Пенелопина клетва

(Приказ из збирке песама Милице Јефтимијевић Лилић под насловом “Посланице Одисеју”, 2017.)

Светлана Јанковић Митић

Велики Иво Андрић је написао интересантан коментар о речима:

"За некога су речи круте, непрозирне и непомичне ствари, као камење поред пута, а за некога прозирне, разнобојне, лаке и променљиве као кристали, роса и облаци."

   Ова мисао о људима који умеју са речима, који могу да им дају и дубљи смисао од оног буквалног значења, да их претварају у " кристале, росу и облаке", на савршен начин приказује и нашу Милицу Јефтимијевић Лилић, нарочито када је у питању коришћење старогрчких мотива и ликова у песми " Пенелопина клетва " и " Монолог неутешног Одисеја".

   Наравно, непобитна је чињеница да је грчка митологија и уопште хеленизам, како каже М. Шијаковић у предговору књиге " Легенде и митови старе Грчке" Н. А. Куна " освежио европску мисао ". Толико, "да се ниједна европска уметност не може замислити без уплива хеленизма", почев од периода хуманизма и ренесансе, па све до наших дана. Није ми намера да набрајам која су све дела и аутори у питању, то је углавном познато већини, већ да дочарам колико је песникиња у песми " Пенелопина клетва" на несвакидашњи начин успела да кроз различите слојеве и асоцијације  сублимира са старогрчком митологијом и мотиве из Библије, наше народне књижевности, збирку "Тражим помиловање" Десанке Максимовић као везом за Душанов законик из средњег века. То је уједно и потврда њене вредности, широког образовања и културе што је, разумљиво, довело до тога да је већ и те како постала позната на интернационалном плану.

   Пенелопа, која одано чека Одисеја пуних двадесет година да се врати из Тројанског рата, увелико је постала симбол за верност жене. Испуниле су се речи Агамемнона у Хаду : " О, како си срећан ти, вољени Одисеју! Велика ће бити слава твоје верне жене Пенелопе, опеваће је у песмама и вечно ће бити сећање на њу!" И би заиста тако. Сетимо се само наше епске народне песме " Ропство Јанковић Стојана " у којој имамо већ интернационализован мотив о мужу на свадби своје жене, која га је претходно чекала дуги низ година.

   У наслову имамо реч клетва која сама по себи интригира сваког читаоца песме. Када се изговара клетва? Несумњиво, у тренутку највећег очајања! У нашем народу је уобичајено да се клетвом жели некоме зло или несрећа. Постоји веровање да она има магијску моћ да утиче на особу којој је намењена. У ту магијску моћ је веровала и Пенелопа, али у песми - то је клетва жене која воли и жели повратак свог драгог. На почетку, она се сећа момената његовог одласка:

" Одисеју немирном довикујем:

понећеш мој лик преко,

у велико море усућеш ме

да израњам где год станеш."

   Смењивањем глаголских облика презента и футура ( довикујем, понећеш, усућеш, израњам, станеш) песникиња не постиже само динамику у осећањима лика, већ као да сама Пенелопа потврђује да ће им и будућност бити заједничка као што је и садашњост била претходно. Она ЈЕСТЕ његова љубав, а остаће то и у временима која долазе. Ако се осврнемо на релативна значења глаголских облика ове речи добијају несумњиво императивно значење у смислу да ће у Одисеју, где год да оде, живети мисао о њој, да ће " израњати " њен лик у свему што види. То се једноставно мора десити! Магија такве клетве га је можда сачувала од чудесне моћи чаробнице Кирке. Наравно, ово је моје слободно тумачење и машта, без мешања богова са Олимпа!

   Настаје за Пенелопу деценијски период чекања. Расте поред ње син Телемах, али он не може да ублажи сећање на оца нити ту љубав од које се изгара. Она је " узама тајним" везана и у очајању жели да се чекање заврши и да Одисеј дође. Милица Јефтимијевић Лилић се на неки начин идентификује са ликом Пенелопе и из ојађеног срца навиру речи непосредног обраћања некоме ко није присутан:

   Чекам

" да разгрнеш таму и осветлиш ми траг

да спадну негве дана

да Велики Планер каже:

"Чаме промину време,

искушење би избављење.

Час је за Излазак

Мојсије да склони брану,

Велика Вода да стане,

да пређеш преко - тамо где реч те чека."

   За Пенелопу је Одисеј неко ко само својим присуством може претворити таму у светло. "Негве дана" су јасна метафора за окове, ропство... а сви који су у ропству сањају о томе да угледају светлост дана. Она је робиња сопствене верности, нема јој слободе и радости живота без њега. Затим наилазимо на нову асоцијацију - на Библију и појам Великог Планера - једног и јединог бога везаног за јудаизам и хришћанство. То је бог који тражи патњу и трпљење, бог који награђује тек после великих искушења. Излазак је уз помоћ Мојсија и његових божанских моћи значио ослобађање Јевреја из јарма Египта. Асоцијација о томе да " Велика Вода стане" је такође из тог дела Библије, када је Мојсије раздвојио море и тако отворио пут ка слободи. Све прераста у алегорију о речи : Јевреје чека реч  осветољубивог Јахвеа, хришћане чека Логос, а Одисеја - Пенелопина реч дата приликом удаје за њега.

   Следећи слој који налазим у овој песми је везан за наше народне обичаје и веровања о томе, да кад девојка погледа жељеног младића кроз прстен ( такође магијски ритуал), за њега више неће постојати друга жена. Пенелопа, " кроз глинен прстен прострељена" његовим оком, добија коначни оквир жене свевремене, жене која воли, љубавнице која је спремна да чека...иако јој то чекање доноси жељу да куне:

" нек Свеприсутни да

да ти срце свеже за бедра ми

очи за мој ум, чежња за стопе ми...

што ти срце зажуди - од тебе да бежи,

што оком погледаш - да затамни

што душом усхтеднеш - у смрт да ходи

не умакао јој, што те већ нема,

што не дођеш?!"

   Али та клетва, која личи на чарање, нешто што се и данас практикује у неким крајевима наше земље без обзира на вероисповест ( љубав нема нацију),  постиже у овом делу кулминацију у питању, готово крику: "што те већ нема, што не дођеш?!" Као предани читалац и овде осећам неку асоцијацију на Десанку Максимовић и збирку "Тражим помиловање", инспирисану Душановим закоником из четрнаестог века. Због чега Десанка Максимовић?! Због тога што и Милица Јефтимијевић Лилић као и она , има за тему оне несретне, оне који пате погођени неком животном неправдом. Такође и због тога што песникиња не "баца прашину у очи" бомбастим фразама и високопарним речима, већ јасно и као да везе пише о осећањима једне жене. Два стиха у којима се понавља заменица "ми" коју на сличан начин користи и цар Душан у свом Законику и хрисовуљама ( " царства ми..." ), чине да и поред изречених клетви, Пенелопу видимо у некој врсти отклона од телесног - то " ми " као да потврђује достојанство верне жене.

   Већ сам напоменула да се песникиња идентификује са Пенелопом на неки начин, поготову због тога што је песма написана у првом лицу. Милица Јефтимијевић Лилић је овим постигла много више него што се на први поглед види. Као да у позадини стоји непрегледан низ девојака и жена ( и мушкараца, што да не?!), кроз прошле векове и будуће - Усудом осуђене на чекање да се најзад појави она душа и тело с којом ће чинити савршену целину...да престане чежња, да " спадну негве дана", да светло отера мрак.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: