детаљ слике: КРК Арт дизајн

Заборављене: Жене које су мењале свет око себе

Књижевни ЕСНАФ - Београд 02.02.2025.
Пише: Бранка Селаковић

Под Гајем, на Хриду сахрањена је Умихана Чувидина, али где тачно, не зна се. Мезар у којем почивају њени земни остаци никада није био обележен. У званичним списима нема прецизних података о животним доприносима ове ретко спомињане жене, иако су је сматрали узвишеном. Крута правила су испоштована и због њих није завредела да буде убележена, али чаршијским усменим предањем окрњено сећање на прву бошњачку песникињу сачувано је до данас.

Поједини историчари за годину њеног рођења узимају 1794. а за време смрти подаци су различити. Најчешће се наводи 1850. година. Између непрецизних временских одредница које су важне само као смерница о којем периоду и друштвено-политичком уређењу се ради, стоји цртица која их повезује. Цртица као симбол целокупног жвота појединца у којој се сместила и Сарајка Умихана са својим песмама као залогом за вечност.

Звали су је Севда

Ашчијска кћерка одрасла је у махали гледајући кроз пенџер куће у Мујезиновом сокаку. Без образовања, али духовно плодоносна, наизуст је говорила своје песме које су се преносиле међу народом. А народ воли тугу и жртву, воли севдах. Због специфичне емоције коју је доносила у стиховима, омамљивала слушаоце и подстицала певаче, прозвали су је Севда. А онда је уследила и надградња како би прецизније одредили нечију љубав - воли к’о Севда.

Песма о суђенику

Смрт вереника Чамџи Мује је младу Умихану подстакла да пише поезију и раздируће осећање боли ублажи. Са поривом да се изрази на поетски начин дошла је и одлука да му заувек остане верна и да се никада не уда. То је моменат који је за многе светачки, а важан је у анализи наратива који је вековима присутан. Жена се изван улоге жртве-страдалнице, а потом светице готово не сматра вредном. Њена одлука не чуди, јер је овакво приказивање пожељне суштине жене било једна врста намета. Такав потез колико год бива очекиван и надахнут потенцијалним дивљењем појединаца и историје, условљен је и очекивањем мушкараца. То се очитава у првој песми коју је написала Чамџи Мујо и лијепа Ума где умирући вереник шаље поруку калкулишући о њеном будућем жалу и колико ће он да траје. Дужина оплакивања реципрочна је снази љубави. Ауторка у драматично очекиваном стилу до краја песме, упркос противљењу мајке, обнародује своју одлуку о вечној верности и тиме задобија поштовање и част. Младој особи то је било потребно, а с разумевањм периода у којем је живела и донела одлуку да ствара и једини могућ начин писања.

Избрисано постојање

Не зна се колико је било уплива оних који су њене песме интерпретирали, али магија о њеној личности епски је надограђивана. Ипак, то није било довољно да буде записана у сиџил. Постоји неколико услова које је жена требало да испуни. Морала је бити венчана пред судом, да је постала вакиф, односно задужбинар или умрла као шехид. Умихана није испунила ниједан, па је као световна казна њено постојање требало да оде у заборав. Отуда нема записа о њој у матичним књигама, нити надгробног споменика. Изгубило се и оно воли к’о Севда.

Култ заборављања

Конзервативна средина није увек била наклоњена идејама које су жене доносиле, те је нехајно однеговала култ заборављања. На путу скидања копрене са лика и дела жена из прошлости које су обликовале генерације открију се многе инспиративне личности и пронађу се споне међу њима, чак и када су стварале у различитим вековима. Утицај средине, породице, социјалних прилика и државног уређења се мењао, али константа која је скоро па ригидна и увек присутна јесте борба за елементарна права. У многим случајевима и борба за самоодржањем, јер бити жена која види себе ван устројене дефиниције подразумевало је спремност на озбиљне консеквенце. А њих је била свесна Марија Мага Магазиновић, прва жена која је на овом поднебљу устројила модеран плес, основе кореографије и теорије игре.

Припадала је интелектуалним круговима који су градили модеран дух Београда. Културни посленици тек одскоро осветљавају њен лик и дело појашњавајучи колико је променила параметре у областима којима се бавила. Изузетну надареност и проницљивост је показивала када је као новинарка сарађивала са листом Политика уређујући рубрику Женски свет или као практиканткиња у Народној библиотеци. Свакако највећи домет је остварила када се бавила педагогијом у школама намењеним за образовање жена. Током активних година написала је неколико уџбеника и књигу у којој је исписала историју игре.

Како је све почело?

Рођена је у Ужицу осамдесетих година 19. века, али се породица преселила у Београд. Време је проводила у кројачници Народног позоришта где је радио њен отац. Носећи у себи знатижељан и бистар ум планинске средине у којој је расла, потом сву театарску разиграност коју је упознала у младости, очекивано је било да неће имати никакве предрасуде пред налетом новог интелектуалног порива који је стигао са жељом да се образује и упише студије филозофије.

Паралелно је слушала предавања из хемије, физике, латинског језика и теорије књижевности. Основала је Клуб студенткиња које су се бавиле превођењем дела истакнутих социјалисткиња Кларе Цеткин, Елен Клеј и Лили Браун, а она сама за Народно позориште превела је поједина дела Максима Горког, Сјенкијевича, Хауптмана. Поред свег ангажовања у аматерском позоришту, на студијама и превођењу била је гласноговрница еманципације жена. Због неколицине њих омогућен је статус редовног студента за девојке, а доцније и право гласа, право на запослење и једнака примања. Све оно што и данас многи оспоравају.

Свет игре

У одлуци да настави образовање и докторира одлази у Немачку. Тада у њен живот улази модеран плес, као побуна из које произилази потпуна промена играчких канона. Изучава га у неколико школа популарних балетских и плесних учитеља који су унели реформу у дотадашњи начин игре. Мага Магазиновић то радо усваја, али и преобликује стварајући нешто ново и револуционарно за ово поднебље. У свом плесном покрету комбинује фолклор и савремени приступ. То сасвим мења технику којом је беспрекорно овладала и ствара жељу да поред извођачког дела знање пренесе даље. У школи коју је основала у Београду изучавала се гимнастика, естетика и језици. Сиромашна деца су на тај начин имала прилику да стекну некакво образовање, јер су за њих часови били бесплатни.

Током борбе за релевантност модерног приступа игри и добијање заслужене позиције у свету плесача, писању уџбеника, активизму, професорском раду у неколико школа, преживела је неколико ратова у којима је изгубила део породице. Преминула је 1968.

Сиви облак над бриљантном каријером

Када је једна од централних улица њеног родног града променила име и названа по њој локалци су негодујући или шегачећи се говорили да је дошло задње време када је једна играчица заслужила такву част. О Маги нису знали ништа. Можда јер је над њеним именом стоји недовољно расветљем сиви облак садржан у једном тексту протканом ставовима блиским аријевском концепту тумачења расе. Стога се целокупан њен домет и деловање на уметничку и образовну сцену доводи у питање.

Далеко популарнија на простору Југославије била је Бела Крлежа, импозантна хрватска глумица око које се испредају заносне приче, али и интриге. Била је део ансамбла који је носио репертоар Хрватског народног казалишту током Другог светског рата и владавине НДХ. Ухапшена је јер није хрватског порекла, али је убрзо враћена на сцену, кажу заслугом мужа, писца Мирослава Крлеже који је још током живота проглашен за класика. После окупације породично су се дружили са Јосипом Брозом Титом и истакнутим члановима партије. Када се крећете у таквим круговима носите и етикету да је све што сте постигли омогућено утицајем других, односно моћних мушкараца, стога су сви од њених улога очекивали да буду увек заносно епохалне и изванредне. То је оптерећујуће, као и мање вредновање оних које је одиграла у комадима које су написали други аутори. Целокупна њена личност изван приче о Крлежи као да је занемарена. 

Пут до велике сцене

Бела Крлежа је рођена у личкој породици 1896. у Сењу, као Лепосава Кангрга. Отац јој је био поштански службеник, а мајка домаћица. Када је Бела требала да настави школовање у Загребу у којем је матурирала, пошли су за својом јединицом. Похађала је Вишу педагошку школу и студије клавира, али је глума одувек била њена арена у којој је желела да буде. Узимала је приватне часове, чак и док је радила у Свеучилишној књижници.

Доста касно се професионално ангажовала у свету глуме, али је одмах досегла звезде. Године 1929. улогом баронице Кастели у представи Господа Глембајеви, насталој по истоименом тексту Мирослава Крлеже, испунила је свој сан. Деби је имала истом ролом и у београдском Народном позоришту, са тадашњим ансамблом међу којима је био Раша Плаовић и Дара Милошевић. Похвале су стизале, али их је оправдала са сваком следећом, скоро ненадмашном изведбом, посебно онима које су биле везане за такозвани Крлежин глембајевски циклус. Како је донела ликове Мелите и Кларе у Леди или Мадлен Петровне и Лауре у Агонији позоришна публика је данима препричавала. Радо је играла и у представама по делима Толстоја, Горког, Ибзена и Нушића где је оживела Нату у Госпођи министарки или Спириницу у Народном посланику. 

Дива епохе

Када се спомену глумице те епохе њено име се не може заобићи, али и калуп како дива треба да изгледа, говори, одева се. Била је раскошна на сцени и ван ње, а сви ликови које је оживела добили су ноту посебности и специфичну карактеризацију која би измакла многима да су само прочитали текст по којем је представа настала. Магија која је произникла из њене прве и важне улоге, баронице Кастели, остала је неприкосновна и данас, барем у свету глуме који још увек негује трагове давно почивших уметника. Пензионисала се тихо, без помпе. Тако је и умрла у Загребу где се у улици Гвозд 23 налази музеј-стан у којем је живела са супругом.

Напомена:

Текст је првобитно објављен на порталу Al Jazeera.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: