су потресли  песникињу нису ус­пели да сломе њен дух. Она свом силином и ис­креношћу, заветно и са пуно сете, улази у нај­дубље поре свог емоционалног бића, износећи на све­т­ло  сузу којом не жели сапрати прошлост, већ овековечити незаборав, изнети истину, дати дуг пре­цима и уградити своју љубав у ризницу сећа­ња. Певати о љубави није лако ни онда кад је ср­це до врха испуњено, а како тек онда кад је иша­ра­но ожиљцима  и испразно због неузвраћене љу­ба­ви. Зато песникиња своју чежњу и усамљеност жели да испуни искреном љубављу, са вером, и у на­ди да ће живот створити лепшим и бољим.

Кад нису ту, ноћи су болне,

а дани биједни и хладни – сунца нема…

Само ми дођи и воли ме,

тако сам сама и усамљена.

Можда управо у циклусу „Затишје“ долазимо до праве спознаје, јер се у тим песмама осликавају пре­ломни тренуци, који казују како истрајати и наставити да­ље. Приметно је да песникиња добро познаје ка­рак­тере људи, историјске факте важне за судбину на­рода коме припада. Врло темељно и слоје­вито описује пукотине прошлости кроз које су про­пала многа надања бесповратно, затим дим и пе­пео изгорелих огњишта, срџбу, бес и слутњу која се са мраком увлачи у саме кости. Она описује и  љубав према својим ближњима, љубав према псу коме је отац обећао да ће се вратити, његове очи постале су огледало чекања…

Пробудимо се.

Снага нашег ума може обновити нас.

Треба да вјерујемо –

у вјери је спас.

Трећи циклус „Буђење“, по коме је књига и до­била наслов, показује снагу и оптимизам, поручује да нема предаје, као и да је животна борба до последњег атома снаге једини предуслов опстанка. Гордана не оду­ста­је од намере да оствари своје животне циљеве и осети победу над невољом кроз коју је корачала са по­носом и без страха, све како би оживела сва своја се­ћања, пробудила успомене и преточила их у сти­хове, заокруживши једну целину － како у свом живо­ту тако и у својој поезији.

Можемо осетити да збирка има и аутобио­граф­ски карактер, али у свим песмама је довољно простора да читалац пронађе себе и осети слич­ност са властитим примерима из живота, или позна­тим сличним догађајима, наводећи га на размиш­љање о томе како смо сви блиски и слични једни други­ма, како по облику, тако и по судбинама. То даје вредност овој књизи, јер суштински говори о жи­во­ту и многим приликама и неприликама кроз које може свако од нас да прође. Универзалност је пот­врда да се овладало са оним што радимо, тако и Гордана своју поезију ствара зналачки као многи песници пре ње. То је приближава свету поезије у коме може са пуним правом осећати да је на свом терену.

Када смо код стила ту бих желео истаћи да је Гордана, поред снажно изражене лирике, до­бар наратор, што нас највише наводи на помисао да су песме аутобиографске. Рефлексија само по­твр­ђује да снага мишљења износи на површину

све што жели да подели са читаоцима, неопте­рећујући се речима које би поквариле њен при­ро­дан стил писања.

Артикулација је врло јасна, без језичких за­врз­лама и претераних метафора, врло питко за чи­тање и јасно за разумевање.

Ритмички гледано, осећа се склад у сти­хо­вима, то је вероватно и резултирало поезијом која је примећена и награђена на рецитаторском конкурсу. Искрено волим присуство риме у Горданиној поезији иако сам поборник слободног стиха. Рима није наметљива, појављује се само онда кад је пес­никиња позове да се појави и украси стих.

По структури збирка је одлично органи­зова­на поделом на циклусе, где сваки циклус предста­вља један логичан низ, структуру тематски повезаних и исправно распоређених песама, што чи­таоцу омогућава добру прегледност и увиђав­ност.

Песме у овој збирци нису препуштене случај­ностима које би их створиле тематски различитим, врло су одређене, добро одабрани наслови држе се теме и свака песма има јасну поруку. То говори о карактеру песникиње, њеном приступању другим стварима у животу и озбиљношћу са којом одређу­је смисао свему са чим се сусретне.

Читалачки приступ је врло занимљив,  кад се почне читати нека песма у овој збирци тера вас да је прочитате до краја, а онда увидите да је најбоље


кренути редом, јер организација је заиста тако до­бро постављена да читаоцу причињава задовољ­ство, наводећи га на размишљање о сопственим ис­ку­ствима и емоцијама.

Читајући збирку песама Буђење упознао сам једну песникињу, сматрајући је особом коју поз­најем. Открио сам у многим стиховима лепоту ње­не поезије, посебно тамо где је најискренија и где јој речи излазе из срца. Гордана је заточена пес­никиња која свеједно осећа слободу. Та слобода даје јој крила да овако смело лети и пева. Постоји са­мо једно место на овој планети где се Гордана Вујатовић Павловић може осећати потпуно сло­бод­на. Ако се врати на то место и умири своја ду­ховна крила, биће то више од поезије. На том ме­сту једна суза може да прерасте песништво.

Свима онима који су у песништво ушли на иста вра­та где и Гордана, топло препоручујем ову збир­ку, као и онима чији се свет поезије разликује, да ви­де једно другачије искуство, које мами својом ис­кре­ношћу и лепотом стварања.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: