detalj slike: KRK Art dizajn

MINULI TANGO

Skoro svake noći Mirjana izlazi iz slike. To se uglavnom dešava kada zaspim, ali je retkost da se to desi i u popodnevnim časovima, pa čak i preko dana; jednom je to bilo dok sam pisao domaći zadatak  iz srpskog jezika, a drugi put nekoliko nedelja kasnije, ujutru, dok sam igrao Kanterstrajk. To je jedina slika u mojoj sobi. Ostalo su neki posteri koji mi odavno više ne privlače pažnju.

Bilo mi je tri godine kada je ujka Đorđe nama poklonio tu sliku za useljenje. Sada imam dvanaest godina, i mogu da kažem da sam tu sliku najviše zavoleo zbog Mirjane. Moj ujka je slikar, dugo je radio u jednom kulturnom centru, ima svoj atelje u širem centru grada i često organizuje izložbe svojih slika. Pamtim njegovu priču kako je jednom prilikom nekom čoveku prodao svoju poznatu sliku za određenu svotu novca, i da je nekoliko godina kasnije tu svoju sliku ugledao u svom omiljenom restoranu u Beogradu; pozvao je vlasnika tog restorana, upitao ga koliko je para dao za tu sliku, a on mu je rekao cenu koja je bila neuporedivo veća od one za koju ju je on prodao. Takve i slične priče su bile uobičajene za njega, mog ujku.

 Skoro nam se za vreme ručka svima nama pohvalio kako je o njegovom radu, o nekoliko njegovih slika, izašao poduži tekst u nekom poznatom nemačkom časopisu za kulturu i umetnost. Kada je iz svoje torbe izvukao primerak tog časopisa, odmah sam skočio sa stolice i glasno ga upitao:

– Ujka Đorđe, je li to Mirjana?

Moja majka se nasmešila, istovremeno dižući obrve, tata nije menjao raspoloženje, ali je zato moja sestra Janja na to rekla:

– Jao, ljudi moji, od ovog klinca ćemo svi poludeti!

Jedino je ujka Đorđe sa iskrenim osmehom pogledao u mene, otpio gutljaj vina i prijateljski mi rekao:

– Druže moj, nije reč o njoj, o nekim drugim slikama je pisano, ali biće jednoga dana i o tvojoj prijateljici, ne brini ništa.

Odmah te noći pojavila se ona.Izašla je iz slike sela na moj krevet, uzela me za ruku i rekla mi je da ona uopšte ne želi da se o njoj piše, i da ne bi volela da bilo ko drugi sazna za nju. Ozbiljno bi je uznemirilo ako bi se pojavila u nekoj galeriji, na bilo kakvoj izložbi, da ljudi gledaju u nju, da je komentarišu i, daleko bilo, da fotografišu. To bi je, kako je rekla, duboko porazilo. Ko zna šta bi bilo sa njom ako bi tako nešto dočekala. Njoj najviše odgovara da bude ovde, u mojoj sobi, i da samo ja mogu da je posmatram.

Nakon ovih reči, približila mi se, svoju ruku je položila preko mog čela, i poljubila me. Drhtao sam dok sam gledao kako se vraća nazad, u ram, u boje, pored naslikane kuće iz koje rastu plave ruže, zauzimajući svoje mesto na nekoj ulici u dalekoj zemlji, Argentini, ne šetalištu sa ljudima kojima se lica, iz ko zna kog razloga, nisu videla.

Jedva sam čekao da ujka Đorđe ponovo dođe kod nas pa da mu saopštim šta je Mirjana poručila. Ali, kao za inat, on je tada bio u Gracu, i niko nije znao kada će se vratiti. Hteo sam da predložim mami da mu u moje ime to sopšti preko mejla, ali sam se u poslednjem trenutku zaustavio. Znao sam da će sa negodovanjem da gleda na sve to i da me neće razumeti. Jasno mi je bilo da tako nešto samo ja mogu da mu kažem. Ipak je to tajna između mene i nje.

Posle toga, narednih nekoliko noći se nije pojavljivala. Ja sam je čekao, posmatrao na slici, očekivao bilo kakav znak ili pozdrav sa njene strane, ali ga nije bilo. Onda se jedne večeri, dok sam krišom jeo ostatak užine iz škole i spremao se da odigram jednu igricu preko telefona, našla preda mnom; sela za moj radni sto, prekrstila noge, a svoju glavu naslonila na ruku i sedela tako neko vreme, zamišljeno i tužno. Upitao sam je zašto je tako dugo nije bilo, i zašto je tužna. Odmah sam dodao da ništa ne brine, jer ću sigurno reći ujka Đorđu da odustane od namere da je izlaže bilo gde i da će ostati ovde, u mojoj sobi. Ona je još par sekundi ćutala, zatim me pogledala, ustala i prišavši mi rekla da mi je zahvalna na tome, ali da bi isto tako volela da ne pričam o njoj tako često pred drugima, naročito ne pred ujka Đorđem.

– Znaš, mi se poznajemo. Nekada smo on i ja provodili vreme zajedno – rekla je, ne menjajući svoj izraz lica. Rekoh joj da znam, da nam je on pričao da je na toj slici sa njom radio dugo, jako dugo, a ona je dodala:

– Ne na taj način, ne samo tako. Mi smo se nekada družili, bili smo jako bliski. Još si mali ti o tome pričam, ali jednoga dana...

Nije završila rečenicu. Okrenula se, laganim koracima krenula ka slici po ko zna koji put sam i te večeri gledao kako ulazi u sliku kao što devojke, one što su mnogo starije od mene, ulaze u jezero ili bazen.

Naravno da sam se zbog ove njene izjave malo uplašio. Nikada nije bila tako iskrena prema meni. U njenom glasu je bila prisutna tuga, kakvu nisam do tada nikada osetio ni kod koga. Čak mi se učinilo i da je malo falilo pa da se zaplače. Prvi put je tada, kada mi je bilo osam punih godina, govorila o ujka Đorđu sa toliko topline, ali i sa nekom zadrškom u glasu. Ostatak užine nisam pojeo jer mi se pojavila knedla u grlu. Stao sam ispred slike, zagledao se u njen lik i, mogu da se zakunem, videh da joj je osmeh nekako drugačiji, kao i pogled. To više nije bila ona Mirjana s početka; samim tim, i cela slika je bila malčice izmenjena.

Odlučio sam se da ćutim o njoj neko vreme, da je poslušam, mada sam i sam video da je tako bolje. Nisam hteo da remetim nešto za šta sam osećao da ipak ne razumem, a o (ne)razumevanju drugih i da ne govorim. Tu i tamo bi mi moja sestra dobacila:

– Je li, mali, šta bi sa tvojom Mirjanom? Izgleda da se ne družite više? – i onda bi, po svom običaju, zavrtela svojim kažiprstom po slepoočnici. Koliko god da me je to ljutilo, ipak mi je i odgovaralo. Čak sam čuo da je mama jednom rekla tati da se, izgleda, moje „stanje“ popravlja, da nema više onih ispada i tako dalje, dok joj je tata odgovorio, otprilike, da je sve to samo deo odrastanja, i da će sve biti u redu.

Jedino mi je ona i dalje zadavala brige. Ubrzo je opet izašla iz slike , i to dok sam pokušavao da se uspavam, sela na krevet blizu mene, i rekla mi da zna da sam ljut na nju. Podigao sam glavu sa jastuka, i taman da joj kažem kako greši, da to nije istina, ona je nastavila:

– Ti bi svima da govoriš o meni, i ja to razumem. Ponekad i sama pomislim da bi tako nešto bilo zanimljivo i za tebe i za mene, ali veruj mi da bi ti samo donelo još više problema. Tvoj ujka je jako dobar čovek, ali, kao i svi drugi ljudi, ima i neke mane. Vidiš, problem je u tome što se kod umetnika sve, svaka osobina i svaki gest, pojačava i uvećava, pa tako i njihove loše osobine katkad mogu da budu teže no kod drugih ljudi. Strpi se još malo, pa ću ti ispričati nešto više o mom odnosu sa njim. Važi?

Goreo sam od želje da saznam šta je to u pitanju i šta se to zbilo između mog ujke i moje Mirjane. Nisam ni jednog jedinog trenutka pokušavao da pretpostavim šta bi to moglo da bude, iako sada, kada se toga setim, imam utisak da sam u svojoj glavi bar donekle naslućivao o čemu se tu radi.

Nje nije bilo nekoliko dana, ostala je na platnu slike ne pomerajući se, ali je zato, posle dužeg vremena, došao ujka Đorđe. Primetio sam da je utučen, neraspoložen, jedva da se malo poigrao sa mnom, a o mojoj, našoj slici, nije rekao ni reč. Meni je to odgovaralo, s obzirom da mi je Mirjana rekla da izbegavam i pred njim da je pominjem. Moja majka i on su iz dnevne sobe prešli na terasu. Pili su neka „šarena“ pića, jeli masline i sir, a ja sam prišao vratima terase, seo na tabure i glumio da čitam strip. Pažnju mi je privuklo upravo ujkino loše stanje. Kao da sam predosećao nešto krupno, nešto nesvakidašnje. Pretvorio sam se u uvo, i pažljivo slušao mamu i njega kako razgovaraju.

– Nije mi se to ranije dešavalo. Da jeste, rekao bih ti. Prošle nedelje, na izložbi slika jednog mladog kolege u Subotici, glava me je tako zabolela, i to na tren, tako me je preseklo, da još uvek ne znam kako sam ostao na nogama. Mislim da niko to nije primetio, ali ja sam nakon toga bio toliko iznuren, da je malo falilo pa da odem, da napustim izložbu, razumeš?

– I ti misliš da to ima veze sa onim što...?

– Ne znam, ne mogu da znam. I sa drugim slikama su mi se dešavale čudne stvari, i dok sam radio na njima, a i posle, kada bi bile gotove, ali ovo, ovo sad..., sve to sa odlaskom u Buenos Ajres, naše svađe i pomirenja, ispijanje matea kod Gabrijela, njegova žena, pa priča o njegovom bratu Karlosu... Pa onda i ono sa njom, njeno mišljenje o toj porodičnoj priči i..., znaš već i sama.

– Znam, ali i ti znaš da tu nema tvoje krivice. Ja sam ti onda govorila šta mislim, i pre nego da nam pokloniš tu sliku. Miloš, kao i većina inženjera, nema neki naročiti osećaj za umetnost, ali tada mi je rekao da si nam tu sliku poklonio samo da bi se otarasio nje.

– Dobro, pusti sad to. Napravi mi još jedan koktel, molim te.

Nakon toga se cela ova priča smirila, bar donekle. Mirjana se opet povukla, ostala je u okviru slike, ne menjajući izraz lica; ja sam odlazio u školu i povremeno se viđao sa nekim drugarima iz komšiluka, a ujka Đorđe je ponovo negde otputovao. I to je tako trajalo nekoliko nedelja, kad se Mirjana pojavila jednog kasnog popodneva, malo pre nego da završim četvrti razred i bio u posebnom raspoloženju.

– Čekala sam da tvoji roditelji malo zaborave na mene, pa da ti dođem. Obećala sam ti da ću ti nešto reći o meni i tvom ujki. Svejedno mi je, naposletku, da li ćeš to nekome reći ili ne, ali ja to moram sa nekim da podelim. Za početak, pogledaj kako izgleda ova slika kada ja nisam na njoj. Reci mi, šta vidiš?

Rekao sam joj da vidim one ljude bez lica, da mi se čini da nekako trapavo hodaju, kao da su ukočeni; da, dalje, vidim plave ruže kako izrastaju iz velike kuće koja zauzima veći deo slike. I, da..., rekoh joj da znam da je to neka ulica u Argentini, valjda u glavnom gradu te zemlje.

– Naselje San Telmo – reče ona. – To je mesto gde smo neko vreme proveli tvoj ujka i ja, i to kod jednog njegovog prijatelja koji se zove Gabrijel Huentas. I on je isto slikar kao i tvoj ujka; njih dvojica su tada bili veoma dobri prijatelji, i kuća koju vidiš, kuća je tog Argentinca. A Đorđe i ja smo tada bili u vezi, bili smo momak i devojka. Ono što je jako bitno da znaš, jeste to da je moja velika želja bila da vidim tu zemlju, da slušam njihovu muziku, da šetam ulicama kojima je šetao jedan veliki pisac iz te zemlje, da čujem kako tamošnji gaučosi sviraju pesme jednog njihovog muzičara koji se zvao Astor Piacola, pa smo jednoga dana nas dvoje otišli tamo, preko okeana, kod tog njegovog prijatelja. A najviše zbog čega sam želela da odem u tu zemlju je tango. Znaš li šta je tango?

Taman sam hteo da odgovorim da znam (iako nisam bio siguran da li zaista znam šta je to), kada se začuo glas moje majke koja me je pozivala da siđem dole na večeru. Mirjana je, onda, kao što sam i očekivao, ustala, pomazila me rukom po kosi, i vratila se nazad u platno. Tada mi se učinilo da su se oni ukočeni ljudi bez lica zateturali, a ruže na kući blago zalelujale.

Nakon ovog razgovora sa njom, moj problem je postao veći. Kako sada da ćutim i da se pravim da ništa ne znam, kada mi je sve ono rekla? Da li ću se možda nečim odati ako mi se ujka Đorđe obrati i upita me mešto u vezi nje? On je to povremeno znao da uradi, bilo mu je drago što mi se ta slika toliko sviđa (tačnije, ona na slici), pa je čak znao više puta i da se našali sa mnom u vezi toga. U tom periodu mi je bilo lakše što je opet otputovao i što će se, kako sam od mame čuo, zadržati duže.

Ali potpuno sam zaboravio na Janju, na moju sestru, koja je znala često da me začikava za Mirjanu, da me posmatra kada se povede razgovor o toj slici i da izvlači nekakve glupe zaključke na osnovu mog ponašanja. Trudio sam se da je izbegavam koliko sam mogao, brzo bih proleteo kroz dnevni boravak i izjurio napolje da se igram, ili bih duže ostajao u sobi, izgovarajući se da nešto čitam ili da igram neku novu igricu na kompjuteru. Ali sam znao da to tako ne može još dugo da traje.

Mirjanu sam čekao neko vreme, ali se ona nije javljala. Čak mi se nije ni sa slike osmehilvala, niti namigivala, kako bi ponekad umela da radi. Dane sam provodio u igri, u čitanju nekih knjiga i u osmišljavanju plana kako da što manje vremena provodim sa svojim ukućanima. Ali, posle nekog vremena, to se isposstavilokao greška. Upravo ta moja povučenost je i privukla njihovu pažnju. Jednog popodneva mi je sestra zakucala na vrata i, pošto je ušla, rekla:

– Mali, zovu te da dođeš dole. Mama i tata žele da razgovaraju sa tobom. – Onda je ćuteći kružila pogledom po mojoj sobi, zagledala stvari, pa onda i sliku na kojoj joj se zadržao pogled. Onda je dodala: – Izgleda da se ne družiš više sa Mirjanom. Otkačila te, a? Bolje za tebe, da ti ja kažem. Toliko si pošandrcao, da ja nemam reči. Možda se sada prizoveš pameti. Hajde, silazi!

Nisam se toliko uplašio, koliko sam osetio ljutnju i bes,  kako kažu stariji ljudi. Zašto bi oni mene proveravali? Šta ih se tiče sa kim ja razgovaram i da li mi se sviđa slika, Mirjana, ili bilo ko drugi, i koju ocenu imam iz matematike? Sve sam to osećao tako kao da mi neko pritiska glavu, kao da hoće da je zgnječi. Istovremeno, osećao sam da sam bolji od svih njih, jer sam imao nešto što niko od njih, pa možda čak ni ujka Đorđe, nema; a to je tajna koju mi Mirjana polako otkriva, njena priča koja bi možda naterala sve ljude oko mene, a moju sestru naročito, da me poštuju. Istovremeno sam, ni sam ne znam kako, osećao da bi sve ovo moglo da bude neprijatno za mog ujku, posebno kada bih se setio onog njegovog razgovora sa mamom na terasi.

Nisu mogli da me zapitkuju nešto mnogo oko škole, jer sam imao sve petice, i osvojio prvo mesto na takmičenju iz Misliše. Za razliku od moje sestre, koja je tada bila u osmom razredu i stalno pravila nekakve gluposti, ja sam uglavnom bio besprekoran na časovima. Zato su odmah i prešli na stvar; pitali su me zašto izbegavam da provodim vreme sa njima, zašto se češće ne igram sa savojim drugarima, i da li slika u mojoj sobi ima neke veze sa tim. I ja sam, isto tako, odmah prešao na stvar. Nisam ni ja hteo da okolišam. Rekao sam im da me je Mirjana zamolila da im ništa ne pričam. Na pitanje majke zašto mi je to rekla, odgovorio sam da ne znam, ali da pretpostavljam da je to iz razloga što oni nemaju dovoljno razumevanja za naše tajne, a i ne razumeju dovoljno umetnost.

– Ja sam ti rekao – upade tu moj tata, malo šaljivo, a malo i prekorno . tvoj brat  ga je potpuno zaludeo sa tim svojim uvrnutim slikama.

– Ma da, sada će moj brat da ispadne kriv za sve. Daj, molim te!

– Imao sam i ja sličnih situacija, to već znaš. Kada sam na onoj izložbi pre sedam-osam godina ugledao onu njegovu sliku na kojoj je žena koja samu sebe doji, sanjao sam je nekoliko noći, jedva sam se otarasio tog prizora. Ali tu sliku još uvek ne mogu da zaboravim.

– Hoćeš li da prekineš i ostaviš mog brata na miru?! Nismo se sada okupili bismo njega ogovarali.

I tu sam ja napravio veliku grešku. Umesto da pustim da se tata i mama rasprave do kraja, pa da to iskoristim da šmugnem nazad, do svoje sobe i potražim Mirjanino društvo, ja sam sav ushićen glasno rekao:

– Nije ujka Đorđe baš sasvim nedužan, mama. Meni je Mirjana nešto već pričala, on je nju izneverio, nije joj bio dovoljno odan, ponajviše kada su bili u Argentini, u Ulici Los Lomos!

Pa tu nisam stao, nego sam dodao i to da je ujka Đorđe, kao i većina umetnika nepouzdan i neozbiljan, i da je on Mirjanu izneverio tamo, u toj Argentini, konkretno u Buenos Ajresu, a gde su otišli na njeno nagovaranje, ali da je sad, najverovatnije, među njima sve gotovo, i o svemu tome Mirjana još ima što-šta da mi kaže; ponajviše o igri koja se zove tango.

Mama i tata su me, nakon ovih reči, zabezeknuto gledali. Čak je i Janja dotrčala iz svoje sobe da vidi šta se to dešava. Svi su bili prebledeli. Čak i tata, koji je, za razliku od mame, uvek i u svakoj situaciji bio priseban i ozbiljan, sada me je posmatrao razrogačenih očiju. Mama je rekla Janji da se vrati u svoju sobu, da bi me potom opet pogledala. Tata je prekinuo ovu neprijatnu situaciju upitavši me:

– Odakle ti sve to znaš?

– Znam – rekoh – Mirjana mi je pričala.

– Mirjana?

 – Da, Mirjana.

– A da ti nije možda ujka nešto već pričao, a ti posle sve to malo pomešao sa svojim igricama i stripovima?

– Ne, Mirjana mi je pričala.

Tu se tata okrenuo ka mami i rekao: 

– I posle ćeš da mi kažeš da tvoj brat nema „grešku“.

– Nemoj, molim te... – odgovorila mu je ona, okrenuvši glavu od mene, i od tate, gledajući u jednu sliku, takođe ujkinu sliku, ali koja, bar za mene, predstavlja samo nekakve žvrljotine bez ikakvog reda.

– Dobro – ponovo se oglasi tata – idi sad u svoju sobu, neka za sada bude tako kako ti kažeš da jeste.

Ako sam i bio brzoplet, sa razlogom sam to bio. Sve manje sam mogao da podnosim to da me neko smatra za nedoraslog dečaka i da na mene gleda kao na šeprtlju kome je u svakom trenutku potrebna tuđa pomoć. Rekao sam ono što su oni čuvali za sebe kao tajnu, pa su čak i jedni od drugih to krili, a sada su videli da sam i ja ravan njima, pa čak i iznad njih, jer o tome pričam glasno. Istovremeno sam osećao i strah, nelagodnost; imao sam osećaj da sam izdao ono što me je sve vreme štitilo od te dosadne predstave starijih, koji stalno nešto glume i pričaju svakave gluposti. Takve gluposti su i moju sestru dovele dotle da misli da je neka pametnica, moju mamu da stalno brine oko naših ocena i vladanja u školi, a tatu da se prema svemu oko sebe odnosi nadmeno i da stalno juri za parama; pa i mog ujku, i njega su na neki način učinile da često bude uobražen i da zbog svojih slika misli da je, kao – došao sa nekog drugog sveta.

To sam rekao i Mirjani kada sam je sledeći put video. Rekao sam joj i za onaj moj ispad, za tu prokletu grešku koju sam učinio u razgovoru sa mamom i tatom. Ona se tome nije začudila; malo je razmislila, ćutala je par sekundi, da bi mi na kraju rekla da je možda i bolje što sam to rekao. Ona je, ipak, samo jedan lik na slici, i ništa više. Dodade i to da se i ona, tokom ovih razgovora sa mnom, ohrabrila. Nastaviće da mi priča o onome što se desilo u Buenos Ajresu.

Za početak, reče, treba da znaš da sam ja tvog ujku mnogo volela. Uvek mi je bio intrigantan i neuhvatljiv. Možda to sad ne možeš da razumeš, ali zapamti . neuhvatljiv. Čak i kada si sa njim – nisi sa njim. Čak i kada te posvećeno posmatra i odmerava za sliku, opet na tom platnu unese i neki svoj nemir i onu nepouzdanost, o kojoj sam ti nešto rekla. A meni je Argentina bila nada. Čim sam diplomirala i našla posao, ja sam sebi obećala da ću sa njim, sa Đorđem, kad-tad da odem u tu zemlju. On je govorio o Maradoni, ja o Borhesu; on je govorio o njihovim muralima, ja o njihovoj sirotinji; on je u razgovoru opisivao njihove gaučose kako barataju noževima, a ja sam govorila o tangu, slušala tango i pokušavala da ga naučim da igra i on sa mnom.

– Brzo smo se spremili, skoro da se ni oko čega nismo dogovorali – izuzev što je on naglasio kako ima prijatelja tamo i da mu je najavio naš dolazak – zakazali let i stigli u Buenos Ajres u popodnevnim satima. Njegov prijatelj, Gabrijel Huentas, sačekao nas je svojim kolima na aerodromu, i posle nekih sat vremena vožnje, stigosmo i do njegove kuće. Da, to je ova kuća sa slike. U realnosti ne izgleda baš tako, ali, opet, to je upravo ta kuća, i nikako drugačije i ne može da izgleda. Kao što sam i ja ovakva kako me vidiš, a možda i malo drugačija, svejedno da li na slici, ili u realnom svetu. Gabrijelova žena, Lilijana, jedna je od najlepših žena koju sam videla. Imala sam utisak kao da joj je telo od gline izvajano; izgledala je kao mulatkinja, a oči je imala kao kod tigra. Delovala mi je kao čarobnica... Odmah me je „uzela pod svoje“, čvrsto rešena da mi pokaže Buenos Ajres, sva ona mesta za koja je sigurna da ih tražim. Spremila nam je mate, a posle toga nam je Gabrijel servirao prženu ribu.

Neko vreme sam bila pomalo i uplašena; nepromišljeno sam došla u kuću nepoznatih ljudi, u jednu zemlju u kojoj slučajan odlazak u neku nepoznatu ulicu može značiti smrt; gde je svačija ljubaznost takva da te može zavarati kao da si dete, ali već sledećeg jutra sam počela da se navikavam. Lilijana mi je, međutim, rekla da se tačno zna odakle počinje onaj deo grada u koji retko ko odavde odlazi, i da se ta „granica“ po nekim znacima lako prepoznaje. Možemo, rekla je čak i to, i da priđemo nekom od tih kvartova, gde počinju zapuštene ulice, gde korenje drveća izbija kroz pločnik, i gde polugola deca po ceo dan igraju fudbal. Ona je par puta i bila u jednom takvom kvartu; kako mi je pričala nešto kasnije, dok smo šetale, rođeni brat njenog muža je u jednom od tih naselja kupio kuću, nakon što je imao problema sa zakonom, i to ne ovde, već u Čileu. Ali je ubrzo zastala kada je to izgovorila, i promenila temu.

Tvoj ujka je za to vreme uglavnom bio sa Gabrijelom. Koliko znam, o slikarstvu skoro da uopšte nisu ni pričali, ali zato o fudbalu itekako jesu; čak su i navodili neke detalje iz Svetskog prvenstva u Italiji, kada je Argentina osvojila prvo mesto. Nekoliko puta smo videli veliki mural Maradone u centru Buenos Ajresa, preko cele jedne zgrade od skoro pedeset metara. Mislim da bi se dečaku kao što si ti to veoma dopalo. Prvi put kada smo tu zastali, nekoliko minuta smo svo četvoro gledali u njega, da bi se Gabrijel najednom odvojio od svih nas, prekrstio pred muralom i poljubio krstić sa svog lančeta oko vrata. Rekao je da je to Božiji čovek naslikan na zgradi i da lično poznaje čoveka koji je radio ovaj mural.

Lilijana je dodala da ima još murala sa njegovim likom, samo na nekim drugim mestima, i da su oni lepši od ovog. Onda je tvoj ujka kroz smeh rekao da mene najviše od svega zanima tango.

Te večeri je Gabrijel meni (svima nama, zapravo, ali meni posebno) pošto smo jeli i malo popili, pričao o tome. Čak je i Lilijana, koja je, verujem, tu priču znala do detalja, sedela i pažljivo slušala svog muža, ne pomerajući se sa mesta. On je govorio direktno, ne služeći se nekim frazama kao što stariji ljudi to inače rade. Rekao je da su Argentinci, oni pravi Argentinci, besni na Francuze zato što su im „oteli“ tango kao igru, prisvojili ga i promenili. Bez obzira što je zahvaljujući njima tango postao deo svetske pozornice igre i plesa. Tango je, kako reče, samo argentinski i ne može nijedan muškarac, posebno danas, da ga razume. Na moje pitanje zašto kaže „muškarac“ a ne i žena, on je nastavio da govori o počecima, o prvim koracima te igre. Na kraju XIX veka, zbog velikih seoba u Argentini, u mnogim krajevima žena nije bilo. Muškarci su putovali sami, često vodili sukobe između sebe, i pravili planove kude će dalje. Bili su prinuđeni da žive teško, da se kriju po planinama i da svađaju oko hrane. Ne zna se tačno ko je prvi došao na tu ideju, ali tango je tada započet kao ples usamljenog čoveka, koji bi igrao hladno, bez osećanja, ne obazirući se ni na šta oko sebe, neretko sa cigaretom u ustima i flašom u ruci. Tek kasnije, tom jednom čoveku se pridružuje drugi, ali se i tada, iako njih dvojica zajedno plešu, ništa ne menja; i dalje je to samo jedan koji igra, a ovaj drugi predstavlja ženu koje nema, koja je ostala negde daleko za njim i za kojom on tuguje. Zato je tango tako hladan, a opet i vatren; zato partneri gledaju sa strane i čine grube i oštre pokrete dok igraju. I ovi ljudi bez lica koji tako ukočeno stoje na ovoj slici zajedno sa mnom, predstavljaju upravo to – tango. Lica nemaju, jer taj čika koji igra tada nije smeo da pogleda svog partnera jer se to smatralo kao velika uvreda; a ako bi neko, kako nam je pričao Gabrijel te noći, ako bi se neko prema drugome, u toku plesa, ponašao kao prema ženi, to bi onda značilo – dvoboj. A ove dve crvenkaste tačke, koje kao oči svetlucaju na jednome od njih, tu su razlogom.

Ovde je Mirjana zastala i ja, misleći da će svakog trenutka da nastavi, videh kako je oborila pogled, i posle par sekundi mi reče da se za danas umorila i da mora da se vrati nazad, u sliku, među one igrače tanga. Tako je i uradila, a mene je krenulo da muči nestrpljenje da što pre čujem nastavak.

Već pred kraj letnjeg raspusta, malo pre nego da krenem u peti razred, mama mi je rekla kako bismo ona i ja morali da odemo do psihologa. Naravno da sam znao koji je razlog tome. Nekoliko puta sam pre toga progovarao o tangu, o Argentini i onim seobama o kojima mi je pričala Mirjana, a njoj govorio Gabrijel. Preko Jutjub kanala sam puštao neke argentinske pesme, gledao kako oni ljudi igraju, i sam pokušavajući da ih imitiram, što mi i nije baš išlo. Ne znam da li mi se Mirjana smejala dok je iz slike gledala (ako je uopšte gledala) kako se trapavo krećem po sobi, ali ja sam u tim trenucima bio srećan.

Kod psihologice je bilo i više nego dobro. Ona je sa mnom prijateljski popričala, slično kako je i ujka Đorđe sa mnom pričao. Čak se više puta našalila sa mnom o slici u mojoj sobi, o Argentinki koja liči na mulatkinju, čikama koji namršteni plešu a da se ne gledaju, i o Maradoni.

Što se tiče ujka Đorđa on je sve ređe dolazio kod nas. I kada bi došao, to bi bilo na brzinu, tek da razmeni po koju reč sa mamom; čak se nije zadržavao ni toliko da bi po jedan nes popio sa njom.

Sve je to nekako prošlo, završilo se kao igra, tako da smo i moja mama i ja bili zadovoljni time. Jedino što me je malo bunilo bilo je to što ću morati još neki put da odem kod psihologice. Ali to sam lako i brzo zaboravio i nisam se na to obazirao, jer sam željno iščekivao šta će nadalje Mirjana da mi ispriča. Ubrzo se pojavila, u predvečernjim satima, i to tako što je već bila u sobi kada sam se ja vratio kući sa rođendana mog drugara iz odeljenja. Pošto sam bio dobro raspoložen, očekivao sam da će i njena priča biti vesela, ali, prevario sam se. Nastavila je tamo gde je stala:

– Gabrijel je još pričao o nastanku i širenju tanga, ali ne bih da te zamaram tim stvarima. To je, otprilike, slično onome što ti učiš na časovima istorije, samo malo drugačije. Ono što nam je ispričao, kako nam tada reče, vrlo mali broj ljudi zna. Pitanje je da li bi se on odvažio da i nama to ispriča, ali piće koje je pio, kao i želja Lilijane da i mi to čujemo, je prevegnulo. Sve u svemu, među tim čikama koji su pravili prve korake te igre, tog plesa, bio je i njegov pradeda, Pedro Huentas, koji je, pak, vodio poreklo od jednog Španca koji se u Argentinu doselio dosta pre njegovog rođenja, a zvao se Huan. U svoje vreme je bio poznat kao strašan ratnik, kome su, govorilo se, oči bile usplamtele i često crvene. Taj Pedro, kako nam je Gabrijel pričao, bio je jedan od onih koji su najviše žalili za ženskom toplinom, posteljom u kojoj se budiš sa svojom voljenom i za hranom koju samo žene mogu da spreme a da to bude ukusno i lepo. Često je igrao tango, imao je oštre pokrete i čvrstinu u pogledu što je tipično za taj ples, i može se reći da je on jedan od prvih stvaralaca ove igre i njene tradicije. Bar su takve priče kružile o njemu, koje se među starim Argentincima pamte i danas. Kao i svi ostali, i on je često menjao partnera, jer, kao što znaš, ovde je partner drugi čika, koji podseća na odsustvo žene, te samim tim, nije ni bitno sa kim igraš tango.

Jedne noći, dok su nekolicina njih spavali u jednoj kući na granici sa Čileom, dok je toplota još bila visoka, uleteo je u kuću jedan čovek, sav usplahiren i nervozan, i rekao da će on morati Pedra da izazove na dvoboj. Mislim da ne moram da ti objašnjavam zašto. To se već ranije dešavalo, neko bi nekog pozvao na dvoboj, jer se prema njemu poneo kao prema ženi; neki su o tome ćutali, znalo se i to da nekome može tako nešto samo da se učini, da pogreši u proceni, ali kod ovog slučaja su svi koji su poznavali Pedra, bili iznenađeni. Zar Pedro, Pedro Alvaro Huentas, bliski potomak Huana de Rodrigeza – čuvenog španskog ratnika i osvajača, i sam muževan i naprasit, da uradi tako nešto. Da, da, baš on, odgovarao je ovaj drugi, pa je čak i opisao šta se i kako desilo dok su igrali tango. Dodade da za to postoje i svedoci.

Tvoj ujka i ja smo to pomno slušali, zaboravili smo na sve drugo, gledali smo u njega i gutali svaku njegovu reč. Sve u svemu, dvoboj je organizovan. Pedro je bio besan zbog „lažne optužbe“ – kako je govorio, i spremno je dočekao dvoboj sa noževima. Koliko sam razumela, trajalo je nešto manje od jednog minuta; obojica su – skoro isto kao i kod igranja tanga – imali brze i grube pokrete, s tim što su se tada gledali u oči; bili su zajapureni i svima je delovalo kao da su dugo čekali na ovakav jedan obračun; podjednako su im u mraku sevali i noževi i zenice; onda je onaj izazivač naglo naleteo na svog protivnika, pa su u sledećem trenutku ušli u zagrljaj, i obojica pali na zemlju. Kada su im prišli, videše da je Pedro mrtav, a ovaj drugi lakše ranjen.

Tu je naš domaćin, Gabrijel, zaćutao. Ćutali smo i mi ostali; jedino je Lilijana tu i tamo ponekad tiho uzdahnula. Pošto je popio poslednji gutljaj matea, Gabrijel je dodao i to, da je od svoga oca kasnije doznao da je to bio neki stari sukob između njih, i to verovatno oko žene, da je onaj drugi to sve smišljeno uradio, kako bi mogao da ubije Pedra, a da sve to prođe nekažnjeno. Neke priče su išle ceo korak dalje, tvrdeći da njih dvojica nikad nisu ni igrali, da su stalno jedan drugog izbegavali, i da je onaj drugi potplatio neke ljude za svedoke, ili – kako se u nekim pričama dodaje – da ih je nečim ucenio.

Sve to i ne bi bilo toliko strašno da nisu neki iz njihove familije i dalje u sukobu sa pripadnicima familije koji vode poreklo od ovoga ubice, a da je njegov, Gabrijelov brat, jedan od njih.

Ovde je Mirjana zastala. Rekla je da je umorna i da, bez obzira što je još malo ostalo da mi ispriča, mora nazad, u sliku.

Ja sam nakon ove njene priče bio naročito uzbuđen. Posebno kada se desilo da mi je mama rekla da ujka Đorđe, zbog nekih obaveza, ne može da dođe na moj rođendan.

U međuvremenu, opet sam išao kod psihologa sa mamom. Po maminom licu sam mogao da vidim da je i dalje zabrinuta za mene, ali sada bih da preskočim sve te događaje, i da se vratim Mirjaninoj priči. Već posle nekoliko dana mi je pričala dalje:

– Bez obzira na sve, nama se priča svidela. Meni naročito. Lilijana mi je govorila da je pravo čudo što nam je Gabrijel sve to ispričao, jer je za njega to prilično mučna i teška porodična priča, koju je jedva i njoj ispričao. Tvoj ujka i ja smo komentarisali tu porodičnu legendu, i ja, još više zaneta svim tim što sam slušala, poželeh da još bolje naučim da igram tango, i da, razume se, naučim taj „pravi“, izvorni tango. Tvoj ujka je nerado to prihvatio, Lilijanu je to obradovalo, dok je Gabrijelu, koliko sam mogla da primetim, bilo svejedno.

Razume se da je Gabrijel bio taj koji je mogao tome da me nauči. Jedne večeri, nakon – kako oni kažu – sijeste, puštena je muzika starog tanga, i Gabrijel me je pozvao na ples, namršten, hladan i pomalo sa visine. Lilijana i Đorđe su sedeli i posmatrali nas. Nije to bilo onako kako sam ja to učila u plesnoj školi; razlikovalo se od onoga što bih gledala na Internetu; zaista je bilo nekako rogobatno, sirovo, i u početku jedva da sam uspevala da se snađem u tim pokretima. Gabrijel uopšte nije gledao u mene, čvrsto me je držao, ali lice mu je prelazilo preko mog bez imalo šarma, kao da je bio mrtav. Ali sam zato ja, pokušavajući da uhvatim korak, morala mahinalno, par puta, da pogledam u njega, i nešto kasnije sam uspela da osetim delić lepote ove igre koju sam po drugi put učila ispočetka.

Bila sam prezadovoljna; Lilijana me je zagrlila, Gabrijel je otišao do kupatila, a tvoj ujka Đorđe jedva da me je i pogledao. Verovao ili ne, bio je ljubomoran. U toku noći koja je nastupila, rekao mi je da je primetio da sam više puta pogledala njegovog prijatelja kao muškarca, da mi se na licu videla strast i da je on to „ulovio“ nedvosmisleno. Nije vredelo da mu se pravdam, i ozbiljno smo se posvađali zbog toga. Sutradan su i Gabrijel i Lilijana to primetili. Lilijana je krenula da nas zapitkuje o čemu se radi, pa čak i reče, kroz šalu, da nije razlog možda onaj tango od sinoć. Nastupila je tišina, i ja, ne znajući šta da mislim, rekoh da ljubomora, kao i osvetnički žar, kod muškaraca mogu da se jave bez razloga, na osnovu nekih priča – rekla-kazala, i da tu, izgleda, nema pomoći. Ovo drugo što sam rekla, osvetnički žar, sam rekla misleći na Gabrijelovog brata, i ne znam da li su to uspeli da razumeju, ali, u svakom slučaju, već sutradan popodne smo Đorđe i ja krenuli na aerodrom.

Nekoliko meseci kasnije, Lilijana mi je poslala mejl u kojem me je obavestila da je Gabrijel morao da svedoči na sudu protiv svog brata koji je bio uhapšen zbog napada na jednog od onih iz „protivničke“ familije, i da Gabrijel („zamisli, molim te, šta on priča i kakve lude ideje mu padaju na pamet!“) veruje da je naša poseta, tačnije, njegov ples sa mnom, doprinela tome.

Ja sam ubrzo po povratku u Srbiju, prekinula svaki odnos sa Đorđem. Ne samo zato što me je Lilijanino pismo uznemirilo, pa donekle i uplašilo, već i zbog toga što je on postao nepodnošljiv sa prebacivanjima zbog svega toga.

Pošto je zaćutala, hteo sam da je upitam gde je ona sada, da li je samo ovde, na slici i ponekad sa mnom, ili živi negde kao i svi ostali ljudi, ali ona je tada, skrivajući suze, ustala i otišla.

Ubrzo potom, mama i tata su me opet pozvali na razgovor i, sa strepnjom na licu, saopštili da ujka Đorđe traži Mirjanu nazad, za sebe, a da će meni da pokloni jednu drugu, mnogo lepšu sliku od te. Na njihovo iznenađenje, pristao sam bez negodovanja. Znao sam da mi se Mirjana ionako više neće javljati, i da je za nju, a i za mene, tako bolje.

Od tada je prošlo godinu dana, a ujka Đorđe se i dalje ne javlja, niti ga mama spominje. Možda još uvek radi na novoj slici. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: