детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИНУЛИ ТАНГО

Скоро сваке ноћи Мирјана излази из слике. То се углавном дешава када заспим, али је реткост да се то деси и у поподневним часовима, па чак и преко дана; једном је то било док сам писао домаћи задатак  из српског језика, а други пут неколико недеља касније, ујутру, док сам играо Кантерстрајк. То је једина слика у мојој соби. Остало су неки постери који ми одавно више не привлаче пажњу.

Било ми је три године када је ујка Ђорђе нама поклонио ту слику за усељење. Сада имам дванаест година, и могу да кажем да сам ту слику највише заволео због Мирјане. Мој ујка је сликар, дуго је радио у једном културном центру, има свој атеље у ширем центру града и често организује изложбе својих слика. Памтим његову причу како је једном приликом неком човеку продао своју познату слику за одређену своту новца, и да је неколико година касније ту своју слику угледао у свом омиљеном ресторану у Београду; позвао је власника тог ресторана, упитао га колико је пара дао за ту слику, а он му је рекао цену која је била неупоредиво већа од оне за коју ју је он продао. Такве и сличне приче су биле уобичајене за њега, мог ујку.

 Скоро нам се за време ручка свима нама похвалио како је о његовом раду, о неколико његових слика, изашао подужи текст у неком познатом немачком часопису за културу и уметност. Када је из своје торбе извукао примерак тог часописа, одмах сам скочио са столице и гласно га упитао:

– Ујка Ђорђе, је ли то Мирјана?

Моја мајка се насмешила, истовремено дижући обрве, тата није мењао расположење, али је зато моја сестра Јања на то рекла:

– Јао, људи моји, од овог клинца ћемо сви полудети!

Једино је ујка Ђорђе са искреним осмехом погледао у мене, отпио гутљај вина и пријатељски ми рекао:

– Друже мој, није реч о њој, о неким другим сликама је писано, али биће једнога дана и о твојој пријатељици, не брини ништа.

Одмах те ноћи појавила се она.Изашла је из слике села на мој кревет, узела ме за руку и рекла ми је да она уопште не жели да се о њој пише, и да не би волела да било ко други сазна за њу. Озбиљно би је узнемирило ако би се појавила у некој галерији, на било каквој изложби, да људи гледају у њу, да је коментаришу и, далеко било, да фотографишу. То би је, како је рекла, дубоко поразило. Ко зна шта би било са њом ако би тако нешто дочекала. Њој највише одговара да буде овде, у мојој соби, и да само ја могу да је посматрам.

Након ових речи, приближила ми се, своју руку је положила преко мог чела, и пољубила ме. Дрхтао сам док сам гледао како се враћа назад, у рам, у боје, поред насликане куће из које расту плаве руже, заузимајући своје место на некој улици у далекој земљи, Аргентини, не шеталишту са људима којима се лица, из ко зна ког разлога, нису видела.

Једва сам чекао да ујка Ђорђе поново дође код нас па да му саопштим шта је Мирјана поручила. Али, као за инат, он је тада био у Грацу, и нико није знао када ће се вратити. Хтео сам да предложим мами да му у моје име то сопшти преко мејла, али сам се у последњем тренутку зауставио. Знао сам да ће са негодовањем да гледа на све то и да ме неће разумети. Јасно ми је било да тако нешто само ја могу да му кажем. Ипак је то тајна између мене и ње.

После тога, наредних неколико ноћи се није појављивала. Ја сам је чекао, посматрао на слици, очекивао било какав знак или поздрав са њене стране, али га није било. Онда се једне вечери, док сам кришом јео остатак ужине из школе и спремао се да одиграм једну игрицу преко телефона, нашла преда мном; села за мој радни сто, прекрстила ноге, а своју главу наслонила на руку и седела тако неко време, замишљено и тужно. Упитао сам је зашто је тако дуго није било, и зашто је тужна. Одмах сам додао да ништа не брине, јер ћу сигурно рећи ујка Ђорђу да одустане од намере да је излаже било где и да ће остати овде, у мојој соби. Она је још пар секунди ћутала, затим ме погледала, устала и пришавши ми рекла да ми је захвална на томе, али да би исто тако волела да не причам о њој тако често пред другима, нарочито не пред ујка Ђорђем.

– Знаш, ми се познајемо. Некада смо он и ја проводили време заједно – рекла је, не мењајући свој израз лица. Рекох јој да знам, да нам је он причао да је на тој слици са њом радио дуго, јако дуго, а она је додала:

– Не на тај начин, не само тако. Ми смо се некада дружили, били смо јако блиски. Још си мали ти о томе причам, али једнога дана...

Није завршила реченицу. Окренула се, лаганим корацима кренула ка слици по ко зна који пут сам и те вечери гледао како улази у слику као што девојке, оне што су много старије од мене, улазе у језеро или базен.

Наравно да сам се због ове њене изјаве мало уплашио. Никада није била тако искрена према мени. У њеном гласу је била присутна туга, какву нисам до тада никада осетио ни код кога. Чак ми се учинило и да је мало фалило па да се заплаче. Први пут је тада, када ми је било осам пуних година, говорила о ујка Ђорђу са толико топлине, али и са неком задршком у гласу. Остатак ужине нисам појео јер ми се појавила кнедла у грлу. Стао сам испред слике, загледао се у њен лик и, могу да се закунем, видех да јој је осмех некако другачији, као и поглед. То више није била она Мирјана с почетка; самим тим, и цела слика је била малчице измењена.

Одлучио сам се да ћутим о њој неко време, да је послушам, мада сам и сам видео да је тако боље. Нисам хтео да реметим нешто за шта сам осећао да ипак не разумем, а о (не)разумевању других и да не говорим. Ту и тамо би ми моја сестра добацила:

– Је ли, мали, шта би са твојом Мирјаном? Изгледа да се не дружите више? – и онда би, по свом обичају, завртела својим кажипрстом по слепоочници. Колико год да ме је то љутило, ипак ми је и одговарало. Чак сам чуо да је мама једном рекла тати да се, изгледа, моје „стање“ поправља, да нема више оних испада и тако даље, док јој је тата одговорио, отприлике, да је све то само део одрастања, и да ће све бити у реду.

Једино ми је она и даље задавала бриге. Убрзо је опет изашла из слике , и то док сам покушавао да се успавам, села на кревет близу мене, и рекла ми да зна да сам љут на њу. Подигао сам главу са јастука, и таман да јој кажем како греши, да то није истина, она је наставила:

– Ти би свима да говориш о мени, и ја то разумем. Понекад и сама помислим да би тако нешто било занимљиво и за тебе и за мене, али веруј ми да би ти само донело још више проблема. Твој ујка је јако добар човек, али, као и сви други људи, има и неке мане. Видиш, проблем је у томе што се код уметника све, свака особина и сваки гест, појачава и увећава, па тако и њихове лоше особине каткад могу да буду теже но код других људи. Стрпи се још мало, па ћу ти испричати нешто више о мом односу са њим. Важи?

Горео сам од жеље да сазнам шта је то у питању и шта се то збило између мог ујке и моје Мирјане. Нисам ни једног јединог тренутка покушавао да претпоставим шта би то могло да буде, иако сада, када се тога сетим, имам утисак да сам у својој глави бар донекле наслућивао о чему се ту ради.

Ње није било неколико дана, остала је на платну слике не померајући се, али је зато, после дужег времена, дошао ујка Ђорђе. Приметио сам да је утучен, нерасположен, једва да се мало поиграо са мном, а о мојој, нашој слици, није рекао ни реч. Мени је то одговарало, с обзиром да ми је Мирјана рекла да избегавам и пред њим да је помињем. Моја мајка и он су из дневне собе прешли на терасу. Пили су нека „шарена“ пића, јели маслине и сир, а ја сам пришао вратима терасе, сео на табуре и глумио да читам стрип. Пажњу ми је привукло управо ујкино лоше стање. Као да сам предосећао нешто крупно, нешто несвакидашње. Претворио сам се у уво, и пажљиво слушао маму и њега како разговарају.

– Није ми се то раније дешавало. Да јесте, рекао бих ти. Прошле недеље, на изложби слика једног младог колеге у Суботици, глава ме је тако заболела, и то на трен, тако ме је пресекло, да још увек не знам како сам остао на ногама. Мислим да нико то није приметио, али ја сам након тога био толико изнурен, да је мало фалило па да одем, да напустим изложбу, разумеш?

– И ти мислиш да то има везе са оним што...?

– Не знам, не могу да знам. И са другим сликама су ми се дешавале чудне ствари, и док сам радио на њима, а и после, када би биле готове, али ово, ово сад..., све то са одласком у Буенос Ајрес, наше свађе и помирења, испијање матеа код Габријела, његова жена, па прича о његовом брату Карлосу... Па онда и оно са њом, њено мишљење о тој породичној причи и..., знаш већ и сама.

– Знам, али и ти знаш да ту нема твоје кривице. Ја сам ти онда говорила шта мислим, и пре него да нам поклониш ту слику. Милош, као и већина инжењера, нема неки нарочити осећај за уметност, али тада ми је рекао да си нам ту слику поклонио само да би се отарасио ње.

– Добро, пусти сад то. Направи ми још један коктел, молим те.

Након тога се цела ова прича смирила, бар донекле. Мирјана се опет повукла, остала је у оквиру слике, не мењајући израз лица; ја сам одлазио у школу и повремено се виђао са неким другарима из комшилука, а ујка Ђорђе је поново негде отпутовао. И то је тако трајало неколико недеља, кад се Мирјана појавила једног касног поподнева, мало пре него да завршим четврти разред и био у посебном расположењу.

– Чекала сам да твоји родитељи мало забораве на мене, па да ти дођем. Обећала сам ти да ћу ти нешто рећи о мени и твом ујки. Свеједно ми је, напослетку, да ли ћеш то некоме рећи или не, али ја то морам са неким да поделим. За почетак, погледај како изгледа ова слика када ја нисам на њој. Реци ми, шта видиш?

Рекао сам јој да видим оне људе без лица, да ми се чини да некако трапаво ходају, као да су укочени; да, даље, видим плаве руже како израстају из велике куће која заузима већи део слике. И, да..., рекох јој да знам да је то нека улица у Аргентини, ваљда у главном граду те земље.

– Насеље Сан Телмо – рече она. – То је место где смо неко време провели твој ујка и ја, и то код једног његовог пријатеља који се зове Габријел Хуентас. И он је исто сликар као и твој ујка; њих двојица су тада били веома добри пријатељи, и кућа коју видиш, кућа је тог Аргентинца. А Ђорђе и ја смо тада били у вези, били смо момак и девојка. Оно што је јако битно да знаш, јесте то да је моја велика жеља била да видим ту земљу, да слушам њихову музику, да шетам улицама којима је шетао један велики писац из те земље, да чујем како тамошњи гаучоси свирају песме једног њиховог музичара који се звао Астор Пиацола, па смо једнога дана нас двоје отишли тамо, преко океана, код тог његовог пријатеља. А највише због чега сам желела да одем у ту земљу је танго. Знаш ли шта је танго?

Таман сам хтео да одговорим да знам (иако нисам био сигуран да ли заиста знам шта је то), када се зачуо глас моје мајке која ме је позивала да сиђем доле на вечеру. Мирјана је, онда, као што сам и очекивао, устала, помазила ме руком по коси, и вратила се назад у платно. Тада ми се учинило да су се они укочени људи без лица затетурали, а руже на кући благо залелујале.

Након овог разговора са њом, мој проблем је постао већи. Како сада да ћутим и да се правим да ништа не знам, када ми је све оно рекла? Да ли ћу се можда нечим одати ако ми се ујка Ђорђе обрати и упита ме мешто у вези ње? Он је то повремено знао да уради, било му је драго што ми се та слика толико свиђа (тачније, она на слици), па је чак знао више пута и да се нашали са мном у вези тога. У том периоду ми је било лакше што је опет отпутовао и што ће се, како сам од маме чуо, задржати дуже.

Али потпуно сам заборавио на Јању, на моју сестру, која је знала често да ме зачикава за Мирјану, да ме посматра када се поведе разговор о тој слици и да извлачи некакве глупе закључке на основу мог понашања. Трудио сам се да је избегавам колико сам могао, брзо бих пролетео кроз дневни боравак и изјурио напоље да се играм, или бих дуже остајао у соби, изговарајући се да нешто читам или да играм неку нову игрицу на компјутеру. Али сам знао да то тако не може још дуго да траје.

Мирјану сам чекао неко време, али се она није јављала. Чак ми се није ни са слике осмехилвала, нити намигивала, како би понекад умела да ради. Дане сам проводио у игри, у читању неких књига и у осмишљавању плана како да што мање времена проводим са својим укућанима. Али, после неког времена, то се испосставилокао грешка. Управо та моја повученост је и привукла њихову пажњу. Једног поподнева ми је сестра закуцала на врата и, пошто је ушла, рекла:

– Мали, зову те да дођеш доле. Мама и тата желе да разговарају са тобом. – Онда је ћутећи кружила погледом по мојој соби, загледала ствари, па онда и слику на којој јој се задржао поглед. Онда је додала: – Изгледа да се не дружиш више са Мирјаном. Откачила те, а? Боље за тебе, да ти ја кажем. Толико си пошандрцао, да ја немам речи. Можда се сада призовеш памети. Хајде, силази!

Нисам се толико уплашио, колико сам осетио љутњу и бес,  како кажу старији људи. Зашто би они мене проверавали? Шта их се тиче са ким ја разговарам и да ли ми се свиђа слика, Мирјана, или било ко други, и коју оцену имам из математике? Све сам то осећао тако као да ми неко притиска главу, као да хоће да је згњечи. Истовремено, осећао сам да сам бољи од свих њих, јер сам имао нешто што нико од њих, па можда чак ни ујка Ђорђе, нема; а то је тајна коју ми Мирјана полако открива, њена прича која би можда натерала све људе око мене, а моју сестру нарочито, да ме поштују. Истовремено сам, ни сам не знам како, осећао да би све ово могло да буде непријатно за мог ујку, посебно када бих се сетио оног његовог разговора са мамом на тераси.

Нису могли да ме запиткују нешто много око школе, јер сам имао све петице, и освојио прво место на такмичењу из Мислише. За разлику од моје сестре, која је тада била у осмом разреду и стално правила некакве глупости, ја сам углавном био беспрекоран на часовима. Зато су одмах и прешли на ствар; питали су ме зашто избегавам да проводим време са њима, зашто се чешће не играм са савојим другарима, и да ли слика у мојој соби има неке везе са тим. И ја сам, исто тако, одмах прешао на ствар. Нисам ни ја хтео да околишам. Рекао сам им да ме је Мирјана замолила да им ништа не причам. На питање мајке зашто ми је то рекла, одговорио сам да не знам, али да претпостављам да је то из разлога што они немају довољно разумевања за наше тајне, а и не разумеју довољно уметност.

– Ја сам ти рекао – упаде ту мој тата, мало шаљиво, а мало и прекорно . твој брат  га је потпуно залудео са тим својим уврнутим сликама.

– Ма да, сада ће мој брат да испадне крив за све. Дај, молим те!

– Имао сам и ја сличних ситуација, то већ знаш. Када сам на оној изложби пре седам-осам година угледао ону његову слику на којој је жена која саму себе доји, сањао сам је неколико ноћи, једва сам се отарасио тог призора. Али ту слику још увек не могу да заборавим.

– Хоћеш ли да прекинеш и оставиш мог брата на миру?! Нисмо се сада окупили бисмо њега оговарали.

И ту сам ја направио велику грешку. Уместо да пустим да се тата и мама расправе до краја, па да то искористим да шмугнем назад, до своје собе и потражим Мирјанино друштво, ја сам сав усхићен гласно рекао:

– Није ујка Ђорђе баш сасвим недужан, мама. Мени је Мирјана нешто већ причала, он је њу изневерио, није јој био довољно одан, понајвише када су били у Аргентини, у Улици Лос Ломос!

Па ту нисам стао, него сам додао и то да је ујка Ђорђе, као и већина уметника непоуздан и неозбиљан, и да је он Мирјану изневерио тамо, у тој Аргентини, конкретно у Буенос Ајресу, а где су отишли на њено наговарање, али да је сад, највероватније, међу њима све готово, и о свему томе Мирјана још има што-шта да ми каже; понајвише о игри која се зове танго.

Мама и тата су ме, након ових речи, забезекнуто гледали. Чак је и Јања дотрчала из своје собе да види шта се то дешава. Сви су били пребледели. Чак и тата, који је, за разлику од маме, увек и у свакој ситуацији био присебан и озбиљан, сада ме је посматрао разрогачених очију. Мама је рекла Јањи да се врати у своју собу, да би ме потом опет погледала. Тата је прекинуо ову непријатну ситуацију упитавши ме:

– Одакле ти све то знаш?

– Знам – рекох – Мирјана ми је причала.

– Мирјана?

 – Да, Мирјана.

– А да ти није можда ујка нешто већ причао, а ти после све то мало помешао са својим игрицама и стриповима?

– Не, Мирјана ми је причала.

Ту се тата окренуо ка мами и рекао: 

– И после ћеш да ми кажеш да твој брат нема „грешку“.

– Немој, молим те... – одговорила му је она, окренувши главу од мене, и од тате, гледајући у једну слику, такође ујкину слику, али која, бар за мене, представља само некакве жврљотине без икаквог реда.

– Добро – поново се огласи тата – иди сад у своју собу, нека за сада буде тако како ти кажеш да јесте.

Ако сам и био брзоплет, са разлогом сам то био. Све мање сам могао да подносим то да ме неко сматра за недораслог дечака и да на мене гледа као на шепртљу коме је у сваком тренутку потребна туђа помоћ. Рекао сам оно што су они чували за себе као тајну, па су чак и једни од других то крили, а сада су видели да сам и ја раван њима, па чак и изнад њих, јер о томе причам гласно. Истовремено сам осећао и страх, нелагодност; имао сам осећај да сам издао оно што ме је све време штитило од те досадне представе старијих, који стално нешто глуме и причају свакаве глупости. Такве глупости су и моју сестру довеле дотле да мисли да је нека паметница, моју маму да стално брине око наших оцена и владања у школи, а тату да се према свему око себе односи надмено и да стално јури за парама; па и мог ујку, и њега су на неки начин учиниле да често буде уображен и да због својих слика мисли да је, као – дошао са неког другог света.

То сам рекао и Мирјани када сам је следећи пут видео. Рекао сам јој и за онај мој испад, за ту проклету грешку коју сам учинио у разговору са мамом и татом. Она се томе није зачудила; мало је размислила, ћутала је пар секунди, да би ми на крају рекла да је можда и боље што сам то рекао. Она је, ипак, само један лик на слици, и ништа више. Додаде и то да се и она, током ових разговора са мном, охрабрила. Наставиће да ми прича о ономе што се десило у Буенос Ајресу.

За почетак, рече, треба да знаш да сам ја твог ујку много волела. Увек ми је био интригантан и неухватљив. Можда то сад не можеш да разумеш, али запамти . неухватљив. Чак и када си са њим – ниси са њим. Чак и када те посвећено посматра и одмерава за слику, опет на том платну унесе и неки свој немир и ону непоузданост, о којој сам ти нешто рекла. А мени је Аргентина била нада. Чим сам дипломирала и нашла посао, ја сам себи обећала да ћу са њим, са Ђорђем, кад-тад да одем у ту земљу. Он је говорио о Марадони, ја о Борхесу; он је говорио о њиховим муралима, ја о њиховој сиротињи; он је у разговору описивао њихове гаучосе како баратају ножевима, а ја сам говорила о тангу, слушала танго и покушавала да га научим да игра и он са мном.

– Брзо смо се спремили, скоро да се ни око чега нисмо договорали – изузев што је он нагласио како има пријатеља тамо и да му је најавио наш долазак – заказали лет и стигли у Буенос Ајрес у поподневним сатима. Његов пријатељ, Габријел Хуентас, сачекао нас је својим колима на аеродрому, и после неких сат времена вожње, стигосмо и до његове куће. Да, то је ова кућа са слике. У реалности не изгледа баш тако, али, опет, то је управо та кућа, и никако другачије и не може да изгледа. Као што сам и ја оваква како ме видиш, а можда и мало другачија, свеједно да ли на слици, или у реалном свету. Габријелова жена, Лилијана, једна је од најлепших жена коју сам видела. Имала сам утисак као да јој је тело од глине извајано; изгледала је као мулаткиња, а очи је имала као код тигра. Деловала ми је као чаробница... Одмах ме је „узела под своје“, чврсто решена да ми покаже Буенос Ајрес, сва она места за која је сигурна да их тражим. Спремила нам је мате, а после тога нам је Габријел сервирао пржену рибу.

Неко време сам била помало и уплашена; непромишљено сам дошла у кућу непознатих људи, у једну земљу у којој случајан одлазак у неку непознату улицу може значити смрт; где је свачија љубазност таква да те може заварати као да си дете, али већ следећег јутра сам почела да се навикавам. Лилијана ми је, међутим, рекла да се тачно зна одакле почиње онај део града у који ретко ко одавде одлази, и да се та „граница“ по неким знацима лако препознаје. Можемо, рекла је чак и то, и да приђемо неком од тих квартова, где почињу запуштене улице, где корење дрвећа избија кроз плочник, и где полугола деца по цео дан играју фудбал. Она је пар пута и била у једном таквом кварту; како ми је причала нешто касније, док смо шетале, рођени брат њеног мужа је у једном од тих насеља купио кућу, након што је имао проблема са законом, и то не овде, већ у Чилеу. Али је убрзо застала када је то изговорила, и променила тему.

Твој ујка је за то време углавном био са Габријелом. Колико знам, о сликарству скоро да уопште нису ни причали, али зато о фудбалу итекако јесу; чак су и наводили неке детаље из Светског првенства у Италији, када је Аргентина освојила прво место. Неколико пута смо видели велики мурал Марадоне у центру Буенос Ајреса, преко целе једне зграде од скоро педесет метара. Мислим да би се дечаку као што си ти то веома допало. Први пут када смо ту застали, неколико минута смо сво четворо гледали у њега, да би се Габријел наједном одвојио од свих нас, прекрстио пред муралом и пољубио крстић са свог ланчета око врата. Рекао је да је то Божији човек насликан на згради и да лично познаје човека који је радио овај мурал.

Лилијана је додала да има још мурала са његовим ликом, само на неким другим местима, и да су они лепши од овог. Онда је твој ујка кроз смех рекао да мене највише од свега занима танго.

Те вечери је Габријел мени (свима нама, заправо, али мени посебно) пошто смо јели и мало попили, причао о томе. Чак је и Лилијана, која је, верујем, ту причу знала до детаља, седела и пажљиво слушала свог мужа, не померајући се са места. Он је говорио директно, не служећи се неким фразама као што старији људи то иначе раде. Рекао је да су Аргентинци, они прави Аргентинци, бесни на Французе зато што су им „отели“ танго као игру, присвојили га и променили. Без обзира што је захваљујући њима танго постао део светске позорнице игре и плеса. Танго је, како рече, само аргентински и не може ниједан мушкарац, посебно данас, да га разуме. На моје питање зашто каже „мушкарац“ а не и жена, он је наставио да говори о почецима, о првим корацима те игре. На крају XIX века, због великих сеоба у Аргентини, у многим крајевима жена није било. Мушкарци су путовали сами, често водили сукобе између себе, и правили планове куде ће даље. Били су принуђени да живе тешко, да се крију по планинама и да свађају око хране. Не зна се тачно ко је први дошао на ту идеју, али танго је тада започет као плес усамљеног човека, који би играо хладно, без осећања, не обазирући се ни на шта око себе, неретко са цигаретом у устима и флашом у руци. Тек касније, том једном човеку се придружује други, али се и тада, иако њих двојица заједно плешу, ништа не мења; и даље је то само један који игра, а овај други представља жену које нема, која је остала негде далеко за њим и за којом он тугује. Зато је танго тако хладан, а опет и ватрен; зато партнери гледају са стране и чине грубе и оштре покрете док играју. И ови људи без лица који тако укочено стоје на овој слици заједно са мном, представљају управо то – танго. Лица немају, јер тај чика који игра тада није смео да погледа свог партнера јер се то сматрало као велика увреда; а ако би неко, како нам је причао Габријел те ноћи, ако би се неко према другоме, у току плеса, понашао као према жени, то би онда значило – двобој. А ове две црвенкасте тачке, које као очи светлуцају на једноме од њих, ту су разлогом.

Овде је Мирјана застала и ја, мислећи да ће сваког тренутка да настави, видех како је оборила поглед, и после пар секунди ми рече да се за данас уморила и да мора да се врати назад, у слику, међу оне играче танга. Тако је и урадила, а мене је кренуло да мучи нестрпљење да што пре чујем наставак.

Већ пред крај летњег распуста, мало пре него да кренем у пети разред, мама ми је рекла како бисмо она и ја морали да одемо до психолога. Наравно да сам знао који је разлог томе. Неколико пута сам пре тога проговарао о тангу, о Аргентини и оним сеобама о којима ми је причала Мирјана, а њој говорио Габријел. Преко Јутјуб канала сам пуштао неке аргентинске песме, гледао како они људи играју, и сам покушавајући да их имитирам, што ми и није баш ишло. Не знам да ли ми се Мирјана смејала док је из слике гледала (ако је уопште гледала) како се трапаво крећем по соби, али ја сам у тим тренуцима био срећан.

Код психологице је било и више него добро. Она је са мном пријатељски попричала, слично како је и ујка Ђорђе са мном причао. Чак се више пута нашалила са мном о слици у мојој соби, о Аргентинки која личи на мулаткињу, чикама који намрштени плешу а да се не гледају, и о Марадони.

Што се тиче ујка Ђорђа он је све ређе долазио код нас. И када би дошао, то би било на брзину, тек да размени по коју реч са мамом; чак се није задржавао ни толико да би по један нес попио са њом.

Све је то некако прошло, завршило се као игра, тако да смо и моја мама и ја били задовољни тиме. Једино што ме је мало бунило било је то што ћу морати још неки пут да одем код психологице. Али то сам лако и брзо заборавио и нисам се на то обазирао, јер сам жељно ишчекивао шта ће надаље Мирјана да ми исприча. Убрзо се појавила, у предвечерњим сатима, и то тако што је већ била у соби када сам се ја вратио кући са рођендана мог другара из одељења. Пошто сам био добро расположен, очекивао сам да ће и њена прича бити весела, али, преварио сам се. Наставила је тамо где је стала:

– Габријел је још причао о настанку и ширењу танга, али не бих да те замарам тим стварима. То је, отприлике, слично ономе што ти учиш на часовима историје, само мало другачије. Оно што нам је испричао, како нам тада рече, врло мали број људи зна. Питање је да ли би се он одважио да и нама то исприча, али пиће које је пио, као и жеља Лилијане да и ми то чујемо, је превегнуло. Све у свему, међу тим чикама који су правили прве кораке те игре, тог плеса, био је и његов прадеда, Педро Хуентас, који је, пак, водио порекло од једног Шпанца који се у Аргентину доселио доста пре његовог рођења, а звао се Хуан. У своје време је био познат као страшан ратник, коме су, говорило се, очи биле успламтеле и често црвене. Тај Педро, како нам је Габријел причао, био је један од оних који су највише жалили за женском топлином, постељом у којој се будиш са својом вољеном и за храном коју само жене могу да спреме а да то буде укусно и лепо. Често је играо танго, имао је оштре покрете и чврстину у погледу што је типично за тај плес, и може се рећи да је он један од првих стваралаца ове игре и њене традиције. Бар су такве приче кружиле о њему, које се међу старим Аргентинцима памте и данас. Као и сви остали, и он је често мењао партнера, јер, као што знаш, овде је партнер други чика, који подсећа на одсуство жене, те самим тим, није ни битно са ким играш танго.

Једне ноћи, док су неколицина њих спавали у једној кући на граници са Чилеом, док је топлота још била висока, улетео је у кућу један човек, сав усплахирен и нервозан, и рекао да ће он морати Педра да изазове на двобој. Мислим да не морам да ти објашњавам зашто. То се већ раније дешавало, неко би неког позвао на двобој, јер се према њему понео као према жени; неки су о томе ћутали, знало се и то да некоме може тако нешто само да се учини, да погреши у процени, али код овог случаја су сви који су познавали Педра, били изненађени. Зар Педро, Педро Алваро Хуентас, блиски потомак Хуана де Родригеза – чувеног шпанског ратника и освајача, и сам мужеван и напрасит, да уради тако нешто. Да, да, баш он, одговарао је овај други, па је чак и описао шта се и како десило док су играли танго. Додаде да за то постоје и сведоци.

Твој ујка и ја смо то помно слушали, заборавили смо на све друго, гледали смо у њега и гутали сваку његову реч. Све у свему, двобој је организован. Педро је био бесан због „лажне оптужбе“ – како је говорио, и спремно је дочекао двобој са ножевима. Колико сам разумела, трајало је нешто мање од једног минута; обојица су – скоро исто као и код играња танга – имали брзе и грубе покрете, с тим што су се тада гледали у очи; били су зајапурени и свима је деловало као да су дуго чекали на овакав један обрачун; подједнако су им у мраку севали и ножеви и зенице; онда је онај изазивач нагло налетео на свог противника, па су у следећем тренутку ушли у загрљај, и обојица пали на земљу. Када су им пришли, видеше да је Педро мртав, а овај други лакше рањен.

Ту је наш домаћин, Габријел, заћутао. Ћутали смо и ми остали; једино је Лилијана ту и тамо понекад тихо уздахнула. Пошто је попио последњи гутљај матеа, Габријел је додао и то, да је од свога оца касније дознао да је то био неки стари сукоб између њих, и то вероватно око жене, да је онај други то све смишљено урадио, како би могао да убије Педра, а да све то прође некажњено. Неке приче су ишле цео корак даље, тврдећи да њих двојица никад нису ни играли, да су стално један другог избегавали, и да је онај други потплатио неке људе за сведоке, или – како се у неким причама додаје – да их је нечим уценио.

Све то и не би било толико страшно да нису неки из њихове фамилије и даље у сукобу са припадницима фамилије који воде порекло од овога убице, а да је његов, Габријелов брат, један од њих.

Овде је Мирјана застала. Рекла је да је уморна и да, без обзира што је још мало остало да ми исприча, мора назад, у слику.

Ја сам након ове њене приче био нарочито узбуђен. Посебно када се десило да ми је мама рекла да ујка Ђорђе, због неких обавеза, не може да дође на мој рођендан.

У међувремену, опет сам ишао код психолога са мамом. По мамином лицу сам могао да видим да је и даље забринута за мене, али сада бих да прескочим све те догађаје, и да се вратим Мирјаниној причи. Већ после неколико дана ми је причала даље:

– Без обзира на све, нама се прича свидела. Мени нарочито. Лилијана ми је говорила да је право чудо што нам је Габријел све то испричао, јер је за њега то прилично мучна и тешка породична прича, коју је једва и њој испричао. Твој ујка и ја смо коментарисали ту породичну легенду, и ја, још више занета свим тим што сам слушала, пожелех да још боље научим да играм танго, и да, разуме се, научим тај „прави“, изворни танго. Твој ујка је нерадо то прихватио, Лилијану је то обрадовало, док је Габријелу, колико сам могла да приметим, било свеједно.

Разуме се да је Габријел био тај који је могао томе да ме научи. Једне вечери, након – како они кажу – сијесте, пуштена је музика старог танга, и Габријел ме је позвао на плес, намрштен, хладан и помало са висине. Лилијана и Ђорђе су седели и посматрали нас. Није то било онако како сам ја то учила у плесној школи; разликовало се од онога што бих гледала на Интернету; заиста је било некако рогобатно, сирово, и у почетку једва да сам успевала да се снађем у тим покретима. Габријел уопште није гледао у мене, чврсто ме је држао, али лице му је прелазило преко мог без имало шарма, као да је био мртав. Али сам зато ја, покушавајући да ухватим корак, морала махинално, пар пута, да погледам у њега, и нешто касније сам успела да осетим делић лепоте ове игре коју сам по други пут учила испочетка.

Била сам презадовољна; Лилијана ме је загрлила, Габријел је отишао до купатила, а твој ујка Ђорђе једва да ме је и погледао. Веровао или не, био је љубоморан. У току ноћи која је наступила, рекао ми је да је приметио да сам више пута погледала његовог пријатеља као мушкарца, да ми се на лицу видела страст и да је он то „уловио“ недвосмислено. Није вредело да му се правдам, и озбиљно смо се посвађали због тога. Сутрадан су и Габријел и Лилијана то приметили. Лилијана је кренула да нас запиткује о чему се ради, па чак и рече, кроз шалу, да није разлог можда онај танго од синоћ. Наступила је тишина, и ја, не знајући шта да мислим, рекох да љубомора, као и осветнички жар, код мушкараца могу да се јаве без разлога, на основу неких прича – рекла-казала, и да ту, изгледа, нема помоћи. Ово друго што сам рекла, осветнички жар, сам рекла мислећи на Габријеловог брата, и не знам да ли су то успели да разумеју, али, у сваком случају, већ сутрадан поподне смо Ђорђе и ја кренули на аеродром.

Неколико месеци касније, Лилијана ми је послала мејл у којем ме је обавестила да је Габријел морао да сведочи на суду против свог брата који је био ухапшен због напада на једног од оних из „противничке“ фамилије, и да Габријел („замисли, молим те, шта он прича и какве луде идеје му падају на памет!“) верује да је наша посета, тачније, његов плес са мном, допринела томе.

Ја сам убрзо по повратку у Србију, прекинула сваки однос са Ђорђем. Не само зато што ме је Лилијанино писмо узнемирило, па донекле и уплашило, већ и због тога што је он постао неподношљив са пребацивањима због свега тога.

Пошто је заћутала, хтео сам да је упитам где је она сада, да ли је само овде, на слици и понекад са мном, или живи негде као и сви остали људи, али она је тада, скривајући сузе, устала и отишла.

Убрзо потом, мама и тата су ме опет позвали на разговор и, са стрепњом на лицу, саопштили да ујка Ђорђе тражи Мирјану назад, за себе, а да ће мени да поклони једну другу, много лепшу слику од те. На њихово изненађење, пристао сам без негодовања. Знао сам да ми се Мирјана ионако више неће јављати, и да је за њу, а и за мене, тако боље.

Од тада је прошло годину дана, а ујка Ђорђе се и даље не јавља, нити га мама спомиње. Можда још увек ради на новој слици. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: