|
|
|
 | Simo B. Golubović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
DUŠA U DUŠI
(osvrt nakon pročitane knjige pesnika Ilije Šaula DUŠE SU BEŠUMNE, TIHE- Grafičar, Užice, 2016.)
autor: Simo B. Golubović
Ma koliko puta pročitao knjigu Duše su bešumne, tihe autora Ilije Šaula, čini mi se da je knjiga ostala ne dočitana i ponovo pokušavam da u njoj pronađem smisao i lepotu, a bogata je i jednim i drugim. I ne vraćam se čitanju zato što nisam razumeo, naprotiv, vraćam se da ponovo uživam u lepim stihovima i porukama, a nije nevažno kazati da se čitajući ovu knjigu uči o životu, ljubavi, trajanju… Pesnik je knjigu podelio u dva poetska kruga/ciklusa: zapis srca i počeo sam da praštam. U ovim naslovima poeta dušu nije pominjao (možda i nije morao da je deli na cikluse), ali naslov knjige upućuje da je pisana sa dušom i za dušu. I nije ovo jedini primer knjige sa naslovom koji sadrži ovu plemenitu reč, već je pesnik poželeo ovoj reči dati značajnije mesto uvek i svuda gde dopiru njegove/naše misli. Knjigu na samom početku – uvodnom porukom i pesmom posvećuje majci (što nije uvršteno u cikluse), a kako i ne bi kada je majka uvek i uvek izvor ljubavi, temelj plemenitom srcu, stanište duše i sve ono iz čega čovek crpi najtananija osećanja. Poeta između ostalog u pesmi Noćas sam sanjao tvoju ljubav reče: noćas sam sanjao tvoju ljubav… /kupao se u njoj/… ja, tvoje dijete koje si ostavljala u brazdi dok bi motikom ljubila zemlju čineći je rodnom… ostavljala bi me u otkosu sijena dok bi plastila mjesečinu…[1] Koliko samo brige i bola, koliko pažnje i ljubavi, koliko tereta, prkosa i ponosa?! Teško je sve to meriti rečima, a drugim merama se i ne može, jer majka nije zemlju kopala, ona je zemlju ljubila motikom, teretom koji je izdržala, i nije plastila seno nego je plastila mesečinu, a to je rad noću, to je briga za decu, za njihov napredak. To je žrtvovanje sebe za drugog, a to je ponajviše za svoje dete. Majka to nije smatrala ni teretom niti je sebe smatrala žrtvom. Otuda pesnik s ponosom iskazuje ljubav prema majci širu od delte Volge, čistiju od izvora Neretve. Sve ovo pesnik shvata, kako i sam kaže, jer nosi ožiljke vremena // izbrazdan i šiban vjetrovima zla[2], a zla je uvek na ovim našim (od Boga prokletim) prostorima bilo, pa na taj način sam pesnik plemeni[3](oplemenjuje) svoje srce, a pisanjem kruni[4](kruniše) sećanja, a kruna njegovih sećanja je i ova knjiga koja je izraz ljubavi i vere, srca i duše, pamćenja i nezaborava, trenutka i trajanja, nepravde, bola, praštanja i ponosa, a sve to je znanje/saznanje o životu jer je neki stari mudrac već kazao da znanje nije ništa drugo nego pamćenje.[5] Pesnik Ilija Šaula, pristojno dugo pamti, a to je osnov za bogato znanje/saznanje, svest da živeti treba na dostojan način i onda kada je teško i nepodnošljivo i onda kada nam život šamare daruje, jer ni sam poeta/čovek ne znako je od nas koga i u kome pronašao; bližnjeg svoga ili pretka dalekoga…[6]. I pored toga što za pesnike često kažemo da su sanjalice, da su veoma emotivne osobe, ovaj pesnik ima svoje viđenje i kaže: Lijepo je biti pijan od sna // probuditi se na toplim grudima // kao na krilima anđela[7], a svoje iskustvo slikovitoopisuje naslovom Markesove knjige Sto godina samoće u kojoj nalazimo mudre misli pukovnika Aurelijana o dugom životu, o dugom pamćenju, o sticanju znanja i iskustva kroz dugo trajanje. Ovaj poeta nije svoja ljubavna ushićenja (kao što to čini većina pesnika) iskazivao na uobičajen način. On svoju ljubav i ljubavne zanose čuva za sebe i iskazuje ih na poseban način, toplo i umiljato, bogato osećanjima zanosa do neograničenosti, sa poređenjima koja su tvrdnje a ne upoređivanja, sa metaforama koje su slike stvarnosti i koje nisu izvor pesnikove mašte nego čaša toplog slatkog napitka sa izvora ljubavi:
Kada dišem kao da dišem za nju.
Kad pjevam kao da pjevam nju.
Kada pišem kao da pišem nju.
Kada snijevam kao da snijevam nju.
Kada se smijem kao da se ona smije.
Kada gledam, kao da ona gleda.
Kada sunce grije kao da ona grije.
Kada ne dam srcu da pati
ona je tu u život da me vrati
jer dišem nju, pjevam nju, sanjam nju,
moju jedinu![8]
Najdublja psihološka osećanja, ovaj pesnik je izrazio u svojim pesmama rodoljubivog karaktera. Očito je da je u teškim danima doživljavao teške trenutke jer je rat odnosio i kosio sve ono što je čovek godinama zasađivao zasejavao, ali bez imenovanja krivaca i počinitelja zla, iskazao je u ime svog roda trpljenje, tišinu – glasnu tišinu koju svi mogu čuti, ali se većina ne osvrće na nju jer je ona istinita, jer je bolna: Čuju nas Bogovi tišine. //Čuju nas gluve kuje /// i uplašeni anđeli. // Svi nas čuju. // Naša šutnja je gromoglasna. // Branimo se našim NE // branimo se sa najsilnijim oružjem čovječnosti! [9]Pesnik posle kaže da se branimo ljubavlju, talentom, slikom budućnosti, nestajanjem, da nam čuju bat kolona napravljenih u zbegovima kroz bespuće, da čuju naše uzdahe, kletve Kosovke devojke, strahove i krikove iz „žute kuće“ , a on, veliko srce svoga naroda, čovek velike i plemenite duše sve to počinje da prašta i oprašta iako, kako reče u svom tanjiru nema meda, a prisilili su njega i njegov narod da gaze po svom ponosu, da pristane na krivicu za koju nije kriv, pa je umoran od njihove oholosti počeo i sam da prašta svestan nestajanja u ponoru čije su se vode krstile poslednje bezdušnike.[10] Pesnik je osetio prazninu života nastalu na mestu nepriznate istine koju nikada nije napustio, ali je kao mlad čovek istrpeo neistine i krenuo novom stazom da sačuva ono što je još moguće sačuvati, a to je duša: njegova duša, duša njegovog roda. Ovu reč, ako sam pažljivo pratio ove njegove reči/stihove, ponavlja više puta sa plemenitim namerom da iskaže da je i sam, kao i njegov narod sa dubokim osećanjima pravde, da ima dušu kao leptirov let - bešumnu i tihu.[11] Svoj mir pesnik je potražio i naučio od Markesovog lika iz romana Sto godina samoće pukovnika Aurelijana koji je i u dugotrajnoj samoći pronašao inspiraciju za život/življenje i radovanje, prepušten mašti u kojoj ostvaruje zbilju, jer da nije bilo mašte, ne bi bilo ni stvarnosti![12] Poeta Ilija Šaula nije se trudio da pesme na neki način razvrsta po nekim zajedničkim osobinama, a i teško je, jer sve u sebi imaju odraz ljubavi, miris duše, toplotu i ritam srca, pa na taj način čitalac na više mesta ima mogućnost da se napije čistom izvorskom vodom/toplim i mudrim rečima na više izvora/stranica ove knjige, da napoji svoje težnje i želje za lepotom, da oseti i bol i ljubav, poraze i pobede, istine i izrečene laži, da uoči smisao besmislenog, smisao onoga što je očito, neporaženo, iskonsko, a to je vera, to je nada, to je ljubav. Za pesme ovog autora recenzent ove knjige Milica Jeftimijević Lilić između ostalog kaže da je misao ono što ga pokreće, što inicira stvaralački čin. … Njegovi stihovi satkani su od svakodnevice, usputnih doživljaja, od ushićenja lepotom, od izazova i tajni, od snova…
Ilija ŠAULA rođen je 1963. u Karlovcu (Republika Hrvatska, živi i radi u Filadelfiji, SAD, član je Srpsko-kanadskog udruženja pisaca „Desanka Maksimović“, UK Srbije i Republike Srpske, kao i redovan član Matice Srpske. Bavi se izdavaštvom i slikarstvom, osnivač je i vlasnik Književne radionice „Kordun“ i udruženja Književni ESNAF, objavio je više knjiga poezije. Simo B. GOLUBOVIĆ (1947)
[1] Pesma NOĆAS SAM SANjAO TVOJU LjUBAV [8] Pesma ONA ovog autora [9] Pesma ovog autora ČUJU NAS [11] Pesma DUŠE SU BEŠUMNE I TIHE [12] Pesma U SLAVU MARKESA
 Илустрација на корицама: Весна Парун
|
