detalj slike: KRK Art dizajn

Zaboravljene: Žene koje su menjale svet oko sebe

Književni ESNAF - Beograd 02.02.2025.
Piše: Branka Selaković

Pod Gajem, na Hridu sahranjena je Umihana Čuvidina, ali gde tačno, ne zna se. Mezar u kojem počivaju njeni zemni ostaci nikada nije bio obeležen. U zvaničnim spisima nema preciznih podataka o životnim doprinosima ove retko spominjane žene, iako su je smatrali uzvišenom. Kruta pravila su ispoštovana i zbog njih nije zavredela da bude ubeležena, ali čaršijskim usmenim predanjem okrnjeno sećanje na prvu bošnjačku pesnikinju sačuvano je do danas.

Pojedini istoričari za godinu njenog rođenja uzimaju 1794. a za vreme smrti podaci su različiti. Najčešće se navodi 1850. godina. Između nepreciznih vremenskih odrednica koje su važne samo kao smernica o kojem periodu i društveno-političkom uređenju se radi, stoji crtica koja ih povezuje. Crtica kao simbol celokupnog žvota pojedinca u kojoj se smestila i Sarajka Umihana sa svojim pesmama kao zalogom za večnost.

Zvali su je Sevda

Aščijska kćerka odrasla je u mahali gledajući kroz pendžer kuće u Mujezinovom sokaku. Bez obrazovanja, ali duhovno plodonosna, naizust je govorila svoje pesme koje su se prenosile među narodom. A narod voli tugu i žrtvu, voli sevdah. Zbog specifične emocije koju je donosila u stihovima, omamljivala slušaoce i podsticala pevače, prozvali su je Sevda. A onda je usledila i nadgradnja kako bi preciznije odredili nečiju ljubav - voli k’o Sevda.

Pesma o suđeniku

Smrt verenika Čamdži Muje je mladu Umihanu podstakla da piše poeziju i razdiruće osećanje boli ublaži. Sa porivom da se izrazi na poetski način došla je i odluka da mu zauvek ostane verna i da se nikada ne uda. To je momenat koji je za mnoge svetački, a važan je u analizi narativa koji je vekovima prisutan. Žena se izvan uloge žrtve-stradalnice, a potom svetice gotovo ne smatra vrednom. Njena odluka ne čudi, jer je ovakvo prikazivanje poželjne suštine žene bilo jedna vrsta nameta. Takav potez koliko god biva očekivan i nadahnut potencijalnim divljenjem pojedinaca i istorije, uslovljen je i očekivanjem muškaraca. To se očitava u prvoj pesmi koju je napisala Čamdži Mujo i lijepa Uma gde umirući verenik šalje poruku kalkulišući o njenom budućem žalu i koliko će on da traje. Dužina oplakivanja recipročna je snazi ljubavi. Autorka u dramatično očekivanom stilu do kraja pesme, uprkos protivljenju majke, obnaroduje svoju odluku o večnoj vernosti i time zadobija poštovanje i čast. Mladoj osobi to je bilo potrebno, a s razumevanjm perioda u kojem je živela i donela odluku da stvara i jedini moguć način pisanja.

Izbrisano postojanje

Ne zna se koliko je bilo upliva onih koji su njene pesme interpretirali, ali magija o njenoj ličnosti epski je nadograđivana. Ipak, to nije bilo dovoljno da bude zapisana u sidžil. Postoji nekoliko uslova koje je žena trebalo da ispuni. Morala je biti venčana pred sudom, da je postala vakif, odnosno zadužbinar ili umrla kao šehid. Umihana nije ispunila nijedan, pa je kao svetovna kazna njeno postojanje trebalo da ode u zaborav. Otuda nema zapisa o njoj u matičnim knjigama, niti nadgrobnog spomenika. Izgubilo se i ono voli k’o Sevda.

Kult zaboravljanja

Konzervativna sredina nije uvek bila naklonjena idejama koje su žene donosile, te je nehajno odnegovala kult zaboravljanja. Na putu skidanja koprene sa lika i dela žena iz prošlosti koje su oblikovale generacije otkriju se mnoge inspirativne ličnosti i pronađu se spone među njima, čak i kada su stvarale u različitim vekovima. Uticaj sredine, porodice, socijalnih prilika i državnog uređenja se menjao, ali konstanta koja je skoro pa rigidna i uvek prisutna jeste borba za elementarna prava. U mnogim slučajevima i borba za samoodržanjem, jer biti žena koja vidi sebe van ustrojene definicije podrazumevalo je spremnost na ozbiljne konsekvence. A njih je bila svesna Marija Maga Magazinović, prva žena koja je na ovom podneblju ustrojila moderan ples, osnove koreografije i teorije igre.

Pripadala je intelektualnim krugovima koji su gradili moderan duh Beograda. Kulturni poslenici tek odskoro osvetljavaju njen lik i delo pojašnjavajuči koliko je promenila parametre u oblastima kojima se bavila. Izuzetnu nadarenost i pronicljivost je pokazivala kada je kao novinarka sarađivala sa listom Politika uređujući rubriku Ženski svet ili kao praktikantkinja u Narodnoj biblioteci. Svakako najveći domet je ostvarila kada se bavila pedagogijom u školama namenjenim za obrazovanje žena. Tokom aktivnih godina napisala je nekoliko udžbenika i knjigu u kojoj je ispisala istoriju igre.

Kako je sve počelo?

Rođena je u Užicu osamdesetih godina 19. veka, ali se porodica preselila u Beograd. Vreme je provodila u krojačnici Narodnog pozorišta gde je radio njen otac. Noseći u sebi znatiželjan i bistar um planinske sredine u kojoj je rasla, potom svu teatarsku razigranost koju je upoznala u mladosti, očekivano je bilo da neće imati nikakve predrasude pred naletom novog intelektualnog poriva koji je stigao sa željom da se obrazuje i upiše studije filozofije.

Paralelno je slušala predavanja iz hemije, fizike, latinskog jezika i teorije književnosti. Osnovala je Klub studentkinja koje su se bavile prevođenjem dela istaknutih socijalistkinja Klare Cetkin, Elen Klej i Lili Braun, a ona sama za Narodno pozorište prevela je pojedina dela Maksima Gorkog, Sjenkijeviča, Hauptmana. Pored sveg angažovanja u amaterskom pozorištu, na studijama i prevođenju bila je glasnogovrnica emancipacije žena. Zbog nekolicine njih omogućen je status redovnog studenta za devojke, a docnije i pravo glasa, pravo na zaposlenje i jednaka primanja. Sve ono što i danas mnogi osporavaju.

Svet igre

U odluci da nastavi obrazovanje i doktorira odlazi u Nemačku. Tada u njen život ulazi moderan ples, kao pobuna iz koje proizilazi potpuna promena igračkih kanona. Izučava ga u nekoliko škola popularnih baletskih i plesnih učitelja koji su uneli reformu u dotadašnji način igre. Maga Magazinović to rado usvaja, ali i preoblikuje stvarajući nešto novo i revolucionarno za ovo podneblje. U svom plesnom pokretu kombinuje folklor i savremeni pristup. To sasvim menja tehniku kojom je besprekorno ovladala i stvara želju da pored izvođačkog dela znanje prenese dalje. U školi koju je osnovala u Beogradu izučavala se gimnastika, estetika i jezici. Siromašna deca su na taj način imala priliku da steknu nekakvo obrazovanje, jer su za njih časovi bili besplatni.

Tokom borbe za relevantnost modernog pristupa igri i dobijanje zaslužene pozicije u svetu plesača, pisanju udžbenika, aktivizmu, profesorskom radu u nekoliko škola, preživela je nekoliko ratova u kojima je izgubila deo porodice. Preminula je 1968.

Sivi oblak nad briljantnom karijerom

Kada je jedna od centralnih ulica njenog rodnog grada promenila ime i nazvana po njoj lokalci su negodujući ili šegačeći se govorili da je došlo zadnje vreme kada je jedna igračica zaslužila takvu čast. O Magi nisu znali ništa. Možda jer je nad njenim imenom stoji nedovoljno rasvetljem sivi oblak sadržan u jednom tekstu protkanom stavovima bliskim arijevskom konceptu tumačenja rase. Stoga se celokupan njen domet i delovanje na umetničku i obrazovnu scenu dovodi u pitanje.

Daleko popularnija na prostoru Jugoslavije bila je Bela Krleža, impozantna hrvatska glumica oko koje se ispredaju zanosne priče, ali i intrige. Bila je deo ansambla koji je nosio repertoar Hrvatskog narodnog kazalištu tokom Drugog svetskog rata i vladavine NDH. Uhapšena je jer nije hrvatskog porekla, ali je ubrzo vraćena na scenu, kažu zaslugom muža, pisca Miroslava Krleže koji je još tokom života proglašen za klasika. Posle okupacije porodično su se družili sa Josipom Brozom Titom i istaknutim članovima partije. Kada se krećete u takvim krugovima nosite i etiketu da je sve što ste postigli omogućeno uticajem drugih, odnosno moćnih muškaraca, stoga su svi od njenih uloga očekivali da budu uvek zanosno epohalne i izvanredne. To je opterećujuće, kao i manje vrednovanje onih koje je odigrala u komadima koje su napisali drugi autori. Celokupna njena ličnost izvan priče o Krleži kao da je zanemarena. 

Put do velike scene

Bela Krleža je rođena u ličkoj porodici 1896. u Senju, kao Leposava Kangrga. Otac joj je bio poštanski službenik, a majka domaćica. Kada je Bela trebala da nastavi školovanje u Zagrebu u kojem je maturirala, pošli su za svojom jedinicom. Pohađala je Višu pedagošku školu i studije klavira, ali je gluma oduvek bila njena arena u kojoj je želela da bude. Uzimala je privatne časove, čak i dok je radila u Sveučilišnoj knjižnici.

Dosta kasno se profesionalno angažovala u svetu glume, ali je odmah dosegla zvezde. Godine 1929. ulogom baronice Kasteli u predstavi Gospoda Glembajevi, nastaloj po istoimenom tekstu Miroslava Krleže, ispunila je svoj san. Debi je imala istom rolom i u beogradskom Narodnom pozorištu, sa tadašnjim ansamblom među kojima je bio Raša Plaović i Dara Milošević. Pohvale su stizale, ali ih je opravdala sa svakom sledećom, skoro nenadmašnom izvedbom, posebno onima koje su bile vezane za takozvani Krležin glembajevski ciklus. Kako je donela likove Melite i Klare u Ledi ili Madlen Petrovne i Laure u Agoniji pozorišna publika je danima prepričavala. Rado je igrala i u predstavama po delima Tolstoja, Gorkog, Ibzena i Nušića gde je oživela Natu u Gospođi ministarki ili Spirinicu u Narodnom poslaniku. 

Diva epohe

Kada se spomenu glumice te epohe njeno ime se ne može zaobići, ali i kalup kako diva treba da izgleda, govori, odeva se. Bila je raskošna na sceni i van nje, a svi likovi koje je oživela dobili su notu posebnosti i specifičnu karakterizaciju koja bi izmakla mnogima da su samo pročitali tekst po kojem je predstava nastala. Magija koja je proiznikla iz njene prve i važne uloge, baronice Kasteli, ostala je neprikosnovna i danas, barem u svetu glume koji još uvek neguje tragove davno počivših umetnika. Penzionisala se tiho, bez pompe. Tako je i umrla u Zagrebu gde se u ulici Gvozd 23 nalazi muzej-stan u kojem je živela sa suprugom.

Napomena:

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Al Jazeera.

PODELITE OVAJ TEKST NA: