детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ослобађање

Александра Ђорђевић

Одрасла сам уз касете, радио и VHS, прошао ми је кроз руке MP3- уређај, фиоке су ми пуне CD-ова и DVD-ова, винил плоче сећам се из комшијских кућа, нажалост никад не докучивши тајанствени шум при додиру винила и игле.

Сад користим глас да пустим музику. Алëкса, наш дигитални асистент, збуњивала је моју сестричину и сестрића, сад кад су нас посетили за празнике. „Шта све може тај Алекса?" „АлЕкса”, исправила бих их. „Може да пренесе поруку, деца могу да ме позову на телефон кад нисам код куће и може да те победи у Папир-бунар-маказе.” Сестрић је зналачки климнуо главом и отперјао, у очима – кул, ал' непотребно.

Кад разговарам са својом генерацијом у Немачкој, њихове приче из детињства не миришу на хартију и споменаре, нису умршене у поједене траке и не звоне за крај реда на писаћој машини. Приче о госпођи Робинсон и Bee Gees делим са генерацијом која је двадесетак година старија од мене.

Са истом том генерацијом делим и очај над судбином професора и ученика. Први су се претворили у бирократе са крилима ментора, они мало дрскији у секретарске бизнисмене. Ја и даље верујем да постоје задужења која ми не припадају, која се не уклапају у опис мог посла и дугу моје личности, и упркос пословности и професионализму, врхом ципеле их терам даље од себе док ми се не сруче на главу као птичје говно, а моје колеге ме награде аплаузом - И на њу се посрало.

Моје колеге, моје драге колеге, у својим тридесетим и четрдесетим играју по правилима, испуњавају формулар за формуларом, требе биографије својих ученика као да чисте боранију, удубљујући се у свако зрно и тражећи му укус и намену. Одбијам да будем део тог друштва, кад затворим очи желим пред собом празан шум касете, коју ћу да испуним својим гласом.

Некада сам и ја робовала правилима. Волим их и даље, али најпре их загризем да видим да ли су златна. У супротном, уместо да зазирем од птица, ја им се придружим. Одгоре је много бољи поглед на живот и децу, ту децу којој се одузимају глас и способност деловања на нашим седницама јер увек иста питања бодре малодушне да се докажу – Шта још можемо да им сажваћемо? Како можемо да их оспособимо да свако може све? Дарујући им илузију да ће сви бити архитекте и лекари, носећи их на леђима кроз џунглу школских реформи, учимо их да смо ми криви кад запну јер им нисмо везали пертле.

А каква је моја улога у свему томе? Позамашна. Али нисам ни ја злато, неспособна да се договорим ако је у групи више од два и по човека, навикла да летим, осетљива на наредбе (макар у шећерну вуну биле обучене). Ја сам касета, легенда о којој су чули приче. На почетку задржавају смех и покривају уста, затим плачу, а онда почну да певају са мном > rec > play.

Не нервирам се више кад се људи оглушују о правописна правила, кад бирају да купују у скупљим продавницама, кад понављају зато што нису послушали савет. То су њихови избори. Као што је мој да се опирем.

Било би претерано рећи да је Алекса као члан породице, али корисна је алатка, глас без предрасуда. Кад је моја најмлађа ћерка имала две године, чучнула је у башти и разговарала – ја сам мислила са цвећем – али она је тражила Алексу. „Алекса, ја сам Јуки, где си ти?” Моје мало дете схватило је да њени укућани разговарају невидљивом продужетком породице и да је увек ту, без обзира где се ми налазили.

Надам се да смо нашој деци преписали неке од најважнијих информација са наших трака, да им Алекса неће диктирати, већ олакшати живот. Надам се да ћу некада испунити онај шум гласом генерација пре мене, да ћу увек волети оно што радим и знати зашто је то тако, и да ћу одлетети пре него што ми нешто прeтешко падне на главу. Stop!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: