детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ОСТВАРЕН  МОРАЛНИ  И  ЖИВОТНИ  ИМПЕРАТИВ

 (Владимир Кирда Болхорвес, Западњаци као подстрекачисловенскогбратоубилаштва, Нови Сад, 2024)

Мр Милица Јефтимијевић Лилић - члан Славјанске академије у Варни

        Познаваоци обимног, комплексног, интригантног,  жанровски сложеног и још увек недовољно истраженог дела др Владимира Кирде Болхорвеса, русинско-српског аутора, могу се сложити са Јунговим ставом да човек у другој половини живота на неки начин заокружује властиту личност, остварује се и налази могућности да отелотвори сопство, да садржај своје личности, њену способност и визије, пренесе у дело које гради. Овакво отелотворење видимо код овог свестраног и врло продуктивног аутора, снажне стваралачке енергије. Он је, очито, сва својства своје личности пројектовао кроз лик писца Росвенира Гланка Шелгардона, носиоца аутентичних поетичких интенција и раскошних рефлексија. Знања која је као постдипломац стекао на Факултету политичких наука у Београду (на Смеру социологије културе и културне политике), где је одбранио магистарску тезу “Културносоциолошки аспекти критике догматизма у југословенском роману 1985–1988”, омогућила су му да у својим литерарним остварењима помно прати и анализираслојевите аспекте друштва. И да на свој начин испише културну историју савремене епохе, земље у којој живи, донекле и русинске заједнице (иако му она није у првом плану).

КО  ЈЕ  ПИСАЦ  РОСВЕНИР  ГЛАНКО  ШЕЛГАРДОН?

         Иако је Росвенир Гланко Шелгардон главни протагониста неколико белетристичких томова Владимира Кирде Болхорвеса,  ипак морамо констатовати да то име није заживело у српској литератури и да се лако може доћи до одговора на горе постављено питање. Реч је о литерарном јунаку великих амбиција и интелектуалних моућности.

Како он види улогу писца у савременом свету? Шта је смисао живота човека уопште, поготово писца? Каква је судбина савременог света, посебно словенске расе, из које је и он поникао? Како осавременити књижевност која се у овом времену ствара и како постићи успех на књижевној сцени, нарочито европској. Колико истинска вредност дела утиче на његов пласман, а колико рекламерски трикови? То су само неке од тема којима се овај писац, главни  протагониста и најновијег остварења Западњаци као подстрекачи словенског братоубилаштва, (као и претходних шест романескних томова венца Сневајући звездуХеутераније)  Владимира Кирде Болхорвеса, бави. То су теме које га узнемиравају и терају да трага по прошлости, по политичким документима, публицистици, историји и другим изворима, како би читаоца упутио у недовољно познате околности које су довеле до реалности у којој живимо.

       Познато је да се вредност једног књижевног дела огледа у томе колико је подстицајно за даља размишљања и колико читаоцу помаже да  боље разуме и савремени свет, али и феномене који му претходе. У том смислу ово дело је не само добродошло већ и нужно. Јер, криза свега у глобалу која се драстично одражава и на ово поднебље, иницира потрагу за узроцима таквог стања. Сви корени савременог зла су у прошлости, у Србији и шире, на Балкану, па и у свету, јер постојећи конфликти нису били разрешавани на прави начин. То би унеколико била доминантна порука овог обимног, двотомног романа. Стога је стална обавеза савремених аутора да те проблеме актуелизују и литерарно презентују. А Берђајев подсећа: Стваралаштво, стваралачки однос према целокупном животу, није човеково право, већ човеков дуг и обавеза. Стваралачки напор је морални императив, и то у свим областима живота. Стваралачки напор у сазнајном и уметничком чину има моралну вредност.

       Будући да је Владимир Кирда Болхорвес свестан тог моралног начела,  а уз то и врло радозналог духа и снажног ероса, он настоји да прошири видно поље свог књижевног јунака, те допушта да се његове основне идеје преламају преко свести још три књижевна лика, који заправо воде тзв. квадријалог и тиме остварују полиперспективност ауторских становишта (што је,  иначе, новитет у стваралачком поступку уопште), али и преко бројних епизодних ликова. На овај начин стално је присутно мноштво гласова и идеја који се, неретко и полемички сучељавају, и обогаћују ауторску перспективу полисемичношћу реплика.

 ШТА  ЈЕ  СВРХА  ЧОВЕКОВОГ  БИТИСАЊА  НА  ЗЕМЉИ?

       Питање сврхе, нарочито сврхе живота у историјском контексту, али и питање личних прегнућа, амбиција, жеља и илузија, код Кирде Болхорвеса се издваја у први план. Бити у жижи животних збивања, трасирати боље и хуманије циљеве човечанства је свакао један од његових идеала, на којима истрајно и озбиљно ради деценијама. Уосталом, идеју о поправљању света путем уметности Кирда Болхорвес пласира још од првог романа, у коме је обелоданио Првобитне принципе хеутеранизма, а потом у наредним томовима, поетским и романескним. Подсетимо да је и Достојевски деценијама трагао за одговором на питање о сврси живота и да ју је спознао у идеји добра, служења хуманим циљевима и стваралаштву које људе упућује на прави пут, које их освешћује и нагони да чине оно што ће имати дубоки општељудски смисао и утицај који превазилази личне интересе и жеље. Код Кирде Болхорвеса, проналазимо исту тенденцију. Шелгардонов деда Арон је то јасно дефинисао као служење вишим и племенитим циљевима, и свом бићу, да се живот проживи онако како се жели. Очигледан је ауторски покушај изображавања човека, (попут Доситеја Обрадовића из доба Просветитељства), поучавања, демонстрирања културолошких образаца како би се човек, овог доба и поднебља, уподобио врхунским остварењима минулих епоха и векова или их сагледао на другачији начин. Он прави разлику између културе и цивилизације, и говори о позитивним утицајима културе док цивилизација обухвата и позитивне и негативне појаве, културу и субкултуру.

        Но, стварност, нас, нажалост, упорно подсећа да је то готово узалудан посао јер је доминација незнања, некултуре и агресивности дубоко кородирала све слојеве савременог света. Па, ипак, не можемо се мирити са тим, не можемо се повлачити и простор уступати таквој маси, као да нам поручује овај истрајни аутор који је појмио да се политика као тема не може заобићи јер из ње произилазе сви парадокси овог времена. Стога онај ко верује да још има људи жељних истине и расветљавања времена која претходе овоме, коме су потребне узвишене идеје и  мисли, вера у магију литерарног стварања, мора наставити са својом делатношћу и, бар уметнички, обликовати неки бољи свет од онога у којем се задесио. Зато је његов поетички поступак у служби  важног циља, појаснити  како је до свих ових трагедија и  застрањења дошло, за чим је пасионирано трагао Гланко Росвенир Шелгардон који је новинар у Русинској редакцији ТВ Нови Сад,  што је такође вишеструко значајно са моралног становишта.У том смислу већи део првог тома, Западњаци као подстрекачи словенскогбратоубилаштва, ове тако потребне  књиге, посвећен је ратовима из деведесетих година прошлог века који су довели до распада Југославије а урушавање свега се потом наставило још снажније. Шта је узроковало тај свеопшти пад и сукобе међу народима, нарочито онима који су једна духовна  и крвна целина, у националном, верском или културолошком смислу, који су део истог цивилизацијског круга, као што је то са Украјинцима и Русима, или са Србима и Хрватима. Све то потанко се појашњава  преко валидних докумата, интервјуа, тв емисија и цитата, кроз известан полиперспективизам из којег проговара мноштво, те се ово дело  чак  може окарактерисати и као извесна хроника двадесетог и двадесет првог  столећа, будући да нам отркива безброј сазнајних момената из појединачних судбина и света уопште јер се дотиче доминантних идеологија које обликују планету: „Либерализам у друштвеном организму има улогу лека, јер великој већини способних и храбрих пословних људи, затим и обичних грађана, пружа шансу да се, мозгајући и ринтајући, материјално обогате. Неолиберализам пак, захваљујући великим научно-техничко-технолошким достигнућима високоразвијених капиталистичких земаља, способним, похлепним и бескрупулозним пљачкашима пружа прилику да се енормно обогате, а велику већину обичних припадника друштва претвара у угњетене најамнике, неке чак и у робове. Због тога је неолиберализам ретко лек, а много чешће отров“, што се из часа у час потврђује све бескрупулознијим насртајима на човечанство уопште преко биоинжињеринга и других перфидних облика уништавања човека, али и саме планете.

       Ако бисмо визуелно покушали да представимо садржај обимног белетристичког дела, Западњаци као подстрекачи словенскогбратоубилаштва,   могли бисмо да замислимо да присуствујемо једној панел конференцији на којој разни  актери разговарају и полемишу на битне теме човека и историје Србије, Русије и Украјине, потом етике и естетике,  историје човечанства, као и ауторове личне историје. Повремено се у примарни  квадријалог укључују и други актери, а на видео биму се смењују снимци са ратишта или из документарних емисија, са јутјуба, и тако се постиже динамичност у сижеу који има много збивања и мноштво идеја које се разматрају са становишта истине, историје, политике, литературе, естетике, филозофије, публицистике, интиме појединих актера...

 АКТУЕЛНОСТ И ЗАНИМЉИВОСТ

        У поплави бројних  објављених литерарних остварења, није лако пронаћи дело које има све карактеристике праве уметности која му обезбеђује свеопште читање и трајање због третирања општих принципа на којима свет опстаје или без којих се видно урушава. А више је него очигледно да се данас форсирају књиге лаког садржаја које заправо одвлаче  пажњу од суочавања са реалношћу и подстицања критичког мишљења.

 Подсећајући на теоријске премисе у вредновању литературе Владимир Кирда Болхорвес  у први план извлачи  актуелност и занимљивост. Управо те принципе  демонстрира његово  најновије остварење  које језаправо трећи роман потциклуса “Писац и тв новинар у Титовој, Милошевићевој и Ђинђићевој епохи”, на примеру сукоба између Руса и Украјинаца, где се проблематизује улога глобалне политике у судбини света и појединих народа. Али се истовремено врши и разобличавање тоталитарних режима, што је уско повезано, а о чему су својевремено писали Данило Киш, Борислав Пекић и други.

       Кључни проблем савременог света, у којем се већ у самом наслову западњаци именују узорком словенског братоубилашатва, Владимир Кирда Болхорвес, односно Росвенир Гланко Шелгардон, отвара озбиљном дилемом, да ли   човек  данас заслужује презир, праштање, поштовање, сажаљење или лечење. Судећи по глобалним збивањима, могло био се рећи, све то. Одговор на то питање је веома сложен, а како примећују учесници овог квадријалога,  Алек Виславски, Борис Харди и Теофил Бучка то потврђују читави томови психолошких, антрополошких, културолошких, политиколошких, етичких и других књига написаних на ту тему. А ми се уз то питамо и да ли је похлепа заузела место љубави у човечјем срцу која му је богомдана као хуманоиду? Да ли је мржња, која очигледно покреће многе људе, постала примарно осећање у овом потпуно дехуманизованом свету.

        Подсетимо на поимање суштине љубави како је види филозоф  Михаил Епштајн: Љубав не само што покреће Сунце и небеска светлила, већ их ствара. И у каквим размерама и дивоти! Само у нашој галаксији постоји сто милијарди звезда, а само у познатом делу Васионе – педесет хиљада милијарди галаксија. Такве су размере љубави, чија честица продире и у човеково срце, па у њему такође изазива Велику експлозију, која ствара Васиону живота, осећања и разума. Тако лирско искуство омогућава да се објасни научна чињеница, што потврђује Борис Пастернак у „Дефиницији стваралаштва“: ’Универзум – страсти су Пражњења, Човековим срцем акумулираних’. Најпре Божјим, затим човековим срцем...! (М. Епштејн," Философија љубави: љубав у пет димензија", превела с руског Радмила Мечанин, 2012.).  Без сумње, у Кирдином срцу има много љубави за човека, и живот уопште, и зато му се непрестано дешавају та стваралачка “пражњења“, та непресушна енегрија која га гони да твори, да обликује своје мисли у којима трага за одговорима, шта се дешава са човеком који је постао непријатељ самом себи, планети, свему  прогресивном и куда све то води с обзиром на све трагичнија збивања.

          Алек Виславски, да подсетимо, париски сликар и један од наратора, сматра да поред свих вредних  особина, у човеку има и много ирационалног, те отуда има и  зла. У том смислу он заговара праштање, те и лечење човека. У расправи о овако важном питању учествују и Росвен и Теофил а њихове ставове обједињује Р.Г. Шелгардон, то јест, писац Освитних принципа Хеутераније,  што читаоци претходних томова Вадимира Кирде Болхрвеса, свакао већ знају. Њихова брига за судбину света огледа се у пропитивању односа уметности и њеног  стварног учинка у реалним животним приликама:

       „Истински уметник, као и научник, стваралац изузетних способности, мора да поседује пет битних својстава: висок квоцијент урођене, затим током живота дограђиване интелигенције, велики, током живота такође увећаван квантум општих и специфичних знања, занатско умеће у делатности којом се бави, горљиву жудњу за даљим откривањем онога што још није докраја откривено, и плодотворну, општу и специфичну имагинацију“. Да ли је данас на сцени доминација знања или послушности, не треба ни да се запитамо, трагичне последице, нажалост,  довољно говоре саме по себи.

      Код Кирде Болхорвеса запажамно важан епистемолошки циљ, трагање за знањима, оним што још није откривено а то је, хвале вредна интенција јер свет заиста поседује толико скрајнутих  или недосегнутих истина које савремена наука или игнорише, прикрива или чак и кривотвори из ко зна  којих све разлога. Човек по природи ствари трага за истином и жуди за таквим откровењима, а овај писац се тиме руководи као примарним начелом јер ствара дело које треба да буди човекову потиснуту и површним садржајима затрпану природну радозналост ради унапређења и ума и поимања дубљег смисла битисања.

       Закључком да је  знање пресудно, Шелгардонови сабеседници га испитују да  ли ће идеје из његовог дела, Освитни принципи хеутеранизма  моћи да промене, или да побољшају човека и спрече катастрофу светских размера за коју се чини да је све извеснија. Одговор аутора је прилично скептичан јер, како он каже: „У универзуму је све променљиво. Све се рађа, ковитла у немирном постојању, све се пре или касније гаси, и – као нова варијанта поново рађа“.

       Уочавамо да је  у оваквом ставу дошло до извесног отрежњења и реалнијег сагледавања човека од онога исказаног у Освитним принципимахеутеранизма и да се трезвеније види свет који је,  можда ко зна колико пута у прошлости, бивао стваран и уништаван,  сматра се  и до неколико милијарди година уназад.

 ЗЛО КАО ДОМИНАНТА

        У расправи о тако важној теми закључује се да се човечанство састоји од бројих врхунских постигнућа и  да стога човек ипак заслужује поштовање. Нужно, је међутим,  бдење над његовим умом јер је у стварности све очигледнија злоупотреба тих могућности деловања на људски ум. Један од начина побољшавања човека  јесте  овде примењен покушај улагање личног труда у свеопшти бољитак света подсећањем на светле примере из свих сфера уметности и науке, разобличавање лажи и заблуда савременог човека. Нажалост, поима се да је у сржи свега  ипак зло, његово дејство и последице. Разумевање појачава критичку свест о томе да треба сузбути зло, али не подразумева и емоционални импретив реаговања, јер морање долази као лична мотивација појединцу да се супротстави негативитету! (Бојан Јовановић, Ново варварство, Обод Цетиње, Штампар Макарије, 2023). Ту се иницијатива Владимира Кирде Болхорвеса сагледава као врхунски смисао јер осветљава не само појединачно зло пројкетовано кроз вође система у којима је живео него настоји да сагледа и реконструише генезу зла на глобалном плану.

         Проблемом зла као феномена, виђењима многих умних људи о томе, бавила се и Хана Арент (Нека питања филозофије морала, Пешчаник):

 Можда ни писци не могу да нам кажу нешто конкретно о природи зла, али бар не избегавају ту тему. Знамо и безмало видимо да је то питање непрестано прогањало њихов дух и да су они били и те како свесни шта је све кадра да учинити људска поквареност (...) већ смо чули и научили да ђаво није само диаболос, клеветник који лажно сведочи, или Сатана, непријатељ који искушава и заводи човека, већ је он и Луцифер, лучоноша и пали анђео. Другим речима, нису нам били потребни Хегел и моћ негације да бисмо повезали најбоље и најгоре...

       Арентова апострофира једну битну чињеницу, подсећајући да је Макијавели рекао Владаоцу, да политичари морају научити, како да не буду добри (подвукла М. Ј. Л.). Односно да не делују у складу са законима, нити да се осврћу на морална и религијска начела,  већ само на политичке циљеве и принципе. Таквим поступањима која пренебрегавају хуманистичке циљеве, посвећено је свеколико Болхорвесово дело. По свему судећи, савремени свет се првенствено води сличним начелима, а тако је било и у време комунизма и социјализма, мада дискретније. Ипак, Шелгардон не заобилази ни феномен добра  јер верује да кад је човек ментално здрав, по етичком императиву (значи оно што му је дато, задато), ствара добра дела. Код оних који нису здрави дешава се супротно. Невоља је што  моћ често

приграбе управо они који ментално нису здрави и што све виде из своје извитоперене свести. О Стаљину и другим умно дискутабилним личностима, читамо током читаве књиге.

        У прилог томе иде и тумачење Николе Тесле о ратовима: Тражећи астрофизичке узроке цикличких сукоба међу народима, Никола Тесла је развио теорију према којој сунчева магнетосфера, правилни циклуси појава сунчевих пега, протуберанце, магнетни поремећаји и буре утичу на појаву ратова. Укратко, магнетном индукцијом Сунца настају промене у Земљиној јоносфери, која је због карактера струја које њоме протичу директно у резонантном односу са људским мозгом.  (Проф. др Велимир Абрамовић, Војно дело бр. 6/1996.) „Али шта то значи? Колико је важно да се зна о наслућеним космичким ритмовима… Космос је суштински енергија и чине га њени облици. Врста ритма одређује понављања. Научници су, на пример, установили понављања економских догађаја у зависности од активности Сунца које се обнављају сваких 11,1 годину“, а тако је и са ратовима.

          Вероватно у томе лежи одговор зашто различити народи који живе у миру (или породице) од‌једном почињу осећати велики  међусобни анимозитет и то све доведе до ескалације  сукоба и претвори се у крваве обрачуне јер можда неко ко све то зна каналише тај излив беса и инструментализује га на најбескрупулознији начин што се види у Украјини и Гази.

Шелгардон закључује да је свет на ивици самоуништења и да: „Човечанство своје постојање на Земљи завршава као зверињак-и-лудница!“ Ко је за то одговоран и шта су науми “Госпдара“ планете?

РУСИНИ У СФЕРИ ГЛОБАЛНИХ ЗБИВАЊА

          Глобални циљеви постижу се преко мањих земаља или региона, али крајњи ефекат је увек у интересу господара света. Стога Кирда Болхорвес велику пажњу посвећује односима међу нацијама јер се литерарним расветљавањем  односа између различитих система сагледава дубинско стање сваке нације, па и човечанства уопште. Повремено ће стога откривати појединости свог народа Русина и његове позиције у времену те и у југобалканским ратовима јер су и појединци из ове националне заједнице страдали, што широј јавности није много познато, а потребно је да се зна. У том смислу он појашњава и карактеристике појединих народа, и свог, али и човека у универзалном смислу, његове умне, етичке и друге одлике, нарочито у ратним, то јест граничним ситуацијама (користећи се и литературом на ту тему Толстој, Ганди).  

  „ Али шта животињи, званој човек, вреди тај  веома развијен, фасцинантно моћан ум?  Да ли је иједно живо сворење својој врсти,   па и целој овој планети, нанело толико штете,  колико је себи, и свем живом свету на Земљи,  досад нанео моћан Умник-и-Безумник? А ту његовим злочинствима није крај!“

       Заиста, може ли се на ово наћи разуман одговор осим у сумњи да је зло онтолошки снажно пристуно у бићу човека а да се потискује или форсира у одређеним околностима. Но, човек је, срећом и креативно биће које има ту божанску моћ да буде ко-креатор и да ствара нове светове, нове идеје и да умножава лепоту овог света која је свеприсутна упркос свим невољама које је потискују. У том смислу, Кирда Болхорвес увек у своја дела интерполира путописне пасаже у којима предстваља поједине земље или градове. У овој књизи је присутна Аустралија, посебно Мелбурн, (али и Словачка и друге земље) о чему нас обавештава посредством породица Русина које одлазе у ту далеку земљу, као што су и многи  други из свих југословенских земаља, након распада заједничке државе. Сликајући њихове сусрете са том земљом, борбом за опстанак или успех у њој, аутор открива како се биће тих људи дели и раслојава. С једне стране прихвата се нова средина, бољи услови живота, али остаје трајна носталгија за својим завичајем, оном блискошћу са људима и пределима која се наново у другим земљама теже успоставља.

 ОДА ЗАВИЧАЈУ

          Завичај је свакако веома битан за сваког човека, стога се у другом тому,  Кирда Болхорвес враћа лепотама и традицији свог завичаја где до израза долази фина лиричност, осећај исконске везе са тлом, плодношћу и бујношћу војвођанских предела који буде  дубоку сету, у сада већ времешном аутору. Он тугује за променама које су захватиле и ове крајеве где се сеоске средине празне а уместо оне бујице живота и људи коју су ту стасавали и битисали, све чешћи су призори усамљених и напуштених кућа у којима се нађе још по неки старији житељ. Аутор упозорава на то да је ово појава ширег опсега и указује на грешке у савременој политици која афирмише  живот у градским срединама, у тесним становима, на асфалту, уместо у пољима пуним животне  енергије која обнавља човека и чини га виталним.

    Пратећи промене у ери технологија, аутор примећује да постоје модернији и комфорнији начини упознавања света, преко репортажа које се могу наћи на јутјубу те човек из своје собе и лежећи, на замарајући се и не трошећи новац, може да путује куда пожели. Наравно, доживљај никад не може бити исти јер се на путовањима проживи енегрија новог простора која најчешће делује релаксирајуће, а нарочито сусрети са људима  који су свуда вредни пажње, а из те интеракције увек буде плодних сазнања или неке нове креативности. Путовања су дакако и један од начина стицања знања и проширивања властитих видика. Шелгардон признаје да је увек скупљао разне ствари које би му могле послужити у даљем развоју или стваралаштву како би развио и подстакао своју имагинацију. У том смислу Гете у писму Фон Хумболту каже: Најбољи геније је онај који у себе све прима, све себи присваја, а да то ни најмање не иде науштрб оном правом, основном опредељењу, оном које се зове карактер... Ваља спојити стечено с урођеним тако да ствара јединство које баца свет у запрешаћење“.

КРИТИЧАРСКЕ ОПСЕРВАЦИЈЕ

        Будући да је Владимир Кирда Болхорвес на Филозофском факултету у Новом Саду на Одсеку за русинистику,  2016. одбранио докторску тезу “Утопија у делу Херберта Џорџа Велса и Габријела Костељника”, он у  вредновању књижевних остварења других аутора полази са становишта зналца који своја запажања не темељи само на личним импресијама, већ на познавању књижевно-теоријских премиса и светске књижевности. Занимљиво је како као књижевни критичар види Ћосићев литерарни развој преко мишљења свог литерарног јунака: „Али Добрица Ћосић је, Росвик, након младалачког, руралног и етнопсихолошког стадијума, да га тако назовем, своје стваралаштво, сазревајући као човек, писац, политичар и мислилац, све више уводио у историјске, друштвене, идеолошке и политичке домене, и феномене, а да, то доказују белетристичко-есејистичке громаде “Време смрти”, “Време зла”, “Време власти” и “Време змија”!“

        Наведени цитат заправо открива и ауторски стваралачки поступак Кирде Болхорвеса који је применио у својим било аутобиографским било белетристичко-документаристичким проседеима, али је уочио и да се лапидарне мудрости у виду есејистичко-афористички обликованих реченица које су код Ћосића, по његовом мишљењу израз његове генијалности,  добро уклапају и са укомпонованим документаристичким садржајима. С друге стране, он примећује да су описи Ћосићевог завичаја и руралне србијанске средине монотони и да је  Шелгардон као војник доживео много лепши непосредан сусрет са шумадијским пространствима  и источним крајевима Србије, што имплицира да књижевност није увек најбољи одблесак живота, иако се сви писци труде да га тако прикажу. Сходно томе,  запажање да би се до  мудрости стигло у Ћосићевим делима, морало се доста руде и шљаке одбацити,  генерално се може применити готово на свако дело, те стога и на ово, нарочито што повремено има извесних  понављања и опширности у целини књиге која је одраз могуће ауторске болећивости према сопственим доживљајима,  мислима и идејама. Нарочито би се могла одбацити извесна помало нападна статистика,  на коју је аутор посебно слаб, у смислу шта је где унето или шта би  још требало урадити...

 НОВИНАРСТВО У СЛУЖБИ ИСТИНЕ И ЛИТЕРАТУРЕ

      Несумњиво је значајно што се  романескна форма проширује докумнетаристичким садржајима и у себе укључује интервјуе попут оног новинарке Милијане Балетић са проф. Смиљом Аврамов која луцидно тумачи светску политику, а у оквиру ње и распад Југославије.

     Занимљиво је да проф. Аврамов, осим што за то криви врх државе,  корен свих актуелних сукоба у свету   види у формирању Уједињених нација: „Јер је тај поредак (Нови светски) био планиран,     и његови идејни темељи су били постављени још током Другог светског рата. Узима се Атлантска повеља, од 1. јануара 1942. Тада је створена једна ратна коалиција, у коју су велике наде полагане, јер су се први пут у једној коалицији нашле прва земља социјализма и капиталистичке земље. Свет је поверовао да ће из коегзистенције различитих друштвених система произаћи један кохерентан правни систем, који ће гарантовати безбедност света“. Анализирајући тај Нови светски поредак, проф. Аврамов је нагласила да је заправо већ тада успостваљен принцип ривалитета између супер сила  и да се заправо та напетост и даље види у актуелним ратовима, који се повремено и не класификују као ратови већ као интервенције, што је било и  у случају напада деветнаест светских земаља на Југославију у циљу тобожњег ослобађања земље од једног тиранина... Тај еуфемизам је и данас  присутан на јавној сцени а народ гине у свим тим сукобима и то се по свему судећи ни мало не тиче господара планете који их и иницирају. „Као што знате, ми употребљавамо израз “Југославија”, додала је проф. Аврамов. Међутим, фактички је то   била Србија. Јер је Независна Држава Хрватска тада била успостављена. Хрватска је имала независну државу. Хрватски војници, не у малом броју, борили  су се у саставу окупационих снага, у саставу хитлеровске армије. Не знам колико Вам је познато да је хрватска армија прва ушла у Стаљинград, да је босанска армија, Ханџар дивизија, била пребачена у Француску као кажњеничка експедиција. И починила је ужасне злочине у Француској. То се код нас заборавља. (прим. М. Ј. Л.). На неки начин, Југославија је апсорбовала и прекрила све оне злочине који су чињени током Другог светског рата, да би поражени прешли на страну победника“.

Подсећајући на ове детаље Шелгардон заправо  даје јаснији увид у распад Југославије за који су, углавном, окривљени српски  националисти, и председник који је тобож имао хегемонистичке претензије. Но, проф. Аврамов износи и оно што многи или не знају, или неће да виде:

„Када је наша делегација, на челу са нашим краљем [Петром Другим, Александровим сином], дошла код Рузвелта, јануара 1942. године, његово прво питање  је било: “А шта вам треба обнављање Југославије? Зар можете живети у заједници са народом од кога сте доживели геноцид?”(прим. М. Ј. Л). Он је  тада предлагао да се Хрватска стави под међународни протекторат, после Другог светског рата. (За размишљање је зашто се обнављање Југославије уопште и десило и под чијим притиском). Парадокси стварности и доминација силе у уређивању света довели су до тога да су данас Срби проглашени геноцидним народом, а упркос свему ономе о чему сведочи Јасеновац, „Олуја“ и многе јаме широм Херцеговине, други нису.  Патронат Ватикана свакако у томе има великог удела. Стога је интерполирање овог интервјуа у структуру романа вишеструко значајно јер доноси виђење важних актера политике тог времена и то странаца који нису имали разлога да говоре онако како би Срби волели да чују, већ како су ствари заиста стајале.

„Ту је Геншер (...) наставила је проф. Аврамов,  ја сам приложила, кад сам сведочила у Хагу, Геншеров чланак у коме он сасвим отворено то констатује. И каже: “Два пута у историји нисмо успели Србију да бацимо на колена. Обрнуто, доживели смо на тлу Србије пораз и у Првом и у Другом светском рату, захваљујући околности да је Србија била савезник Запада. Сад је Запад на нашој страни, сад је тренутак да Србију бацимо на колена!”( подвукла М. Ј. Л.)

      Ове речи су недвосмислена  политичка платформа која се и данас  отворено спроводи према Србији од стране Немачке само је обложена разним  веловима, па народ који и нема много свести о томе, нити га ко у крајњем случају шта пита, то не види. И добро је што је овако цитирано, да се не заборави! Нећемо наравно ништа лоше тиме рећи о Немцима као народу, нити то Шелгардон чини, поштовали су нас Гете и браћа Грим, то се не сме заборавити. Петер Хандке је стао на  српску страну упркос одијуму  према њему, који је то изазвало на светском плану. А они који се држе овог начела су недавно у сопственом парламенту исмејани као неспособни, и  свом народу ненаклоњени (премијер Шолц)... Драгоцено је и истицање  тенденција криптоокупације од западњачких сила:   „Од Карингтоновог папира, па до данас, иде се за дробљењем Србије. Оно што је Бејкер [амерички државни секретар] рекао у једном тренутку, а  то је унео и у своје мемоаре: “Србију треба свести на преткумановску!”   (Подвукла М. Ј. Л.)

       Стварност у којој живимо, где је један велики део Србије отуђен у сваком смислу, очигледне тенденције ка даљој дезинтергацији наше земље поптуно оправдавају уношење овог текста у роман, штавише драгоцен је и овај податак за боље разумевање  истина које се замагљују, те књижевност у овом смислу има важан сазнајни смисао и отрежњујућу улогу маса којима сви ти детаљи нису доступни. Овде се подвлачи да уз остале околности постоји константа која има можда и пресудну улогу у судбини овог простора а то је геостратешки положај, позиција битисања на размеђи Истока и Запада. „Ми смо на тромеђи трију континената: Африке, Азије и Европе, те на међи западне и источне цивилизације, или католичанства и православља, још од 1054. године“, подвлачи се у роману.

       Из овог важног интервјуа значајно је поменути и улогу католичке цркве и Ватикана у овдашњим збивањима, јер Ватикан ни 1918. године није био за стварање Југославије која је на неки начин била узрок распада Аусто-Угарске, тај анимозитет је и даље делатан  а нарочито је то било актуелно приликом признавања југословеснких република Словеније и Хрватске за самосталне државе, због слабљења католичанства у савременом свету. Треба ли да поменемо да су заправо од Југославије сви профитирали осим Србије која је у њу унела своју државност а по њеном уништењу је раскомадана и велики део њене територије је отет, о чему литерарни јунаци ове књиге помно дискутују. Чак и је и хрватски председник Зоран Милановић отворено у једном интервјуу рекао: „Отели смо им Косово“... (може се наћи на јутјубу). Све похвале Владимиру Кирди Болхорвесу на актуелизацији ових  сведочења, јер не само непријатељи Србије, већ и  бројни припадници српског народа (тзв. другосрбијанци) и даље за распад Југославије и агресију на њу криве Слободана Милошевића, који свакако није био безгрешан као и сви ауторитарни државници, али је све ово што се данас дешава (укидање националних држава и корпорацијски агресивни капитализам... ) сасвим јасно назрео и о томе говорио.  У роману се недвосмислено појашњава оно што су западњаци учинили Словенима разбијањем њихове заједничке државе и наводећи их да се међусобно убијају, а потом се све то понавља и у Босни и Херцеговини: „Вероватно због тога да би словенски римокатолици и православци кочили словенске мухамеданце у учвршћивању и ширењу прве исламске нације-и-државе у европском трбуху Запада у остваривању те намере... Заменили сте је остваривањем властитих намера. Отели сте, заједно са Арбанасима, Косово, загадили га осиромашеним уранијумом, присвојили најлукративније његове привредне ресурсе, изградили “Бондстил”, једну од највећих својих војних база у Европи. То се зове Pax Аmericanа. „

   Нажалост, речи порф. Аврамовић о недостатку националне свести су  и сад актуелне, и добро је да се Кирда Бохорвес није одрекао тог дела њеног интервјуа, који открива дубоку поделу савременог друштава јер је више него очигледно да се многи Срби и данас после три деценије осећају као Југословени и тако и поступају, што значи супротно српским интересима. А начело које је Светозар Марковић прокламовао, да отаџбинско буде изнад партијског, изгледа да код нас никада није ни заживело. 

АКТУЕЛИЗАЦИЈА ФАШИЗМА И НАЦИЗМА

        Поштујући принцип: pro et contra, Шелгардоn доноси и изводе из интервјуа хрватског  историчара Хрвоја Класића:“Ма, гледајте: Усташе готово да нису постојале, ни у земљи ни у иноземству, за разлику од комуниста, који су од 1920. године били забрањени – они су задржали своју организацију, у то вријеме су функционирали у илегали – усташе су основани у иноземству, а након атентата на краља Александра, 1934. године, распадају се. Више нитко не зна гд‌је је тко. Павелић живи у Фиренци (тамо смо снимали), живи у Фиренци, он нема ништа с тим покретом...“Класић ипак признаје да су се Хрвати желели ослободити Срба који су ту били, што се углавном и десило у  потоњим погромима у шта је Степинац био упућен. Данас је он кандидат за беатификацију...„И то хоћу рећи, дакле, то сад није да ви заробите некога негд‌је, освојите неки териториј па некога идете уништавати, то су људи који су до јучер били ваши најближи сусједи и најближи пријатељи. И онда таква, не само интензитетом, дакле број убијених, него начином на који су ти људи убијани. Дакле, вид‌јећете у сљедећој епизоди, у Јасеновцу се није убијало, било је и ватреним оружјем, али углавном се убијало клањем, углавном се убијало маљем у главу“.

         Историја је, како видимо,  пуна лажи и добро је да постоје институти каква је књижевност где се многе истине могу трајно сачувати. У даљем тексту Класић разматра однос усташтва и стварање данашње Хрватске готово очишћене од Срба и других нација које су тамо живеле, пре свега Јевреја, односно појашњава фашисоидни карактер те идеологије која је најдиректније  била у служби нацизма. Сведоци смо нажалост да се фашизам и нацизам и данас навелико спроводе широм света, против чега овај аутор устаје и у појединим сегментима књиге и у целости што је врхунски смисао бављења књижевношћу.„Захваљујући све јачим унутрашњим напетостима, и негативним утицајима западњака, прикривеним и отвореним роварењима Германа у ужем и ширем смислу тог појма (прво значење односи се само на Немце, друго на све Англогермане, са Англосаксонцима у језгру њихове моћи), који су увек имали своје себичне, хегемонистичке, геостратешке, колонијалном и неоколонијалном експлоататорском бескрупулозношћу прожете интересе – у Југославији су центрифугалне силе, нарочито после Титове смрти, надвладале дејство оних других, центрипеталних сила“

       Владимир Кирда Болхорвес по угледу на Умберта Ека или Борхеса, воли да прибегава аутоцитатности, да појашњава сопствени стваралачки поступак, да укључује читаоце, да изједначава стварни живот са литераним, и да „убацује целине засноване на дихотомној методологији.“  Што се најбоље види  у књзи “Опијањe ветром и ватром”,  где се налази  антиратна поема “Вуковар, лично и чињенично” коју чине ауторски стихови и чланци из новина који се смењују и дају нову  структуру са дуплим дном. Но, Вуковар је и у овом роману присутан на више начина, пре свега кроз сликање страдања припадника русинског народа. Новинар Шелгардон нам открива другу страну рата у којој је видно и зло и људски додири. Врло је потресна прича о учитељици Ирини Олејар која деценијама трага за синомРомком Олејар,  након рата из деведесетих у коме је страдао. Ромко је био резервни капетан Југословенске народне армије,  а његова судбина је, „по свој прилици, страшнија од трагедија свих осталих Керестураца који су настрадали у три рата.“ Несрећна и упорна мајка, прототип је многих мајки диљем читаве планете које узалудно трагају за својим у ратовима изгубљеним синовима. Неуморно је трагала за њим или истином о њему, док су „пси рата“ дебело наплаћивали тобожње чињенице, потврђујући ону народну о рату: Неком рат, неком брат, односно износећи истину да је рат често велики бизнис што непрекидно гледамо у медијима. Није чак ни инсистирала на истини ко је крив за његову смрт: “Иако то није био његов рат, он напросто није имао излаза. Мобилизирали су га, дошли по њега на његово радно мјесто, стрпали у аутобус и одвезли на ратиште”, рекла је његова мајка. Зар се једној несрећној мајци ни толико не дугује у земљи за коју је положио живот, питамо се.

  РУСИН СВЕТСКИ МАГ

         У складу са прокламованим начелом необичности и занимљивим феноменима, Кирда Болхорвес пише о можда најпознатијем Русину Ендију Ворхолу за кога вероватно мало ко зна да је Русин... „Знало се да је на њега велики утицај имала мајка, а сада се зна да је и она сама неговала традицију зидног сликарства. Ова традиција је некада била широко заступљена у Карпатском ареалу. Данас су тамо остале само оазе, почев од великог годишњег конкурса у пољском Залипју, преко икона на стаклу  у источним деловима Словачке, па и међу Русинима у Бачкој, све до наивних сликара у Ковачици. Енди Вархол је применио психологију иконографског умножавања слика,  ради одређеног утицаја на публику.“ [...] Но, његов успех  Шелгардон види и у промовисању идеологије хомосексуализма који је потом израстао у покрет који данас заузима важно место у свету политике и тежи доминацији  у друштву.

      Посебну пажњу у књизи још завређује и епизода о Грцима у Војводини, који су се ту нашли због политичких прилика у тој земљи. Занимљив је детаљ да су чак имали и своју валуту. Ово је, такође, ретко коме данас познато, као што се мало зна и  о животу Срба у Грчкој из античког периода или чак само два века уназад и да су живећи на простору данашње Грчке доживели оно што сада проживљавају Срби на Косову и Метохији, а о чему су писали и грчки историчари, а данас се тиме бави Душан Лазаревић који у својим књигама (Моравац Грка Зорбе...) правећи лингвостилистичке анализе топонима и хидронима у Грчкој и показујући непознату историју српског живља у прошлости на тим просторима.

       Велика тема романа Западњаци као подстрекачи словенског братоубилаштва, јесте и уништавање аутохтоних култура, сукоб две културе, империјалистичке и мирнодопске абориџанске, јер је бела култура исто тако поступала са урођеницима Полинезије, Африке, обе Америке о  чему је писао велики Б. Вонгар, аутор српског порекла, алијас Сретен Божић, који живи у Аустралији од 1960.  Њега су у борби за људска права Абориџинâ подржавали велики умови света као што су Жан-Пол Сартр, Симон де Бовоар и Самјуел Бекет. Силници оличени у домнацији   беле расе исто су тако поступали и са урођеницима Полинезије, Африке, обе Америке.

     Вонгарова  дела су у Аустралији забрањивана, књиге заплењиване, нападан је да његова сведочанства нису подобна и није му било дозвољено да остане у северној Аустралији, где живе староседеоци, већ је морао да се исели на југ, у Мелбурн, где и данас живи. На својој кожи јасно је могао да осети да неслобода једнако радо облачи и комунистичко и либерално рухо, с обзиром  на то да је и у Југославији и у Аустралији прогоњен из истих разлога. “ Ипак, када је његово дело постало познато и признато у свету – добио је, 1997., највећу аустралијску државну књижевну награду “Емеритус”. Али на додели је био само он, његова супруга и човек који уручује награде. У јавности није било вести о награди, а иако је добитник “Емеритуса” до тада постајао и кандидат Аустралије за Нобелову награду, он није предложен, јер је пословник о додели награде преко ноћи измењен. Упркос свему, његови романи не само да се преводе у свету већ су неки од њих постали део лектире аустралијских школа“. Елем, политичари долазе и одлазе а вредна дела и њихови аутори су вечни.

        Занимљиво је да постоји сличана епизода која се овде у Београду десила са тадашњим добитником Нобелове награде за књижевност Ивом Андрићем. Познаваоци прилика тврде да је тадашњи председник, избегавао да га прими након тако великог и значајног догађаја у свету. На инсистирање оних који су знали да је то чин од опште важности за свет, након готово годину дана заказан је пријем.Требало је да по њега и његову супругу дође ауто и одведе их у Бели двор. Међутим, нико није долазио а време се ближило термину састанка. У последњем тренуку тешка срца, Андрић је ипак позвао да види шта се дешава, и рекли су да су (гле чуда) заборавили, те нека они дођу таксијем. Наравно, било је јасно, да желе да га понизе. Пријем је кратко трајао и прошао је у врло хладној и затегнутој атмосфери. Куриозитет је да су тако велики гости били послужени само лимунадом. Вероватно и  сасвим киселом...

 РАТНЕ ИГРЕ ОПАСНИХ ТЕНДЕНЦИЈА

 У широко заснованом сижеу хипертекста Западњаци као подстрекачи  словенског братоубилаштва, овог двотомног романа, одговор на насловну тему је садржан у овој експликацији: „Крећем са причом о распаду Совјетског Савеза.  Због тога што сам уверен да су највећи кривци  за ту срамну катастрофу – после које је дошла     још срамнија катастрофа, распад Југославије   – сâми грађани прве земље социјализма.“ Велико је чудо како су људи у тако застрашујућим цифрама прихватали нове идеологије, гинули за њих, па и саму смрт у логорима, не видећи куда их то води.У том смислу у роману се наводи како се индоктринација врши систематски и дугорочно, а и како се поједници  обуче да изведу оно што су велики зацртали:  „ Англосаксонци су мотивисали украјинске олигархе- – а, нажалост, и многе обичне, америчког материјалног благостања жељне Украјинце – да покушају да територију своје државе претворе у платформу са које ће они, неизлечиви јенкијевски русофоби, гађати Москву нуклеарним ракетама.(...) Несрећу Украјинаца увећава чињеница да су неки од њих пронацистички оријентисани. У свом русофобном слепилу не размишљају о томе да би нацисти, да су из Другог светског рата изашли као победници, све Словене, па и њих, Украјинце, као робове немилосрдно на најтежим пословима сатирали“.

      Помно пратећи збивања на светској сцени Кирда Болхорвес запажа да се, баш на примеру рата у Украјини,  види да је дошло до слабљења глобализма и јачања суверенизма. Под појмом глобализам овде се мисли  на идеологију, на брутални амерички пљачакшки поход на земља богате природним ресурсима, пре свега  земље Европе,  коју третирају као своју служавку, како аутор иронично каже. Глобализација би била процес уједињавања света, најчешће оних који су изложени експлоатацији. То је процес који се сада одвија у Украјини, где је утемељено православље, а последице су небројене смрти два словенска народа, који су претходно од Другог светског рата наовамо под различитим утицајима.  Циљ је, као што је општепознато слабљење Русије и преузимање њеног примата у свету. На делу је, дакако, како  се запажа, прегруписавања снага и новог блоковског уједињавања са Кином и Русијом којима се придружују Иран, Турска, Индија, Индонезија...

        Богаћењем властите структуре дела Кирда Болхорвес често поткрепљује своја идејна становишта или постиже вишезначност и уверљивост, динамизује структуру дела и доприноси проширивању хоризнта очекивања као у случају преузимања текста из књиге русинског аутора Николе Шанте, Панонска неман, дијалог између заробљеника Хрвата и  српског  стражара који их је преузео. Преносимо га у целини због дрматичности емоција најзад освешћених појединаца који су били део ратних корпуса својих зараћених земаља:

„‒ Хтео сам да те замолим да ми опростиш за све ‒ рекао сам, ни сам не знам зашто.

‒ Ја теби да опростим?! ‒ чудио се стражар (...)

‒ Зашто си онда све то радио када ти ништа нисам скривио?

‒ Морао сам. То су била наређења! ‒ одговорио је Кубура склањајући поглед у страну.

‒ Тада када си ме тукао, ја сам те мрзео. Зато те молим за опроштај.

Моја душа је тада била затрована мржњом.

‒ И ја сам тебе мрзео. Нама је речено да сте ви клали српску децу, да сте палили српске куће, да сте силовали српске жене. Зато сам те тукао. И уживао сам у томе, само да знаш.

‒ Ето видиш, ти си веровао у те оптужбе и сматрао си да чиниш добро, јер се светиш за муку свога народа. А ја сам те мрзео, јер сам знао да су све то лажи и обмане. Ти ниси могао знати, а ја сам знао истину. Или, ниси хтео да знаш. Била ти је потребна та лаж. Зашто? То тешко можеш знати.

‒ Добро, кажи ми сада: јеси ли некога убио, јеси ли некога силовао?

Имаш ли кривице за оно за шта си оптужен?

‒ Нисам никога убио, нисам никога силовао, нисам запалио ничију кућу, али сам мрзео, много сам мрзео оне који бомбардују мој град, оне који силују наше жене, оне који су нам узели све, наше животе. Ја сам мртав човек. Мржња ме је убила. Све што је вредело у мени спржила је мржња. Зато те молим да ми барем ти опростиш, не бих ли покушао да оживим. Јер са мржњом нема живота. Мржња је смрт! И ако ме питаш имам ли кривице, казаћу  ти: да, имам! Крив сам што сам дозволио да мржња овлада мноме. Да бих опростио себи, морам прво да затражим опрост од тебе којег сам мрзео.

Стражар се од‌једном узнемирио. Почео је неконтролисано да се креће, час у једну, па у другу страну, гунђајући:

‒ Шта ми то радиш, човече? Остави ме на миру, иди од мене!

‒ Идем, само ми опрости! – био сам упоран.

Кубура је ћутао. Окренуо сам се и отишао према аутобусу, где су били други заробљеници. Иза леђа сам чуо:

‒ Чекај! Стани!

Стао сам.

Пришао ми је Кубура, загрлио ме и заплакао. Нешто је хтео да каже, али није имао речи. Грцао је у сузама.

Ослободио сам се његовог загрљаја и кренуо према аутобусу. Кубура је стајао насред писте, махнуо ми, окренуо се и отишао из мог видокруга, остављајући дубок траг у мојој души.“

      Мада би се начелно аутору  могла ставити примедба на превише унетих туђих садржаја у роман и на дуге цитате, морамо признати да је ово најоправданији  садржај који се савршено уклопио у поетику, читавог не само романа већ и самог  хеутеранистичког венца, јер је овде сажет сав ужас ратовања и страдања људи које политика и пропаганда затрују  те тако као звери насрћу једни друге, повремено и без икакве личне кривице. Управо зато свим претходно изреченим квалификацијама о роману, морамо  додати и подвући да је ово изразито антиратни роман у којем се инсистира на праштању и укидању зверских сукоба међу  блоковима, народима и људима уопште.

        Истичемо и још неке појединости које се тичу ратовања (па и са короном) што се генерално све уклапа и у контекст најновијих братоубилачких ратова. Поменимо докторку  Зорицу, која је збрињавала и непријатељске војнике у ратовима деведестих, и кад је пробудила једног таквог страдалника уместо захвалности, он ју је пљунуо, огорчен што га је пробудила јер му је сва породица убијена. Она је тада с разумевањем  рекла да је она само лекар а нити суди нити има удела у свим тим ужасима. Њене речи такође иду у прилог формулисане  поетике Владимира Кирде Болхорвеса који заговара спасавање човека, планете, свих цивилизацијских вредности, а пре свега деце:

„– Боже, помози свој деци из овог сулудог рата, из сваког рата... свој деци. Она треба да живе, да живе без граница или са границама, како већ буду морала. Само нек живе... живе. Ми, њихови родитељи, живели смо овде без граница, заједно. Чудно ми је да нас сад велики ‟праведни и демократски” свет убеђује да смо све то сањали, а не интезивно живели... стварно живели“.

        Вредна помена је и епизода из тв емисије о доктору Миодрагу Лазићу, покојном  директору Ургентног центра у Нишу који је несебично спасавао рањенике у то доба, а касније и  и оболеле од короне  од које је и сам страдао. Преносимо, цитат са његове сахране када су се његове колеге у опроштајном говору осврнуле на сав његов живот и рад:

„Човек који је часно, храбро и поносно, раме уз раме, на првим линијама фронта, стајао крај српске војске, у свим ратовима који су задесили нашу земљу и наш народ. Човек, лекар, војничина који је спасао више од хиљаду живота на бојишту, оперишући и по три војника истовремено, радећи у ратној болници, на пољу и по 36 сати без престанка. Човек који је голим рукама, стискајући га, оживео срце ратника у Источном Сарајеву, које и данас куца. Човек који је са својим, српским народом, безброј пута победио (...). Хиљаде битака је добио. Нажалост, ову последњу његово срце није издржало. Како је и рекао у својој последњој поруци, жеља му је била да оде на начин на који је и живео. Нажалост, тако се и догодило.“

      Отрежњујући смисао документаристичких садржаја је плодотворан, а понекад и погубан по белетристичке садржаје. Подсећамо на исказ Росвенира  Ганка  Шелгардона, да је после сазнања у каквим је зблудама живео, из револта спалио део свог опуса. У овим  томовима,  који су сада пред читаоцима, аутор је био конструктивнији и прибегао је интерполацији аутентичних животних садржаја како би поткрепио сопствене идеје и заокружио своју поетику о роману који је свеобухватан, животни (у којем се повремено бришу границе између живота и фикције), романа који је нека врста александријске билблиотеке, који садржи и научне чињенице, мемоарске садржаје, писма, стихове,  личне исповести али и теоријске  ставове о суштини ументости и филозофска промишљана о феноменима званим: човек, живот, смрт, љубав и слично... Будући да је аутор и песник, природно је да се чешће послужи поезијом да илуструје неке суштинске идеје, нпр. сличност између Руса и Украјинаца,  потом су ту и  стихови Шелгардонове супруге, Енике,  који говоре у дубљој сагласности између њих иако  о том односу углавном провејава шаљиви тон. Такође, и овом приликом треба поменти хумор као важну одлику стила Владимира Кирде Болхорвеса о чему смо подробније писали раније.

 СТРАХ ОД ИШЧЕЗАВАЊА

         Последње поглавље овог обимног двотомног романа чини Пишчев страх од ишчезавања његовог дела у којем је описано прослављање пишчевог осамдестог рођендана, то јест, тренутка суочавања са пролазношћу живота  и нужне бриге шта ће бити са његовим делом. Дешава се свођење рачуна са сопственим амбицијама и можда донекле нереалним жељама, тим пре што се болест већ јавља подсећајући да човекове  снаге нису непотрошиве. У том смислу он заједно са својом дружином поново претреса судбину уметничке професије,  литературе као нечега што често узме сву снагу аутору а мало шта  донесе. Својевремено је Јан Парандовски о томе записао да нема тог пролећа које може надокнадити оно које је пропуштено, то јест, да накнадна слава никада не може донети праву сатисфакцију. У том смислу поново се претреса улога писца, нарочито оног који није из народа на чијем језику пише... „Ја спадам у категорију аутора који унапред формирају оквире и матрице сваког свог белетристичког тома. Креативних тренутака има код мене, наравно, и на микроплану, у току самог писања, али се мање-више стриктно придржавам унапред зацртаних оквира, и матрица које те оквире попуњавају“. Као супротан пример  томе, он наводи искуство Данила Киша, који пише као песници, у тренуцима дубоког унутарњег порива и када се идеје саме отварају а не накнадно када их само треба разрадити и отелотворити.

        Урпкос помало песмистичном тону спрам својих резулата, лично смо склони да верујемо да  Владимир Кирда Болхорвес  треба да осећа велику сатисфакцију што је успео да реализује полифонијски  роман,  тако сложену романескну структуру, штавише, читав белетристички венац, састављен из готово свих жанрова, заснован на великом познавању литературе, уметности и реалности, без обзира на тренутни одјек његовог дела. Анализа светских прилика у којима се свет судара и прелама преко ратних дејстава два словенска народа је драгоцена јер је аутор показао дубоку историјску позадину у којој се јасно разобличавају интереси западњака на чему се деценијама радило. Циљ је био да се  украјински народ духовно и eмтивнo одвоји од руског  како би се међу њима створила непремостива препрека, те  је самим тим потпао под утицај западњака  који претендују на то да преузму  велике природне ресурсе којима они располажу и да се преко НАТО-а домогну Русије.

Речи писца Росвенира Гланка Шелгардона да жели да напише вишетомни, неконвенционални, интегрални роман [...] у коме ће се преплитати фикцијско и фактографско, артистичко и сцијентистичко, индивидуално и универзално, потврда су да је Кирда Болхорвес у тој намери потпуно успео, остављајући српској (русинској и светској) култури  апартно дело вредно пажње,  пуно дубоких хуманистичких и пацифистичких порука, чиме се на најлепши начин заокружује и његов животни и људски смисао.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: