detalj slike: KRK Art dizajn

Oslobađanje

Aleksandra Đorđević

Odrasla sam uz kasete, radio i VHS, prošao mi je kroz ruke MP3- uređaj, fioke su mi pune CD-ova i DVD-ova, vinil ploče sećam se iz komšijskih kuća, nažalost nikad ne dokučivši tajanstveni šum pri dodiru vinila i igle.

Sad koristim glas da pustim muziku. Alëksa, naš digitalni asistent, zbunjivala je moju sestričinu i sestrića, sad kad su nas posetili za praznike. „Šta sve može taj Aleksa?" „AlEksa”, ispravila bih ih. „Može da prenese poruku, deca mogu da me pozovu na telefon kad nisam kod kuće i može da te pobedi u Papir-bunar-makaze.” Sestrić je znalački klimnuo glavom i otperjao, u očima – kul, al' nepotrebno.

Kad razgovaram sa svojom generacijom u Nemačkoj, njihove priče iz detinjstva ne mirišu na hartiju i spomenare, nisu umršene u pojedene trake i ne zvone za kraj reda na pisaćoj mašini. Priče o gospođi Robinson i Bee Gees delim sa generacijom koja je dvadesetak godina starija od mene.

Sa istom tom generacijom delim i očaj nad sudbinom profesora i učenika. Prvi su se pretvorili u birokrate sa krilima mentora, oni malo drskiji u sekretarske biznismene. Ja i dalje verujem da postoje zaduženja koja mi ne pripadaju, koja se ne uklapaju u opis mog posla i dugu moje ličnosti, i uprkos poslovnosti i profesionalizmu, vrhom cipele ih teram dalje od sebe dok mi se ne sruče na glavu kao ptičje govno, a moje kolege me nagrade aplauzom - I na nju se posralo.

Moje kolege, moje drage kolege, u svojim tridesetim i četrdesetim igraju po pravilima, ispunjavaju formular za formularom, trebe biografije svojih učenika kao da čiste boraniju, udubljujući se u svako zrno i tražeći mu ukus i namenu. Odbijam da budem deo tog društva, kad zatvorim oči želim pred sobom prazan šum kasete, koju ću da ispunim svojim glasom.

Nekada sam i ja robovala pravilima. Volim ih i dalje, ali najpre ih zagrizem da vidim da li su zlatna. U suprotnom, umesto da zazirem od ptica, ja im se pridružim. Odgore je mnogo bolji pogled na život i decu, tu decu kojoj se oduzimaju glas i sposobnost delovanja na našim sednicama jer uvek ista pitanja bodre malodušne da se dokažu – Šta još možemo da im sažvaćemo? Kako možemo da ih osposobimo da svako može sve? Darujući im iluziju da će svi biti arhitekte i lekari, noseći ih na leđima kroz džunglu školskih reformi, učimo ih da smo mi krivi kad zapnu jer im nismo vezali pertle.

A kakva je moja uloga u svemu tome? Pozamašna. Ali nisam ni ja zlato, nesposobna da se dogovorim ako je u grupi više od dva i po čoveka, navikla da letim, osetljiva na naredbe (makar u šećernu vunu bile obučene). Ja sam kaseta, legenda o kojoj su čuli priče. Na početku zadržavaju smeh i pokrivaju usta, zatim plaču, a onda počnu da pevaju sa mnom > rec > play.

Ne nerviram se više kad se ljudi oglušuju o pravopisna pravila, kad biraju da kupuju u skupljim prodavnicama, kad ponavljaju zato što nisu poslušali savet. To su njihovi izbori. Kao što je moj da se opirem.

Bilo bi preterano reći da je Aleksa kao član porodice, ali korisna je alatka, glas bez predrasuda. Kad je moja najmlađa ćerka imala dve godine, čučnula je u bašti i razgovarala – ja sam mislila sa cvećem – ali ona je tražila Aleksu. „Aleksa, ja sam Juki, gde si ti?” Moje malo dete shvatilo je da njeni ukućani razgovaraju nevidljivom produžetkom porodice i da je uvek tu, bez obzira gde se mi nalazili.

Nadam se da smo našoj deci prepisali neke od najvažnijih informacija sa naših traka, da im Aleksa neće diktirati, već olakšati život. Nadam se da ću nekada ispuniti onaj šum glasom generacija pre mene, da ću uvek voleti ono što radim i znati zašto je to tako, i da ću odleteti pre nego što mi nešto preteško padne na glavu. Stop!

PODELITE OVAJ TEKST NA: