|
|
|
 | Оливера Синђелић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЦРНИ КОС Црни кос је слетео на крст, сутон се полако гаси,
нестаје и последње дана златнога прамење,
на покривци од белих рада сиви хум што краси
заспале пчеле... Ћути у врес зарасло спомење.-Устани - црни кос цвркуће - уснио је луг,
отвори ову хумку травом и цвећем покриту,
сунце је одавно одвукло кући свој златни плуг,
хајдемо као некада боси да прођемо пољима...
Погледај црвени су макови процвали у житу,
вреже купина и плави различци по складовима...
У ливадама младих птића пуна су гнезда шева,
ослушни у буковој шуми како умилно славуј пева...
Погледај месец се спустио у пшеницу и она пламти,
вратила се и рода што си је пролетос од ласице спасила,
на крову лугареве колибе са другом она се скрасила,
понекад одем тамо, причамо и она те памти...Кос дозива, ветар под стрехом цркве заноћио
са голубовима, слуша и тугованки његовој чуди се,
кишица сипи, птица не хаје, на крсту стоји и цвркуће:
- Устани драга Ксенија, доста си спавала, пробуди се...
Грана прастарог јоргована га од кише заклања,
пред поноћ ће се у крошњи жалосне врбе сакрити,
да међу уснулим пауновима и он мало одсања,
заједно са њима да дочека новога јутра свануће...
ВРБЕ НА РЕЦИ На хладном јесењем зраку трепери младо храшће
и скупљају се вране под старе крошње густе,
слутим још пре мрака велика киша пашће
на шуме, лугове, њиве и зелене ливаде пусте. На прагу смо стари пас и ја.
Гугутке се под стрехом гнезде,
чекамо да сутон падне, да појаве се прве звезде.
свитаца у јесен нема, мрачан је дивљи честар,
последње зраке сунца у неповрат разноси ветар. Враћају се голуби кући, слећу на кровне греде,
сове са тавана одлећу кроз старе смреке бледе.
Осим нас нигде никог. Јесен утеху не шаље,
а време тече и тече, морамо живети даље.
Кроз стару смрекову шуму и крошње старе јове
јавља се непознат ћук, на вечерњу молитву зове,
месец сја врх белог бора, сјаји се ко светионик,
и златну светлост баца на старе цркве звоник.
Ко смарагд једна звезда на тамном небу сија,
далека гора звони потмулом олујном јеком,
на прагу већ дуго седимо мој црни пулин и ја,
гледамо зелене врбе уснуле над мирном реком.
|
