detalj slike: KRK Art dizajn

 OSTVAREN  MORALNI  I  ŽIVOTNI  IMPERATIV

 (Vladimir Kirda Bolhorves, Zapadnjaci kao podstrekačislovenskogbratoubilaštva, Novi Sad, 2024)

Mr Milica Jeftimijević Lilić - član Slavjanske akademije u Varni

        Poznavaoci obimnog, kompleksnog, intrigantnog,  žanrovski složenog i još uvek nedovoljno istraženog dela dr Vladimira Kirde Bolhorvesa, rusinsko-srpskog autora, mogu se složiti sa Jungovim stavom da čovek u drugoj polovini života na neki način zaokružuje vlastitu ličnost, ostvaruje se i nalazi mogućnosti da otelotvori sopstvo, da sadržaj svoje ličnosti, njenu sposobnost i vizije, prenese u delo koje gradi. Ovakvo otelotvorenje vidimo kod ovog svestranog i vrlo produktivnog autora, snažne stvaralačke energije. On je, očito, sva svojstva svoje ličnosti projektovao kroz lik pisca Rosvenira Glanka Šelgardona, nosioca autentičnih poetičkih intencija i raskošnih refleksija. Znanja koja je kao postdiplomac stekao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (na Smeru sociologije kulture i kulturne politike), gde je odbranio magistarsku tezu “Kulturnosociološki aspekti kritike dogmatizma u jugoslovenskom romanu 1985–1988”, omogućila su mu da u svojim literarnim ostvarenjima pomno prati i analiziraslojevite aspekte društva. I da na svoj način ispiše kulturnu istoriju savremene epohe, zemlje u kojoj živi, donekle i rusinske zajednice (iako mu ona nije u prvom planu).

KO  JE  PISAC  ROSVENIR  GLANKO  ŠELGARDON?

         Iako je Rosvenir Glanko Šelgardon glavni protagonista nekoliko beletrističkih tomova Vladimira Kirde Bolhorvesa,  ipak moramo konstatovati da to ime nije zaživelo u srpskoj literaturi i da se lako može doći do odgovora na gore postavljeno pitanje. Reč je o literarnom junaku velikih ambicija i intelektualnih moućnosti.

Kako on vidi ulogu pisca u savremenom svetu? Šta je smisao života čoveka uopšte, pogotovo pisca? Kakva je sudbina savremenog sveta, posebno slovenske rase, iz koje je i on ponikao? Kako osavremeniti književnost koja se u ovom vremenu stvara i kako postići uspeh na književnoj sceni, naročito evropskoj. Koliko istinska vrednost dela utiče na njegov plasman, a koliko reklamerski trikovi? To su samo neke od tema kojima se ovaj pisac, glavni  protagonista i najnovijeg ostvarenja Zapadnjaci kao podstrekači slovenskog bratoubilaštva, (kao i prethodnih šest romanesknih tomova venca Snevajući zvezduHeuteranije)  Vladimira Kirde Bolhorvesa, bavi. To su teme koje ga uznemiravaju i teraju da traga po prošlosti, po političkim dokumentima, publicistici, istoriji i drugim izvorima, kako bi čitaoca uputio u nedovoljno poznate okolnosti koje su dovele do realnosti u kojoj živimo.

       Poznato je da se vrednost jednog književnog dela ogleda u tome koliko je podsticajno za dalja razmišljanja i koliko čitaocu pomaže da  bolje razume i savremeni svet, ali i fenomene koji mu prethode. U tom smislu ovo delo je ne samo dobrodošlo već i nužno. Jer, kriza svega u globalu koja se drastično odražava i na ovo podneblje, inicira potragu za uzrocima takvog stanja. Svi koreni savremenog zla su u prošlosti, u Srbiji i šire, na Balkanu, pa i u svetu, jer postojeći konflikti nisu bili razrešavani na pravi način. To bi unekoliko bila dominantna poruka ovog obimnog, dvotomnog romana. Stoga je stalna obaveza savremenih autora da te probleme aktuelizuju i literarno prezentuju. A Berđajev podseća: Stvaralaštvo, stvaralački odnos prema celokupnom životu, nije čovekovo pravo, već čovekov dug i obaveza. Stvaralački napor je moralni imperativ, i to u svim oblastima života. Stvaralački napor u saznajnom i umetničkom činu ima moralnu vrednost.

       Budući da je Vladimir Kirda Bolhorves svestan tog moralnog načela,  a uz to i vrlo radoznalog duha i snažnog erosa, on nastoji da proširi vidno polje svog književnog junaka, te dopušta da se njegove osnovne ideje prelamaju preko svesti još tri književna lika, koji zapravo vode tzv. kvadrijalog i time ostvaruju poliperspektivnost autorskih stanovišta (što je,  inače, novitet u stvaralačkom postupku uopšte), ali i preko brojnih epizodnih likova. Na ovaj način stalno je prisutno mnoštvo glasova i ideja koji se, neretko i polemički sučeljavaju, i obogaćuju autorsku perspektivu polisemičnošću replika.

 ŠTA  JE  SVRHA  ČOVEKOVOG  BITISANjA  NA  ZEMLjI?

       Pitanje svrhe, naročito svrhe života u istorijskom kontekstu, ali i pitanje ličnih pregnuća, ambicija, želja i iluzija, kod Kirde Bolhorvesa se izdvaja u prvi plan. Biti u žiži životnih zbivanja, trasirati bolje i humanije ciljeve čovečanstva je svakao jedan od njegovih ideala, na kojima istrajno i ozbiljno radi decenijama. Uostalom, ideju o popravljanju sveta putem umetnosti Kirda Bolhorves plasira još od prvog romana, u kome je obelodanio Prvobitne principe heuteranizma, a potom u narednim tomovima, poetskim i romanesknim. Podsetimo da je i Dostojevski decenijama tragao za odgovorom na pitanje o svrsi života i da ju je spoznao u ideji dobra, služenja humanim ciljevima i stvaralaštvu koje ljude upućuje na pravi put, koje ih osvešćuje i nagoni da čine ono što će imati duboki opšteljudski smisao i uticaj koji prevazilazi lične interese i želje. Kod Kirde Bolhorvesa, pronalazimo istu tendenciju. Šelgardonov deda Aron je to jasno definisao kao služenje višim i plemenitim ciljevima, i svom biću, da se život proživi onako kako se želi. Očigledan je autorski pokušaj izobražavanja čoveka, (poput Dositeja Obradovića iz doba Prosvetiteljstva), poučavanja, demonstriranja kulturoloških obrazaca kako bi se čovek, ovog doba i podneblja, upodobio vrhunskim ostvarenjima minulih epoha i vekova ili ih sagledao na drugačiji način. On pravi razliku između kulture i civilizacije, i govori o pozitivnim uticajima kulture dok civilizacija obuhvata i pozitivne i negativne pojave, kulturu i subkulturu.

        No, stvarnost, nas, nažalost, uporno podseća da je to gotovo uzaludan posao jer je dominacija neznanja, nekulture i agresivnosti duboko korodirala sve slojeve savremenog sveta. Pa, ipak, ne možemo se miriti sa tim, ne možemo se povlačiti i prostor ustupati takvoj masi, kao da nam poručuje ovaj istrajni autor koji je pojmio da se politika kao tema ne može zaobići jer iz nje proizilaze svi paradoksi ovog vremena. Stoga onaj ko veruje da još ima ljudi željnih istine i rasvetljavanja vremena koja prethode ovome, kome su potrebne uzvišene ideje i  misli, vera u magiju literarnog stvaranja, mora nastaviti sa svojom delatnošću i, bar umetnički, oblikovati neki bolji svet od onoga u kojem se zadesio. Zato je njegov poetički postupak u službi  važnog cilja, pojasniti  kako je do svih ovih tragedija i  zastranjenja došlo, za čim je pasionirano tragao Glanko Rosvenir Šelgardon koji je novinar u Rusinskoj redakciji TV Novi Sad,  što je takođe višestruko značajno sa moralnog stanovišta.U tom smislu veći deo prvog toma, Zapadnjaci kao podstrekači slovenskogbratoubilaštva, ove tako potrebne  knjige, posvećen je ratovima iz devedesetih godina prošlog veka koji su doveli do raspada Jugoslavije a urušavanje svega se potom nastavilo još snažnije. Šta je uzrokovalo taj sveopšti pad i sukobe među narodima, naročito onima koji su jedna duhovna  i krvna celina, u nacionalnom, verskom ili kulturološkom smislu, koji su deo istog civilizacijskog kruga, kao što je to sa Ukrajincima i Rusima, ili sa Srbima i Hrvatima. Sve to potanko se pojašnjava  preko validnih dokumata, intervjua, tv emisija i citata, kroz izvestan poliperspektivizam iz kojeg progovara mnoštvo, te se ovo delo  čak  može okarakterisati i kao izvesna hronika dvadesetog i dvadeset prvog  stoleća, budući da nam otrkiva bezbroj saznajnih momenata iz pojedinačnih sudbina i sveta uopšte jer se dotiče dominantnih ideologija koje oblikuju planetu: „Liberalizam u društvenom organizmu ima ulogu leka, jer velikoj većini sposobnih i hrabrih poslovnih ljudi, zatim i običnih građana, pruža šansu da se, mozgajući i rintajući, materijalno obogate. Neoliberalizam pak, zahvaljujući velikim naučno-tehničko-tehnološkim dostignućima visokorazvijenih kapitalističkih zemalja, sposobnim, pohlepnim i beskrupuloznim pljačkašima pruža priliku da se enormno obogate, a veliku većinu običnih pripadnika društva pretvara u ugnjetene najamnike, neke čak i u robove. Zbog toga je neoliberalizam retko lek, a mnogo češće otrov“, što se iz časa u čas potvrđuje sve beskrupuloznijim nasrtajima na čovečanstvo uopšte preko bioinžinjeringa i drugih perfidnih oblika uništavanja čoveka, ali i same planete.

       Ako bismo vizuelno pokušali da predstavimo sadržaj obimnog beletrističkog dela, Zapadnjaci kao podstrekači slovenskogbratoubilaštva,   mogli bismo da zamislimo da prisustvujemo jednoj panel konferenciji na kojoj razni  akteri razgovaraju i polemišu na bitne teme čoveka i istorije Srbije, Rusije i Ukrajine, potom etike i estetike,  istorije čovečanstva, kao i autorove lične istorije. Povremeno se u primarni  kvadrijalog uključuju i drugi akteri, a na video bimu se smenjuju snimci sa ratišta ili iz dokumentarnih emisija, sa jutjuba, i tako se postiže dinamičnost u sižeu koji ima mnogo zbivanja i mnoštvo ideja koje se razmatraju sa stanovišta istine, istorije, politike, literature, estetike, filozofije, publicistike, intime pojedinih aktera...

 AKTUELNOST I ZANIMLjIVOST

        U poplavi brojnih  objavljenih literarnih ostvarenja, nije lako pronaći delo koje ima sve karakteristike prave umetnosti koja mu obezbeđuje sveopšte čitanje i trajanje zbog tretiranja opštih principa na kojima svet opstaje ili bez kojih se vidno urušava. A više je nego očigledno da se danas forsiraju knjige lakog sadržaja koje zapravo odvlače  pažnju od suočavanja sa realnošću i podsticanja kritičkog mišljenja.

 Podsećajući na teorijske premise u vrednovanju literature Vladimir Kirda Bolhorves  u prvi plan izvlači  aktuelnost i zanimljivost. Upravo te principe  demonstrira njegovo  najnovije ostvarenje  koje jezapravo treći roman potciklusa “Pisac i tv novinar u Titovoj, Miloševićevoj i Đinđićevoj epohi”, na primeru sukoba između Rusa i Ukrajinaca, gde se problematizuje uloga globalne politike u sudbini sveta i pojedinih naroda. Ali se istovremeno vrši i razobličavanje totalitarnih režima, što je usko povezano, a o čemu su svojevremeno pisali Danilo Kiš, Borislav Pekić i drugi.

       Ključni problem savremenog sveta, u kojem se već u samom naslovu zapadnjaci imenuju uzorkom slovenskog bratoubilašatva, Vladimir Kirda Bolhorves, odnosno Rosvenir Glanko Šelgardon, otvara ozbiljnom dilemom, da li   čovek  danas zaslužuje prezir, praštanje, poštovanje, sažaljenje ili lečenje. Sudeći po globalnim zbivanjima, moglo bio se reći, sve to. Odgovor na to pitanje je veoma složen, a kako primećuju učesnici ovog kvadrijaloga,  Alek Vislavski, Boris Hardi i Teofil Bučka to potvrđuju čitavi tomovi psiholoških, antropoloških, kulturoloških, politikoloških, etičkih i drugih knjiga napisanih na tu temu. A mi se uz to pitamo i da li je pohlepa zauzela mesto ljubavi u čovečjem srcu koja mu je bogomdana kao humanoidu? Da li je mržnja, koja očigledno pokreće mnoge ljude, postala primarno osećanje u ovom potpuno dehumanizovanom svetu.

        Podsetimo na poimanje suštine ljubavi kako je vidi filozof  Mihail Epštajn: Ljubav ne samo što pokreće Sunce i nebeska svetlila, već ih stvara. I u kakvim razmerama i divoti! Samo u našoj galaksiji postoji sto milijardi zvezda, a samo u poznatom delu Vasione – pedeset hiljada milijardi galaksija. Takve su razmere ljubavi, čija čestica prodire i u čovekovo srce, pa u njemu takođe izaziva Veliku eksploziju, koja stvara Vasionu života, osećanja i razuma. Tako lirsko iskustvo omogućava da se objasni naučna činjenica, što potvrđuje Boris Pasternak u „Definiciji stvaralaštva“: ’Univerzum – strasti su Pražnjenja, Čovekovim srcem akumuliranih’. Najpre Božjim, zatim čovekovim srcem...! (M. Epštejn," Filosofija ljubavi: ljubav u pet dimenzija", prevela s ruskog Radmila Mečanin, 2012.).  Bez sumnje, u Kirdinom srcu ima mnogo ljubavi za čoveka, i život uopšte, i zato mu se neprestano dešavaju ta stvaralačka “pražnjenja“, ta nepresušna enegrija koja ga goni da tvori, da oblikuje svoje misli u kojima traga za odgovorima, šta se dešava sa čovekom koji je postao neprijatelj samom sebi, planeti, svemu  progresivnom i kuda sve to vodi s obzirom na sve tragičnija zbivanja.

          Alek Vislavski, da podsetimo, pariski slikar i jedan od naratora, smatra da pored svih vrednih  osobina, u čoveku ima i mnogo iracionalnog, te otuda ima i  zla. U tom smislu on zagovara praštanje, te i lečenje čoveka. U raspravi o ovako važnom pitanju učestvuju i Rosven i Teofil a njihove stavove objedinjuje R.G. Šelgardon, to jest, pisac Osvitnih principa Heuteranije,  što čitaoci prethodnih tomova Vadimira Kirde Bolhrvesa, svakao već znaju. Njihova briga za sudbinu sveta ogleda se u propitivanju odnosa umetnosti i njenog  stvarnog učinka u realnim životnim prilikama:

       „Istinski umetnik, kao i naučnik, stvaralac izuzetnih sposobnosti, mora da poseduje pet bitnih svojstava: visok kvocijent urođene, zatim tokom života dograđivane inteligencije, veliki, tokom života takođe uvećavan kvantum opštih i specifičnih znanja, zanatsko umeće u delatnosti kojom se bavi, gorljivu žudnju za daljim otkrivanjem onoga što još nije dokraja otkriveno, i plodotvornu, opštu i specifičnu imaginaciju“. Da li je danas na sceni dominacija znanja ili poslušnosti, ne treba ni da se zapitamo, tragične posledice, nažalost,  dovoljno govore same po sebi.

      Kod Kirde Bolhorvesa zapažamno važan epistemološki cilj, traganje za znanjima, onim što još nije otkriveno a to je, hvale vredna intencija jer svet zaista poseduje toliko skrajnutih  ili nedosegnutih istina koje savremena nauka ili ignoriše, prikriva ili čak i krivotvori iz ko zna  kojih sve razloga. Čovek po prirodi stvari traga za istinom i žudi za takvim otkrovenjima, a ovaj pisac se time rukovodi kao primarnim načelom jer stvara delo koje treba da budi čovekovu potisnutu i površnim sadržajima zatrpanu prirodnu radoznalost radi unapređenja i uma i poimanja dubljeg smisla bitisanja.

       Zaključkom da je  znanje presudno, Šelgardonovi sabesednici ga ispituju da  li će ideje iz njegovog dela, Osvitni principi heuteranizma  moći da promene, ili da poboljšaju čoveka i spreče katastrofu svetskih razmera za koju se čini da je sve izvesnija. Odgovor autora je prilično skeptičan jer, kako on kaže: „U univerzumu je sve promenljivo. Sve se rađa, kovitla u nemirnom postojanju, sve se pre ili kasnije gasi, i – kao nova varijanta ponovo rađa“.

       Uočavamo da je  u ovakvom stavu došlo do izvesnog otrežnjenja i realnijeg sagledavanja čoveka od onoga iskazanog u Osvitnim principimaheuteranizma i da se trezvenije vidi svet koji je,  možda ko zna koliko puta u prošlosti, bivao stvaran i uništavan,  smatra se  i do nekoliko milijardi godina unazad.

 ZLO KAO DOMINANTA

        U raspravi o tako važnoj temi zaključuje se da se čovečanstvo sastoji od brojih vrhunskih postignuća i  da stoga čovek ipak zaslužuje poštovanje. Nužno, je međutim,  bdenje nad njegovim umom jer je u stvarnosti sve očiglednija zloupotreba tih mogućnosti delovanja na ljudski um. Jedan od načina poboljšavanja čoveka  jeste  ovde primenjen pokušaj ulaganje ličnog truda u sveopšti boljitak sveta podsećanjem na svetle primere iz svih sfera umetnosti i nauke, razobličavanje laži i zabluda savremenog čoveka. Nažalost, poima se da je u srži svega  ipak zlo, njegovo dejstvo i posledice. Razumevanje pojačava kritičku svest o tome da treba suzbuti zlo, ali ne podrazumeva i emocionalni impretiv reagovanja, jer moranje dolazi kao lična motivacija pojedincu da se suprotstavi negativitetu! (Bojan Jovanović, Novo varvarstvo, Obod Cetinje, Štampar Makarije, 2023). Tu se inicijativa Vladimira Kirde Bolhorvesa sagledava kao vrhunski smisao jer osvetljava ne samo pojedinačno zlo projketovano kroz vođe sistema u kojima je živeo nego nastoji da sagleda i rekonstruiše genezu zla na globalnom planu.

         Problemom zla kao fenomena, viđenjima mnogih umnih ljudi o tome, bavila se i Hana Arent (Neka pitanja filozofije morala, Peščanik):

 Možda ni pisci ne mogu da nam kažu nešto konkretno o prirodi zla, ali bar ne izbegavaju tu temu. Znamo i bezmalo vidimo da je to pitanje neprestano proganjalo njihov duh i da su oni bili i te kako svesni šta je sve kadra da učiniti ljudska pokvarenost (...) već smo čuli i naučili da đavo nije samo diabolos, klevetnik koji lažno svedoči, ili Satana, neprijatelj koji iskušava i zavodi čoveka, već je on i Lucifer, lučonoša i pali anđeo. Drugim rečima, nisu nam bili potrebni Hegel i moć negacije da bismo povezali najbolje i najgore...

       Arentova apostrofira jednu bitnu činjenicu, podsećajući da je Makijaveli rekao Vladaocu, da političari moraju naučiti, kako da ne budu dobri (podvukla M. J. L.). Odnosno da ne deluju u skladu sa zakonima, niti da se osvrću na moralna i religijska načela,  već samo na političke ciljeve i principe. Takvim postupanjima koja prenebregavaju humanističke ciljeve, posvećeno je svekoliko Bolhorvesovo delo. Po svemu sudeći, savremeni svet se prvenstveno vodi sličnim načelima, a tako je bilo i u vreme komunizma i socijalizma, mada diskretnije. Ipak, Šelgardon ne zaobilazi ni fenomen dobra  jer veruje da kad je čovek mentalno zdrav, po etičkom imperativu (znači ono što mu je dato, zadato), stvara dobra dela. Kod onih koji nisu zdravi dešava se suprotno. Nevolja je što  moć često

prigrabe upravo oni koji mentalno nisu zdravi i što sve vide iz svoje izvitoperene svesti. O Staljinu i drugim umno diskutabilnim ličnostima, čitamo tokom čitave knjige.

        U prilog tome ide i tumačenje Nikole Tesle o ratovima: Tražeći astrofizičke uzroke cikličkih sukoba među narodima, Nikola Tesla je razvio teoriju prema kojoj sunčeva magnetosfera, pravilni ciklusi pojava sunčevih pega, protuberance, magnetni poremećaji i bure utiču na pojavu ratova. Ukratko, magnetnom indukcijom Sunca nastaju promene u Zemljinoj jonosferi, koja je zbog karaktera struja koje njome protiču direktno u rezonantnom odnosu sa ljudskim mozgom.  (Prof. dr Velimir Abramović, Vojno delo br. 6/1996.) „Ali šta to znači? Koliko je važno da se zna o naslućenim kosmičkim ritmovima… Kosmos je suštinski energija i čine ga njeni oblici. Vrsta ritma određuje ponavljanja. Naučnici su, na primer, ustanovili ponavljanja ekonomskih događaja u zavisnosti od aktivnosti Sunca koje se obnavljaju svakih 11,1 godinu“, a tako je i sa ratovima.

          Verovatno u tome leži odgovor zašto različiti narodi koji žive u miru (ili porodice) od‌jednom počinju osećati veliki  međusobni animozitet i to sve dovede do eskalacije  sukoba i pretvori se u krvave obračune jer možda neko ko sve to zna kanališe taj izliv besa i instrumentalizuje ga na najbeskrupulozniji način što se vidi u Ukrajini i Gazi.

Šelgardon zaključuje da je svet na ivici samouništenja i da: „Čovečanstvo svoje postojanje na Zemlji završava kao zverinjak-i-ludnica!“ Ko je za to odgovoran i šta su naumi “Gospdara“ planete?

RUSINI U SFERI GLOBALNIH ZBIVANjA

          Globalni ciljevi postižu se preko manjih zemalja ili regiona, ali krajnji efekat je uvek u interesu gospodara sveta. Stoga Kirda Bolhorves veliku pažnju posvećuje odnosima među nacijama jer se literarnim rasvetljavanjem  odnosa između različitih sistema sagledava dubinsko stanje svake nacije, pa i čovečanstva uopšte. Povremeno će stoga otkrivati pojedinosti svog naroda Rusina i njegove pozicije u vremenu te i u jugobalkanskim ratovima jer su i pojedinci iz ove nacionalne zajednice stradali, što široj javnosti nije mnogo poznato, a potrebno je da se zna. U tom smislu on pojašnjava i karakteristike pojedinih naroda, i svog, ali i čoveka u univerzalnom smislu, njegove umne, etičke i druge odlike, naročito u ratnim, to jest graničnim situacijama (koristeći se i literaturom na tu temu Tolstoj, Gandi).  

  „ Ali šta životinji, zvanoj čovek, vredi taj  veoma razvijen, fascinantno moćan um?  Da li je ijedno živo svorenje svojoj vrsti,   pa i celoj ovoj planeti, nanelo toliko štete,  koliko je sebi, i svem živom svetu na Zemlji,  dosad naneo moćan Umnik-i-Bezumnik? A tu njegovim zločinstvima nije kraj!“

       Zaista, može li se na ovo naći razuman odgovor osim u sumnji da je zlo ontološki snažno pristuno u biću čoveka a da se potiskuje ili forsira u određenim okolnostima. No, čovek je, srećom i kreativno biće koje ima tu božansku moć da bude ko-kreator i da stvara nove svetove, nove ideje i da umnožava lepotu ovog sveta koja je sveprisutna uprkos svim nevoljama koje je potiskuju. U tom smislu, Kirda Bolhorves uvek u svoja dela interpolira putopisne pasaže u kojima predstvalja pojedine zemlje ili gradove. U ovoj knjizi je prisutna Australija, posebno Melburn, (ali i Slovačka i druge zemlje) o čemu nas obaveštava posredstvom porodica Rusina koje odlaze u tu daleku zemlju, kao što su i mnogi  drugi iz svih jugoslovenskih zemalja, nakon raspada zajedničke države. Slikajući njihove susrete sa tom zemljom, borbom za opstanak ili uspeh u njoj, autor otkriva kako se biće tih ljudi deli i raslojava. S jedne strane prihvata se nova sredina, bolji uslovi života, ali ostaje trajna nostalgija za svojim zavičajem, onom bliskošću sa ljudima i predelima koja se nanovo u drugim zemljama teže uspostavlja.

 ODA ZAVIČAJU

          Zavičaj je svakako veoma bitan za svakog čoveka, stoga se u drugom tomu,  Kirda Bolhorves vraća lepotama i tradiciji svog zavičaja gde do izraza dolazi fina liričnost, osećaj iskonske veze sa tlom, plodnošću i bujnošću vojvođanskih predela koji bude  duboku setu, u sada već vremešnom autoru. On tuguje za promenama koje su zahvatile i ove krajeve gde se seoske sredine prazne a umesto one bujice života i ljudi koju su tu stasavali i bitisali, sve češći su prizori usamljenih i napuštenih kuća u kojima se nađe još po neki stariji žitelj. Autor upozorava na to da je ovo pojava šireg opsega i ukazuje na greške u savremenoj politici koja afirmiše  život u gradskim sredinama, u tesnim stanovima, na asfaltu, umesto u poljima punim životne  energije koja obnavlja čoveka i čini ga vitalnim.

    Prateći promene u eri tehnologija, autor primećuje da postoje moderniji i komforniji načini upoznavanja sveta, preko reportaža koje se mogu naći na jutjubu te čovek iz svoje sobe i ležeći, na zamarajući se i ne trošeći novac, može da putuje kuda poželi. Naravno, doživljaj nikad ne može biti isti jer se na putovanjima proživi enegrija novog prostora koja najčešće deluje relaksirajuće, a naročito susreti sa ljudima  koji su svuda vredni pažnje, a iz te interakcije uvek bude plodnih saznanja ili neke nove kreativnosti. Putovanja su dakako i jedan od načina sticanja znanja i proširivanja vlastitih vidika. Šelgardon priznaje da je uvek skupljao razne stvari koje bi mu mogle poslužiti u daljem razvoju ili stvaralaštvu kako bi razvio i podstakao svoju imaginaciju. U tom smislu Gete u pismu Fon Humboltu kaže: Najbolji genije je onaj koji u sebe sve prima, sve sebi prisvaja, a da to ni najmanje ne ide nauštrb onom pravom, osnovnom opredeljenju, onom koje se zove karakter... Valja spojiti stečeno s urođenim tako da stvara jedinstvo koje baca svet u zaprešaćenje“.

KRITIČARSKE OPSERVACIJE

        Budući da je Vladimir Kirda Bolhorves na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za rusinistiku,  2016. odbranio doktorsku tezu “Utopija u delu Herberta Džordža Velsa i Gabrijela Kosteljnika”, on u  vrednovanju književnih ostvarenja drugih autora polazi sa stanovišta znalca koji svoja zapažanja ne temelji samo na ličnim impresijama, već na poznavanju književno-teorijskih premisa i svetske književnosti. Zanimljivo je kako kao književni kritičar vidi Ćosićev literarni razvoj preko mišljenja svog literarnog junaka: „Ali Dobrica Ćosić je, Rosvik, nakon mladalačkog, ruralnog i etnopsihološkog stadijuma, da ga tako nazovem, svoje stvaralaštvo, sazrevajući kao čovek, pisac, političar i mislilac, sve više uvodio u istorijske, društvene, ideološke i političke domene, i fenomene, a da, to dokazuju beletrističko-esejističke gromade “Vreme smrti”, “Vreme zla”, “Vreme vlasti” i “Vreme zmija”!“

        Navedeni citat zapravo otkriva i autorski stvaralački postupak Kirde Bolhorvesa koji je primenio u svojim bilo autobiografskim bilo beletrističko-dokumentarističkim prosedeima, ali je uočio i da se lapidarne mudrosti u vidu esejističko-aforistički oblikovanih rečenica koje su kod Ćosića, po njegovom mišljenju izraz njegove genijalnosti,  dobro uklapaju i sa ukomponovanim dokumentarističkim sadržajima. S druge strane, on primećuje da su opisi Ćosićevog zavičaja i ruralne srbijanske sredine monotoni i da je  Šelgardon kao vojnik doživeo mnogo lepši neposredan susret sa šumadijskim prostranstvima  i istočnim krajevima Srbije, što implicira da književnost nije uvek najbolji odblesak života, iako se svi pisci trude da ga tako prikažu. Shodno tome,  zapažanje da bi se do  mudrosti stiglo u Ćosićevim delima, moralo se dosta rude i šljake odbaciti,  generalno se može primeniti gotovo na svako delo, te stoga i na ovo, naročito što povremeno ima izvesnih  ponavljanja i opširnosti u celini knjige koja je odraz moguće autorske bolećivosti prema sopstvenim doživljajima,  mislima i idejama. Naročito bi se mogla odbaciti izvesna pomalo napadna statistika,  na koju je autor posebno slab, u smislu šta je gde uneto ili šta bi  još trebalo uraditi...

 NOVINARSTVO U SLUŽBI ISTINE I LITERATURE

      Nesumnjivo je značajno što se  romaneskna forma proširuje dokumnetarističkim sadržajima i u sebe uključuje intervjue poput onog novinarke Milijane Baletić sa prof. Smiljom Avramov koja lucidno tumači svetsku politiku, a u okviru nje i raspad Jugoslavije.

     Zanimljivo je da prof. Avramov, osim što za to krivi vrh države,  koren svih aktuelnih sukoba u svetu   vidi u formiranju Ujedinjenih nacija: „Jer je taj poredak (Novi svetski) bio planiran,     i njegovi idejni temelji su bili postavljeni još tokom Drugog svetskog rata. Uzima se Atlantska povelja, od 1. januara 1942. Tada je stvorena jedna ratna koalicija, u koju su velike nade polagane, jer su se prvi put u jednoj koaliciji našle prva zemlja socijalizma i kapitalističke zemlje. Svet je poverovao da će iz koegzistencije različitih društvenih sistema proizaći jedan koherentan pravni sistem, koji će garantovati bezbednost sveta“. Analizirajući taj Novi svetski poredak, prof. Avramov je naglasila da je zapravo već tada uspostvaljen princip rivaliteta između super sila  i da se zapravo ta napetost i dalje vidi u aktuelnim ratovima, koji se povremeno i ne klasifikuju kao ratovi već kao intervencije, što je bilo i  u slučaju napada devetnaest svetskih zemalja na Jugoslaviju u cilju tobožnjeg oslobađanja zemlje od jednog tiranina... Taj eufemizam je i danas  prisutan na javnoj sceni a narod gine u svim tim sukobima i to se po svemu sudeći ni malo ne tiče gospodara planete koji ih i iniciraju. „Kao što znate, mi upotrebljavamo izraz “Jugoslavija”, dodala je prof. Avramov. Međutim, faktički je to   bila Srbija. Jer je Nezavisna Država Hrvatska tada bila uspostavljena. Hrvatska je imala nezavisnu državu. Hrvatski vojnici, ne u malom broju, borili  su se u sastavu okupacionih snaga, u sastavu hitlerovske armije. Ne znam koliko Vam je poznato da je hrvatska armija prva ušla u Staljingrad, da je bosanska armija, Handžar divizija, bila prebačena u Francusku kao kažnjenička ekspedicija. I počinila je užasne zločine u Francuskoj. To se kod nas zaboravlja. (prim. M. J. L.). Na neki način, Jugoslavija je apsorbovala i prekrila sve one zločine koji su činjeni tokom Drugog svetskog rata, da bi poraženi prešli na stranu pobednika“.

Podsećajući na ove detalje Šelgardon zapravo  daje jasniji uvid u raspad Jugoslavije za koji su, uglavnom, okrivljeni srpski  nacionalisti, i predsednik koji je tobož imao hegemonističke pretenzije. No, prof. Avramov iznosi i ono što mnogi ili ne znaju, ili neće da vide:

„Kada je naša delegacija, na čelu sa našim kraljem [Petrom Drugim, Aleksandrovim sinom], došla kod Ruzvelta, januara 1942. godine, njegovo prvo pitanje  je bilo: “A šta vam treba obnavljanje Jugoslavije? Zar možete živeti u zajednici sa narodom od koga ste doživeli genocid?”(prim. M. J. L). On je  tada predlagao da se Hrvatska stavi pod međunarodni protektorat, posle Drugog svetskog rata. (Za razmišljanje je zašto se obnavljanje Jugoslavije uopšte i desilo i pod čijim pritiskom). Paradoksi stvarnosti i dominacija sile u uređivanju sveta doveli su do toga da su danas Srbi proglašeni genocidnim narodom, a uprkos svemu onome o čemu svedoči Jasenovac, „Oluja“ i mnoge jame širom Hercegovine, drugi nisu.  Patronat Vatikana svakako u tome ima velikog udela. Stoga je interpoliranje ovog intervjua u strukturu romana višestruko značajno jer donosi viđenje važnih aktera politike tog vremena i to stranaca koji nisu imali razloga da govore onako kako bi Srbi voleli da čuju, već kako su stvari zaista stajale.

„Tu je Genšer (...) nastavila je prof. Avramov,  ja sam priložila, kad sam svedočila u Hagu, Genšerov članak u kome on sasvim otvoreno to konstatuje. I kaže: “Dva puta u istoriji nismo uspeli Srbiju da bacimo na kolena. Obrnuto, doživeli smo na tlu Srbije poraz i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, zahvaljujući okolnosti da je Srbija bila saveznik Zapada. Sad je Zapad na našoj strani, sad je trenutak da Srbiju bacimo na kolena!”( podvukla M. J. L.)

      Ove reči su nedvosmislena  politička platforma koja se i danas  otvoreno sprovodi prema Srbiji od strane Nemačke samo je obložena raznim  velovima, pa narod koji i nema mnogo svesti o tome, niti ga ko u krajnjem slučaju šta pita, to ne vidi. I dobro je što je ovako citirano, da se ne zaboravi! Nećemo naravno ništa loše time reći o Nemcima kao narodu, niti to Šelgardon čini, poštovali su nas Gete i braća Grim, to se ne sme zaboraviti. Peter Handke je stao na  srpsku stranu uprkos odijumu  prema njemu, koji je to izazvalo na svetskom planu. A oni koji se drže ovog načela su nedavno u sopstvenom parlamentu ismejani kao nesposobni, i  svom narodu nenaklonjeni (premijer Šolc)... Dragoceno je i isticanje  tendencija kriptookupacije od zapadnjačkih sila:   „Od Karingtonovog papira, pa do danas, ide se za drobljenjem Srbije. Ono što je Bejker [američki državni sekretar] rekao u jednom trenutku, a  to je uneo i u svoje memoare: “Srbiju treba svesti na pretkumanovsku!”   (Podvukla M. J. L.)

       Stvarnost u kojoj živimo, gde je jedan veliki deo Srbije otuđen u svakom smislu, očigledne tendencije ka daljoj dezintergaciji naše zemlje poptuno opravdavaju unošenje ovog teksta u roman, štaviše dragocen je i ovaj podatak za bolje razumevanje  istina koje se zamagljuju, te književnost u ovom smislu ima važan saznajni smisao i otrežnjujuću ulogu masa kojima svi ti detalji nisu dostupni. Ovde se podvlači da uz ostale okolnosti postoji konstanta koja ima možda i presudnu ulogu u sudbini ovog prostora a to je geostrateški položaj, pozicija bitisanja na razmeđi Istoka i Zapada. „Mi smo na tromeđi triju kontinenata: Afrike, Azije i Evrope, te na međi zapadne i istočne civilizacije, ili katoličanstva i pravoslavlja, još od 1054. godine“, podvlači se u romanu.

       Iz ovog važnog intervjua značajno je pomenuti i ulogu katoličke crkve i Vatikana u ovdašnjim zbivanjima, jer Vatikan ni 1918. godine nije bio za stvaranje Jugoslavije koja je na neki način bila uzrok raspada Austo-Ugarske, taj animozitet je i dalje delatan  a naročito je to bilo aktuelno prilikom priznavanja jugoslovesnkih republika Slovenije i Hrvatske za samostalne države, zbog slabljenja katoličanstva u savremenom svetu. Treba li da pomenemo da su zapravo od Jugoslavije svi profitirali osim Srbije koja je u nju unela svoju državnost a po njenom uništenju je raskomadana i veliki deo njene teritorije je otet, o čemu literarni junaci ove knjige pomno diskutuju. Čak i je i hrvatski predsednik Zoran Milanović otvoreno u jednom intervjuu rekao: „Oteli smo im Kosovo“... (može se naći na jutjubu). Sve pohvale Vladimiru Kirdi Bolhorvesu na aktuelizaciji ovih  svedočenja, jer ne samo neprijatelji Srbije, već i  brojni pripadnici srpskog naroda (tzv. drugosrbijanci) i dalje za raspad Jugoslavije i agresiju na nju krive Slobodana Miloševića, koji svakako nije bio bezgrešan kao i svi autoritarni državnici, ali je sve ovo što se danas dešava (ukidanje nacionalnih država i korporacijski agresivni kapitalizam... ) sasvim jasno nazreo i o tome govorio.  U romanu se nedvosmisleno pojašnjava ono što su zapadnjaci učinili Slovenima razbijanjem njihove zajedničke države i navodeći ih da se međusobno ubijaju, a potom se sve to ponavlja i u Bosni i Hercegovini: „Verovatno zbog toga da bi slovenski rimokatolici i pravoslavci kočili slovenske muhamedance u učvršćivanju i širenju prve islamske nacije-i-države u evropskom trbuhu Zapada u ostvarivanju te namere... Zamenili ste je ostvarivanjem vlastitih namera. Oteli ste, zajedno sa Arbanasima, Kosovo, zagadili ga osiromašenim uranijumom, prisvojili najlukrativnije njegove privredne resurse, izgradili “Bondstil”, jednu od najvećih svojih vojnih baza u Evropi. To se zove Pax Americana. „

   Nažalost, reči porf. Avramović o nedostatku nacionalne svesti su  i sad aktuelne, i dobro je da se Kirda Bohorves nije odrekao tog dela njenog intervjua, koji otkriva duboku podelu savremenog društava jer je više nego očigledno da se mnogi Srbi i danas posle tri decenije osećaju kao Jugosloveni i tako i postupaju, što znači suprotno srpskim interesima. A načelo koje je Svetozar Marković proklamovao, da otadžbinsko bude iznad partijskog, izgleda da kod nas nikada nije ni zaživelo. 

AKTUELIZACIJA FAŠIZMA I NACIZMA

        Poštujući princip: pro et contra, Šelgardon donosi i izvode iz intervjua hrvatskog  istoričara Hrvoja Klasića:“Ma, gledajte: Ustaše gotovo da nisu postojale, ni u zemlji ni u inozemstvu, za razliku od komunista, koji su od 1920. godine bili zabranjeni – oni su zadržali svoju organizaciju, u to vrijeme su funkcionirali u ilegali – ustaše su osnovani u inozemstvu, a nakon atentata na kralja Aleksandra, 1934. godine, raspadaju se. Više nitko ne zna gd‌je je tko. Pavelić živi u Firenci (tamo smo snimali), živi u Firenci, on nema ništa s tim pokretom...“Klasić ipak priznaje da su se Hrvati želeli osloboditi Srba koji su tu bili, što se uglavnom i desilo u  potonjim pogromima u šta je Stepinac bio upućen. Danas je on kandidat za beatifikaciju...„I to hoću reći, dakle, to sad nije da vi zarobite nekoga negd‌je, osvojite neki teritorij pa nekoga idete uništavati, to su ljudi koji su do jučer bili vaši najbliži susjedi i najbliži prijatelji. I onda takva, ne samo intenzitetom, dakle broj ubijenih, nego načinom na koji su ti ljudi ubijani. Dakle, vid‌jećete u sljedećoj epizodi, u Jasenovcu se nije ubijalo, bilo je i vatrenim oružjem, ali uglavnom se ubijalo klanjem, uglavnom se ubijalo maljem u glavu“.

         Istorija je, kako vidimo,  puna laži i dobro je da postoje instituti kakva je književnost gde se mnoge istine mogu trajno sačuvati. U daljem tekstu Klasić razmatra odnos ustaštva i stvaranje današnje Hrvatske gotovo očišćene od Srba i drugih nacija koje su tamo živele, pre svega Jevreja, odnosno pojašnjava fašisoidni karakter te ideologije koja je najdirektnije  bila u službi nacizma. Svedoci smo nažalost da se fašizam i nacizam i danas naveliko sprovode širom sveta, protiv čega ovaj autor ustaje i u pojedinim segmentima knjige i u celosti što je vrhunski smisao bavljenja književnošću.„Zahvaljujući sve jačim unutrašnjim napetostima, i negativnim uticajima zapadnjaka, prikrivenim i otvorenim rovarenjima Germana u užem i širem smislu tog pojma (prvo značenje odnosi se samo na Nemce, drugo na sve Anglogermane, sa Anglosaksoncima u jezgru njihove moći), koji su uvek imali svoje sebične, hegemonističke, geostrateške, kolonijalnom i neokolonijalnom eksploatatorskom beskrupuloznošću prožete interese – u Jugoslaviji su centrifugalne sile, naročito posle Titove smrti, nadvladale dejstvo onih drugih, centripetalnih sila“

       Vladimir Kirda Bolhorves po ugledu na Umberta Eka ili Borhesa, voli da pribegava autocitatnosti, da pojašnjava sopstveni stvaralački postupak, da uključuje čitaoce, da izjednačava stvarni život sa literanim, i da „ubacuje celine zasnovane na dihotomnoj metodologiji.“  Što se najbolje vidi  u knjzi “Opijanje vetrom i vatrom”,  gde se nalazi  antiratna poema “Vukovar, lično i činjenično” koju čine autorski stihovi i članci iz novina koji se smenjuju i daju novu  strukturu sa duplim dnom. No, Vukovar je i u ovom romanu prisutan na više načina, pre svega kroz slikanje stradanja pripadnika rusinskog naroda. Novinar Šelgardon nam otkriva drugu stranu rata u kojoj je vidno i zlo i ljudski dodiri. Vrlo je potresna priča o učiteljici Irini Olejar koja decenijama traga za sinomRomkom Olejar,  nakon rata iz devedesetih u kome je stradao. Romko je bio rezervni kapetan Jugoslovenske narodne armije,  a njegova sudbina je, „po svoj prilici, strašnija od tragedija svih ostalih Keresturaca koji su nastradali u tri rata.“ Nesrećna i uporna majka, prototip je mnogih majki diljem čitave planete koje uzaludno tragaju za svojim u ratovima izgubljenim sinovima. Neumorno je tragala za njim ili istinom o njemu, dok su „psi rata“ debelo naplaćivali tobožnje činjenice, potvrđujući onu narodnu o ratu: Nekom rat, nekom brat, odnosno iznoseći istinu da je rat često veliki biznis što neprekidno gledamo u medijima. Nije čak ni insistirala na istini ko je kriv za njegovu smrt: “Iako to nije bio njegov rat, on naprosto nije imao izlaza. Mobilizirali su ga, došli po njega na njegovo radno mjesto, strpali u autobus i odvezli na ratište”, rekla je njegova majka. Zar se jednoj nesrećnoj majci ni toliko ne duguje u zemlji za koju je položio život, pitamo se.

  RUSIN SVETSKI MAG

         U skladu sa proklamovanim načelom neobičnosti i zanimljivim fenomenima, Kirda Bolhorves piše o možda najpoznatijem Rusinu Endiju Vorholu za koga verovatno malo ko zna da je Rusin... „Znalo se da je na njega veliki uticaj imala majka, a sada se zna da je i ona sama negovala tradiciju zidnog slikarstva. Ova tradicija je nekada bila široko zastupljena u Karpatskom arealu. Danas su tamo ostale samo oaze, počev od velikog godišnjeg konkursa u poljskom Zalipju, preko ikona na staklu  u istočnim delovima Slovačke, pa i među Rusinima u Bačkoj, sve do naivnih slikara u Kovačici. Endi Varhol je primenio psihologiju ikonografskog umnožavanja slika,  radi određenog uticaja na publiku.“ [...] No, njegov uspeh  Šelgardon vidi i u promovisanju ideologije homoseksualizma koji je potom izrastao u pokret koji danas zauzima važno mesto u svetu politike i teži dominaciji  u društvu.

      Posebnu pažnju u knjizi još zavređuje i epizoda o Grcima u Vojvodini, koji su se tu našli zbog političkih prilika u toj zemlji. Zanimljiv je detalj da su čak imali i svoju valutu. Ovo je, takođe, retko kome danas poznato, kao što se malo zna i  o životu Srba u Grčkoj iz antičkog perioda ili čak samo dva veka unazad i da su živeći na prostoru današnje Grčke doživeli ono što sada proživljavaju Srbi na Kosovu i Metohiji, a o čemu su pisali i grčki istoričari, a danas se time bavi Dušan Lazarević koji u svojim knjigama (Moravac Grka Zorbe...) praveći lingvostilističke analize toponima i hidronima u Grčkoj i pokazujući nepoznatu istoriju srpskog življa u prošlosti na tim prostorima.

       Velika tema romana Zapadnjaci kao podstrekači slovenskog bratoubilaštva, jeste i uništavanje autohtonih kultura, sukob dve kulture, imperijalističke i mirnodopske aboridžanske, jer je bela kultura isto tako postupala sa urođenicima Polinezije, Afrike, obe Amerike o  čemu je pisao veliki B. Vongar, autor srpskog porekla, alijas Sreten Božić, koji živi u Australiji od 1960.  Njega su u borbi za ljudska prava Aboridžinâ podržavali veliki umovi sveta kao što su Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar i Samjuel Beket. Silnici oličeni u domnaciji   bele rase isto su tako postupali i sa urođenicima Polinezije, Afrike, obe Amerike.

     Vongarova  dela su u Australiji zabranjivana, knjige zaplenjivane, napadan je da njegova svedočanstva nisu podobna i nije mu bilo dozvoljeno da ostane u severnoj Australiji, gde žive starosedeoci, već je morao da se iseli na jug, u Melburn, gde i danas živi. Na svojoj koži jasno je mogao da oseti da nesloboda jednako rado oblači i komunističko i liberalno ruho, s obzirom  na to da je i u Jugoslaviji i u Australiji progonjen iz istih razloga. “ Ipak, kada je njegovo delo postalo poznato i priznato u svetu – dobio je, 1997., najveću australijsku državnu književnu nagradu “Emeritus”. Ali na dodeli je bio samo on, njegova supruga i čovek koji uručuje nagrade. U javnosti nije bilo vesti o nagradi, a iako je dobitnik “Emeritusa” do tada postajao i kandidat Australije za Nobelovu nagradu, on nije predložen, jer je poslovnik o dodeli nagrade preko noći izmenjen. Uprkos svemu, njegovi romani ne samo da se prevode u svetu već su neki od njih postali deo lektire australijskih škola“. Elem, političari dolaze i odlaze a vredna dela i njihovi autori su večni.

        Zanimljivo je da postoji sličana epizoda koja se ovde u Beogradu desila sa tadašnjim dobitnikom Nobelove nagrade za književnost Ivom Andrićem. Poznavaoci prilika tvrde da je tadašnji predsednik, izbegavao da ga primi nakon tako velikog i značajnog događaja u svetu. Na insistiranje onih koji su znali da je to čin od opšte važnosti za svet, nakon gotovo godinu dana zakazan je prijem.Trebalo je da po njega i njegovu suprugu dođe auto i odvede ih u Beli dvor. Međutim, niko nije dolazio a vreme se bližilo terminu sastanka. U poslednjem trenuku teška srca, Andrić je ipak pozvao da vidi šta se dešava, i rekli su da su (gle čuda) zaboravili, te neka oni dođu taksijem. Naravno, bilo je jasno, da žele da ga ponize. Prijem je kratko trajao i prošao je u vrlo hladnoj i zategnutoj atmosferi. Kuriozitet je da su tako veliki gosti bili posluženi samo limunadom. Verovatno i  sasvim kiselom...

 RATNE IGRE OPASNIH TENDENCIJA

 U široko zasnovanom sižeu hiperteksta Zapadnjaci kao podstrekači  slovenskog bratoubilaštva, ovog dvotomnog romana, odgovor na naslovnu temu je sadržan u ovoj eksplikaciji: „Krećem sa pričom o raspadu Sovjetskog Saveza.  Zbog toga što sam uveren da su najveći krivci  za tu sramnu katastrofu – posle koje je došla     još sramnija katastrofa, raspad Jugoslavije   – sâmi građani prve zemlje socijalizma.“ Veliko je čudo kako su ljudi u tako zastrašujućim ciframa prihvatali nove ideologije, ginuli za njih, pa i samu smrt u logorima, ne videći kuda ih to vodi.U tom smislu u romanu se navodi kako se indoktrinacija vrši sistematski i dugoročno, a i kako se pojednici  obuče da izvedu ono što su veliki zacrtali:  „ Anglosaksonci su motivisali ukrajinske oligarhe- – a, nažalost, i mnoge obične, američkog materijalnog blagostanja željne Ukrajince – da pokušaju da teritoriju svoje države pretvore u platformu sa koje će oni, neizlečivi jenkijevski rusofobi, gađati Moskvu nuklearnim raketama.(...) Nesreću Ukrajinaca uvećava činjenica da su neki od njih pronacistički orijentisani. U svom rusofobnom slepilu ne razmišljaju o tome da bi nacisti, da su iz Drugog svetskog rata izašli kao pobednici, sve Slovene, pa i njih, Ukrajince, kao robove nemilosrdno na najtežim poslovima satirali“.

      Pomno prateći zbivanja na svetskoj sceni Kirda Bolhorves zapaža da se, baš na primeru rata u Ukrajini,  vidi da je došlo do slabljenja globalizma i jačanja suverenizma. Pod pojmom globalizam ovde se misli  na ideologiju, na brutalni američki pljačakški pohod na zemlja bogate prirodnim resursima, pre svega  zemlje Evrope,  koju tretiraju kao svoju služavku, kako autor ironično kaže. Globalizacija bi bila proces ujedinjavanja sveta, najčešće onih koji su izloženi eksploataciji. To je proces koji se sada odvija u Ukrajini, gde je utemeljeno pravoslavlje, a posledice su nebrojene smrti dva slovenska naroda, koji su prethodno od Drugog svetskog rata naovamo pod različitim uticajima.  Cilj je, kao što je opštepoznato slabljenje Rusije i preuzimanje njenog primata u svetu. Na delu je, dakako, kako  se zapaža, pregrupisavanja snaga i novog blokovskog ujedinjavanja sa Kinom i Rusijom kojima se pridružuju Iran, Turska, Indija, Indonezija...

        Bogaćenjem vlastite strukture dela Kirda Bolhorves često potkrepljuje svoja idejna stanovišta ili postiže višeznačnost i uverljivost, dinamizuje strukturu dela i doprinosi proširivanju horiznta očekivanja kao u slučaju preuzimanja teksta iz knjige rusinskog autora Nikole Šante, Panonska neman, dijalog između zarobljenika Hrvata i  srpskog  stražara koji ih je preuzeo. Prenosimo ga u celini zbog drmatičnosti emocija najzad osvešćenih pojedinaca koji su bili deo ratnih korpusa svojih zaraćenih zemalja:

„‒ Hteo sam da te zamolim da mi oprostiš za sve ‒ rekao sam, ni sam ne znam zašto.

‒ Ja tebi da oprostim?! ‒ čudio se stražar (...)

‒ Zašto si onda sve to radio kada ti ništa nisam skrivio?

‒ Morao sam. To su bila naređenja! ‒ odgovorio je Kubura sklanjajući pogled u stranu.

‒ Tada kada si me tukao, ja sam te mrzeo. Zato te molim za oproštaj.

Moja duša je tada bila zatrovana mržnjom.

‒ I ja sam tebe mrzeo. Nama je rečeno da ste vi klali srpsku decu, da ste palili srpske kuće, da ste silovali srpske žene. Zato sam te tukao. I uživao sam u tome, samo da znaš.

‒ Eto vidiš, ti si verovao u te optužbe i smatrao si da činiš dobro, jer se svetiš za muku svoga naroda. A ja sam te mrzeo, jer sam znao da su sve to laži i obmane. Ti nisi mogao znati, a ja sam znao istinu. Ili, nisi hteo da znaš. Bila ti je potrebna ta laž. Zašto? To teško možeš znati.

‒ Dobro, kaži mi sada: jesi li nekoga ubio, jesi li nekoga silovao?

Imaš li krivice za ono za šta si optužen?

‒ Nisam nikoga ubio, nisam nikoga silovao, nisam zapalio ničiju kuću, ali sam mrzeo, mnogo sam mrzeo one koji bombarduju moj grad, one koji siluju naše žene, one koji su nam uzeli sve, naše živote. Ja sam mrtav čovek. Mržnja me je ubila. Sve što je vredelo u meni spržila je mržnja. Zato te molim da mi barem ti oprostiš, ne bih li pokušao da oživim. Jer sa mržnjom nema života. Mržnja je smrt! I ako me pitaš imam li krivice, kazaću  ti: da, imam! Kriv sam što sam dozvolio da mržnja ovlada mnome. Da bih oprostio sebi, moram prvo da zatražim oprost od tebe kojeg sam mrzeo.

Stražar se od‌jednom uznemirio. Počeo je nekontrolisano da se kreće, čas u jednu, pa u drugu stranu, gunđajući:

‒ Šta mi to radiš, čoveče? Ostavi me na miru, idi od mene!

‒ Idem, samo mi oprosti! – bio sam uporan.

Kubura je ćutao. Okrenuo sam se i otišao prema autobusu, gde su bili drugi zarobljenici. Iza leđa sam čuo:

‒ Čekaj! Stani!

Stao sam.

Prišao mi je Kubura, zagrlio me i zaplakao. Nešto je hteo da kaže, ali nije imao reči. Grcao je u suzama.

Oslobodio sam se njegovog zagrljaja i krenuo prema autobusu. Kubura je stajao nasred piste, mahnuo mi, okrenuo se i otišao iz mog vidokruga, ostavljajući dubok trag u mojoj duši.“

      Mada bi se načelno autoru  mogla staviti primedba na previše unetih tuđih sadržaja u roman i na duge citate, moramo priznati da je ovo najopravdaniji  sadržaj koji se savršeno uklopio u poetiku, čitavog ne samo romana već i samog  heuteranističkog venca, jer je ovde sažet sav užas ratovanja i stradanja ljudi koje politika i propaganda zatruju  te tako kao zveri nasrću jedni druge, povremeno i bez ikakve lične krivice. Upravo zato svim prethodno izrečenim kvalifikacijama o romanu, moramo  dodati i podvući da je ovo izrazito antiratni roman u kojem se insistira na praštanju i ukidanju zverskih sukoba među  blokovima, narodima i ljudima uopšte.

        Ističemo i još neke pojedinosti koje se tiču ratovanja (pa i sa koronom) što se generalno sve uklapa i u kontekst najnovijih bratoubilačkih ratova. Pomenimo doktorku  Zoricu, koja je zbrinjavala i neprijateljske vojnike u ratovima devedestih, i kad je probudila jednog takvog stradalnika umesto zahvalnosti, on ju je pljunuo, ogorčen što ga je probudila jer mu je sva porodica ubijena. Ona je tada s razumevanjem  rekla da je ona samo lekar a niti sudi niti ima udela u svim tim užasima. Njene reči takođe idu u prilog formulisane  poetike Vladimira Kirde Bolhorvesa koji zagovara spasavanje čoveka, planete, svih civilizacijskih vrednosti, a pre svega dece:

„– Bože, pomozi svoj deci iz ovog suludog rata, iz svakog rata... svoj deci. Ona treba da žive, da žive bez granica ili sa granicama, kako već budu morala. Samo nek žive... žive. Mi, njihovi roditelji, živeli smo ovde bez granica, zajedno. Čudno mi je da nas sad veliki ‟pravedni i demokratski” svet ubeđuje da smo sve to sanjali, a ne intezivno živeli... stvarno živeli“.

        Vredna pomena je i epizoda iz tv emisije o doktoru Miodragu Laziću, pokojnom  direktoru Urgentnog centra u Nišu koji je nesebično spasavao ranjenike u to doba, a kasnije i  i obolele od korone  od koje je i sam stradao. Prenosimo, citat sa njegove sahrane kada su se njegove kolege u oproštajnom govoru osvrnule na sav njegov život i rad:

„Čovek koji je časno, hrabro i ponosno, rame uz rame, na prvim linijama fronta, stajao kraj srpske vojske, u svim ratovima koji su zadesili našu zemlju i naš narod. Čovek, lekar, vojničina koji je spasao više od hiljadu života na bojištu, operišući i po tri vojnika istovremeno, radeći u ratnoj bolnici, na polju i po 36 sati bez prestanka. Čovek koji je golim rukama, stiskajući ga, oživeo srce ratnika u Istočnom Sarajevu, koje i danas kuca. Čovek koji je sa svojim, srpskim narodom, bezbroj puta pobedio (...). Hiljade bitaka je dobio. Nažalost, ovu poslednju njegovo srce nije izdržalo. Kako je i rekao u svojoj poslednjoj poruci, želja mu je bila da ode na način na koji je i živeo. Nažalost, tako se i dogodilo.“

      Otrežnjujući smisao dokumentarističkih sadržaja je plodotvoran, a ponekad i poguban po beletrističke sadržaje. Podsećamo na iskaz Rosvenira  Ganka  Šelgardona, da je posle saznanja u kakvim je zbludama živeo, iz revolta spalio deo svog opusa. U ovim  tomovima,  koji su sada pred čitaocima, autor je bio konstruktivniji i pribegao je interpolaciji autentičnih životnih sadržaja kako bi potkrepio sopstvene ideje i zaokružio svoju poetiku o romanu koji je sveobuhvatan, životni (u kojem se povremeno brišu granice između života i fikcije), romana koji je neka vrsta aleksandrijske bilblioteke, koji sadrži i naučne činjenice, memoarske sadržaje, pisma, stihove,  lične ispovesti ali i teorijske  stavove o suštini umentosti i filozofska promišljana o fenomenima zvanim: čovek, život, smrt, ljubav i slično... Budući da je autor i pesnik, prirodno je da se češće posluži poezijom da ilustruje neke suštinske ideje, npr. sličnost između Rusa i Ukrajinaca,  potom su tu i  stihovi Šelgardonove supruge, Enike,  koji govore u dubljoj saglasnosti između njih iako  o tom odnosu uglavnom provejava šaljivi ton. Takođe, i ovom prilikom treba pomenti humor kao važnu odliku stila Vladimira Kirde Bolhorvesa o čemu smo podrobnije pisali ranije.

 STRAH OD IŠČEZAVANjA

         Poslednje poglavlje ovog obimnog dvotomnog romana čini Piščev strah od iščezavanja njegovog dela u kojem je opisano proslavljanje piščevog osamdestog rođendana, to jest, trenutka suočavanja sa prolaznošću života  i nužne brige šta će biti sa njegovim delom. Dešava se svođenje računa sa sopstvenim ambicijama i možda donekle nerealnim željama, tim pre što se bolest već javlja podsećajući da čovekove  snage nisu nepotrošive. U tom smislu on zajedno sa svojom družinom ponovo pretresa sudbinu umetničke profesije,  literature kao nečega što često uzme svu snagu autoru a malo šta  donese. Svojevremeno je Jan Parandovski o tome zapisao da nema tog proleća koje može nadoknaditi ono koje je propušteno, to jest, da naknadna slava nikada ne može doneti pravu satisfakciju. U tom smislu ponovo se pretresa uloga pisca, naročito onog koji nije iz naroda na čijem jeziku piše... „Ja spadam u kategoriju autora koji unapred formiraju okvire i matrice svakog svog beletrističkog toma. Kreativnih trenutaka ima kod mene, naravno, i na mikroplanu, u toku samog pisanja, ali se manje-više striktno pridržavam unapred zacrtanih okvira, i matrica koje te okvire popunjavaju“. Kao suprotan primer  tome, on navodi iskustvo Danila Kiša, koji piše kao pesnici, u trenucima dubokog unutarnjeg poriva i kada se ideje same otvaraju a ne naknadno kada ih samo treba razraditi i otelotvoriti.

        Urpkos pomalo pesmističnom tonu spram svojih rezulata, lično smo skloni da verujemo da  Vladimir Kirda Bolhorves  treba da oseća veliku satisfakciju što je uspeo da realizuje polifonijski  roman,  tako složenu romanesknu strukturu, štaviše, čitav beletristički venac, sastavljen iz gotovo svih žanrova, zasnovan na velikom poznavanju literature, umetnosti i realnosti, bez obzira na trenutni odjek njegovog dela. Analiza svetskih prilika u kojima se svet sudara i prelama preko ratnih dejstava dva slovenska naroda je dragocena jer je autor pokazao duboku istorijsku pozadinu u kojoj se jasno razobličavaju interesi zapadnjaka na čemu se decenijama radilo. Cilj je bio da se  ukrajinski narod duhovno i emtivno odvoji od ruskog  kako bi se među njima stvorila nepremostiva prepreka, te  je samim tim potpao pod uticaj zapadnjaka  koji pretenduju na to da preuzmu  velike prirodne resurse kojima oni raspolažu i da se preko NATO-a domognu Rusije.

Reči pisca Rosvenira Glanka Šelgardona da želi da napiše višetomni, nekonvencionalni, integralni roman [...] u kome će se preplitati fikcijsko i faktografsko, artističko i scijentističko, individualno i univerzalno, potvrda su da je Kirda Bolhorves u toj nameri potpuno uspeo, ostavljajući srpskoj (rusinskoj i svetskoj) kulturi  apartno delo vredno pažnje,  puno dubokih humanističkih i pacifističkih poruka, čime se na najlepši način zaokružuje i njegov životni i ljudski smisao.

PODELITE OVAJ TEKST NA: