|
|
|
 | Olivera Sinđelić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
CRNI KOS Crni kos je sleteo na krst, suton se polako gasi,
nestaje i poslednje dana zlatnoga pramenje,
na pokrivci od belih rada sivi hum što krasi
zaspale pčele... Ćuti u vres zaraslo spomenje.-Ustani - crni kos cvrkuće - usnio je lug,
otvori ovu humku travom i cvećem pokritu,
sunce je odavno odvuklo kući svoj zlatni plug,
hajdemo kao nekada bosi da prođemo poljima...
Pogledaj crveni su makovi procvali u žitu,
vreže kupina i plavi različci po skladovima...
U livadama mladih ptića puna su gnezda ševa,
oslušni u bukovoj šumi kako umilno slavuj peva...
Pogledaj mesec se spustio u pšenicu i ona plamti,
vratila se i roda što si je proletos od lasice spasila,
na krovu lugareve kolibe sa drugom ona se skrasila,
ponekad odem tamo, pričamo i ona te pamti...Kos doziva, vetar pod strehom crkve zanoćio
sa golubovima, sluša i tugovanki njegovoj čudi se,
kišica sipi, ptica ne haje, na krstu stoji i cvrkuće:
- Ustani draga Ksenija, dosta si spavala, probudi se...
Grana prastarog jorgovana ga od kiše zaklanja,
pred ponoć će se u krošnji žalosne vrbe sakriti,
da među usnulim paunovima i on malo odsanja,
zajedno sa njima da dočeka novoga jutra svanuće...
VRBE NA RECI Na hladnom jesenjem zraku treperi mlado hrašće
i skupljaju se vrane pod stare krošnje guste,
slutim još pre mraka velika kiša pašće
na šume, lugove, njive i zelene livade puste. Na pragu smo stari pas i ja.
Gugutke se pod strehom gnezde,
čekamo da suton padne, da pojave se prve zvezde.
svitaca u jesen nema, mračan je divlji čestar,
poslednje zrake sunca u nepovrat raznosi vetar. Vraćaju se golubi kući, sleću na krovne grede,
sove sa tavana odleću kroz stare smreke blede.
Osim nas nigde nikog. Jesen utehu ne šalje,
a vreme teče i teče, moramo živeti dalje.
Kroz staru smrekovu šumu i krošnje stare jove
javlja se nepoznat ćuk, na večernju molitvu zove,
mesec sja vrh belog bora, sjaji se ko svetionik,
i zlatnu svetlost baca na stare crkve zvonik.
Ko smaragd jedna zvezda na tamnom nebu sija,
daleka gora zvoni potmulom olujnom jekom,
na pragu već dugo sedimo moj crni pulin i ja,
gledamo zelene vrbe usnule nad mirnom rekom.
|
