Penelopina kletva

(Prikaz iz zbirke pesama Milice Jeftimijević Lilić pod naslovom “Poslanice Odiseju”, 2017.)

Svetlana Janković Mitić

Veliki Ivo Andrić je napisao interesantan komentar o rečima:

"Za nekoga su reči krute, neprozirne i nepomične stvari, kao kamenje pored puta, a za nekoga prozirne, raznobojne, lake i promenljive kao kristali, rosa i oblaci."

   Ova misao o ljudima koji umeju sa rečima, koji mogu da im daju i dublji smisao od onog bukvalnog značenja, da ih pretvaraju u " kristale, rosu i oblake", na savršen način prikazuje i našu Milicu Jeftimijević Lilić, naročito kada je u pitanju korišćenje starogrčkih motiva i likova u pesmi " Penelopina kletva " i " Monolog neutešnog Odiseja".

   Naravno, nepobitna je činjenica da je grčka mitologija i uopšte helenizam, kako kaže M. Šijaković u predgovoru knjige " Legende i mitovi stare Grčke" N. A. Kuna " osvežio evropsku misao ". Toliko, "da se nijedna evropska umetnost ne može zamisliti bez upliva helenizma", počev od perioda humanizma i renesanse, pa sve do naših dana. Nije mi namera da nabrajam koja su sve dela i autori u pitanju, to je uglavnom poznato većini, već da dočaram koliko je pesnikinja u pesmi " Penelopina kletva" na nesvakidašnji način uspela da kroz različite slojeve i asocijacije  sublimira sa starogrčkom mitologijom i motive iz Biblije, naše narodne književnosti, zbirku "Tražim pomilovanje" Desanke Maksimović kao vezom za Dušanov zakonik iz srednjeg veka. To je ujedno i potvrda njene vrednosti, širokog obrazovanja i kulture što je, razumljivo, dovelo do toga da je već i te kako postala poznata na internacionalnom planu.

   Penelopa, koja odano čeka Odiseja punih dvadeset godina da se vrati iz Trojanskog rata, uveliko je postala simbol za vernost žene. Ispunile su se reči Agamemnona u Hadu : " O, kako si srećan ti, voljeni Odiseju! Velika će biti slava tvoje verne žene Penelope, opevaće je u pesmama i večno će biti sećanje na nju!" I bi zaista tako. Setimo se samo naše epske narodne pesme " Ropstvo Janković Stojana " u kojoj imamo već internacionalizovan motiv o mužu na svadbi svoje žene, koja ga je prethodno čekala dugi niz godina.

   U naslovu imamo reč kletva koja sama po sebi intrigira svakog čitaoca pesme. Kada se izgovara kletva? Nesumnjivo, u trenutku najvećeg očajanja! U našem narodu je uobičajeno da se kletvom želi nekome zlo ili nesreća. Postoji verovanje da ona ima magijsku moć da utiče na osobu kojoj je namenjena. U tu magijsku moć je verovala i Penelopa, ali u pesmi - to je kletva žene koja voli i želi povratak svog dragog. Na početku, ona se seća momenata njegovog odlaska:

" Odiseju nemirnom dovikujem:

ponećeš moj lik preko,

u veliko more usućeš me

da izranjam gde god staneš."

   Smenjivanjem glagolskih oblika prezenta i futura ( dovikujem, ponećeš, usućeš, izranjam, staneš) pesnikinja ne postiže samo dinamiku u osećanjima lika, već kao da sama Penelopa potvrđuje da će im i budućnost biti zajednička kao što je i sadašnjost bila prethodno. Ona JESTE njegova ljubav, a ostaće to i u vremenima koja dolaze. Ako se osvrnemo na relativna značenja glagolskih oblika ove reči dobijaju nesumnjivo imperativno značenje u smislu da će u Odiseju, gde god da ode, živeti misao o njoj, da će " izranjati " njen lik u svemu što vidi. To se jednostavno mora desiti! Magija takve kletve ga je možda sačuvala od čudesne moći čarobnice Kirke. Naravno, ovo je moje slobodno tumačenje i mašta, bez mešanja bogova sa Olimpa!

   Nastaje za Penelopu decenijski period čekanja. Raste pored nje sin Telemah, ali on ne može da ublaži sećanje na oca niti tu ljubav od koje se izgara. Ona je " uzama tajnim" vezana i u očajanju želi da se čekanje završi i da Odisej dođe. Milica Jeftimijević Lilić se na neki način identifikuje sa likom Penelope i iz ojađenog srca naviru reči neposrednog obraćanja nekome ko nije prisutan:

   Čekam

" da razgrneš tamu i osvetliš mi trag

da spadnu negve dana

da Veliki Planer kaže:

"Čame prominu vreme,

iskušenje bi izbavljenje.

Čas je za Izlazak

Mojsije da skloni branu,

Velika Voda da stane,

da pređeš preko - tamo gde reč te čeka."

   Za Penelopu je Odisej neko ko samo svojim prisustvom može pretvoriti tamu u svetlo. "Negve dana" su jasna metafora za okove, ropstvo... a svi koji su u ropstvu sanjaju o tome da ugledaju svetlost dana. Ona je robinja sopstvene vernosti, nema joj slobode i radosti života bez njega. Zatim nailazimo na novu asocijaciju - na Bibliju i pojam Velikog Planera - jednog i jedinog boga vezanog za judaizam i hrišćanstvo. To je bog koji traži patnju i trpljenje, bog koji nagrađuje tek posle velikih iskušenja. Izlazak je uz pomoć Mojsija i njegovih božanskih moći značio oslobađanje Jevreja iz jarma Egipta. Asocijacija o tome da " Velika Voda stane" je takođe iz tog dela Biblije, kada je Mojsije razdvojio more i tako otvorio put ka slobodi. Sve prerasta u alegoriju o reči : Jevreje čeka reč  osvetoljubivog Jahvea, hrišćane čeka Logos, a Odiseja - Penelopina reč data prilikom udaje za njega.

   Sledeći sloj koji nalazim u ovoj pesmi je vezan za naše narodne običaje i verovanja o tome, da kad devojka pogleda željenog mladića kroz prsten ( takođe magijski ritual), za njega više neće postojati druga žena. Penelopa, " kroz glinen prsten prostreljena" njegovim okom, dobija konačni okvir žene svevremene, žene koja voli, ljubavnice koja je spremna da čeka...iako joj to čekanje donosi želju da kune:

" nek Sveprisutni da

da ti srce sveže za bedra mi

oči za moj um, čežnja za stope mi...

što ti srce zažudi - od tebe da beži,

što okom pogledaš - da zatamni

što dušom ushtedneš - u smrt da hodi

ne umakao joj, što te već nema,

što ne dođeš?!"

   Ali ta kletva, koja liči na čaranje, nešto što se i danas praktikuje u nekim krajevima naše zemlje bez obzira na veroispovest ( ljubav nema naciju),  postiže u ovom delu kulminaciju u pitanju, gotovo kriku: "što te već nema, što ne dođeš?!" Kao predani čitalac i ovde osećam neku asocijaciju na Desanku Maksimović i zbirku "Tražim pomilovanje", inspirisanu Dušanovim zakonikom iz četrnaestog veka. Zbog čega Desanka Maksimović?! Zbog toga što i Milica Jeftimijević Lilić kao i ona , ima za temu one nesretne, one koji pate pogođeni nekom životnom nepravdom. Takođe i zbog toga što pesnikinja ne "baca prašinu u oči" bombastim frazama i visokoparnim rečima, već jasno i kao da veze piše o osećanjima jedne žene. Dva stiha u kojima se ponavlja zamenica "mi" koju na sličan način koristi i car Dušan u svom Zakoniku i hrisovuljama ( " carstva mi..." ), čine da i pored izrečenih kletvi, Penelopu vidimo u nekoj vrsti otklona od telesnog - to " mi " kao da potvrđuje dostojanstvo verne žene.

   Već sam napomenula da se pesnikinja identifikuje sa Penelopom na neki način, pogotovu zbog toga što je pesma napisana u prvom licu. Milica Jeftimijević Lilić je ovim postigla mnogo više nego što se na prvi pogled vidi. Kao da u pozadini stoji nepregledan niz devojaka i žena ( i muškaraca, što da ne?!), kroz prošle vekove i buduće - Usudom osuđene na čekanje da se najzad pojavi ona duša i telo s kojom će činiti savršenu celinu...da prestane čežnja, da " spadnu negve dana", da svetlo otera mrak.

PODELITE OVAJ TEKST NA: