|
|
|
 | Симо Б. Голубовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ДУША У ДУШИ
(осврт након прочитане књиге песника Илије Шаула ДУШЕ СУ БЕШУМНЕ, ТИХЕ- Графичар, Ужице, 2016.)
autor: Симо Б. Голубовић
Ма колико пута прочитао књигу Душе су бешумне, тихе аутора Илије Шаула, чини ми се да је књига остала не дочитана и поново покушавам да у њој пронађем смисао и лепоту, а богата је и једним и другим. И не враћам се читању зато што нисам разумео, напротив, враћам се да поново уживам у лепим стиховима и порукама, а није неважно казати да се читајући ову књигу учи о животу, љубави, трајању… Песник је књигу поделио у два поетска круга/циклуса: запис срца и почео сам да праштам. У овим насловима поета душу није помињао (можда и није морао да је дели на циклусе), али наслов књиге упућује да је писана са душом и за душу. И није ово једини пример књиге са насловом који садржи ову племениту реч, већ је песник пожелео овој речи дати значајније место увек и свуда где допиру његове/наше мисли. Књигу на самом почетку – уводном поруком и песмом посвећује мајци (што није уврштено у циклусе), а како и не би када је мајка увек и увек извор љубави, темељ племенитом срцу, станиште душе и све оно из чега човек црпи најтананија осећања. Поета између осталог у песми Ноћас сам сањао твоју љубав рече: ноћас сам сањао твоју љубав… /купао се у њој/… ја, твоје дијете које си остављала у бразди док би мотиком љубила земљу чинећи је родном… остављала би ме у откосу сијена док би пластила мјесечину…[1] Колико само бриге и бола, колико пажње и љубави, колико терета, пркоса и поноса?! Тешко је све то мерити речима, а другим мерама се и не може, јер мајка није земљу копала, она је земљу љубила мотиком, теретом који је издржала, и није пластила сено него је пластила месечину, а то је рад ноћу, то је брига за децу, за њихов напредак. То је жртвовање себе за другог, а то је понајвише за своје дете. Мајка то није сматрала ни теретом нити је себе сматрала жртвом. Отуда песник с поносом исказује љубав према мајци ширу од делте Волге, чистију од извора Неретве. Све ово песник схвата, како и сам каже, јер носи ожиљке времена // избраздан и шибан вјетровима зла[2], а зла је увек на овим нашим (од Бога проклетим) просторима било, па на тај начин сам песник племени[3](оплемењује) своје срце, а писањем круни[4](крунише) сећања, а круна његових сећања је и ова књига која је израз љубави и вере, срца и душе, памћења и незаборава, тренутка и трајања, неправде, бола, праштања и поноса, а све то је знање/сазнање о животу јер је неки стари мудрац већ казао да знање није ништа друго него памћење.[5] Песник Илија Шаула, пристојно дуго памти, а то је основ за богато знање/сазнање, свест да живети треба на достојан начин и онда када је тешко и неподношљиво и онда када нам живот шамаре дарује, јер ни сам поета/човек не знако је од нас кога и у коме пронашао; ближњег свога или претка далекога…[6]. И поред тога што за песнике често кажемо да су сањалице, да су веома емотивне особе, овај песник има своје виђење и каже: Лијепо је бити пијан од сна // пробудити се на топлим грудима // као на крилима анђела[7], а своје искуство сликовитоописује насловом Маркесове књиге Сто година самоће у којој налазимо мудре мисли пуковника Аурелијана о дугом животу, о дугом памћењу, о стицању знања и искуства кроз дуго трајање. Овај поета није своја љубавна усхићења (као што то чини већина песника) исказивао на уобичајен начин. Он своју љубав и љубавне заносе чува за себе и исказује их на посебан начин, топло и умиљато, богато осећањима заноса до неограничености, са поређењима која су тврдње а не упоређивања, са метафорама које су слике стварности и које нису извор песникове маште него чаша топлог слатког напитка са извора љубави:
Када дишем као да дишем за њу.
Кад пјевам као да пјевам њу.
Када пишем као да пишем њу.
Када снијевам као да снијевам њу.
Када се смијем као да се она смије.
Када гледам, као да она гледа.
Када сунце грије као да она грије.
Када не дам срцу да пати
она је ту у живот да ме врати
јер дишем њу, пјевам њу, сањам њу,
моју једину![8]
Најдубља психолошка осећања, овај песник је изразио у својим песмама родољубивог карактера. Очито је да је у тешким данима доживљавао тешке тренутке јер је рат односио и косио све оно што је човек годинама засађивао засејавао, али без именовања криваца и починитеља зла, исказао је у име свог рода трпљење, тишину – гласну тишину коју сви могу чути, али се већина не осврће на њу јер је она истинита, јер је болна: Чују нас Богови тишине. //Чују нас глуве кује /// и уплашени анђели. // Сви нас чују. // Наша шутња је громогласна. // Бранимо се нашим НЕ // бранимо се са најсилнијим оружјем човјечности! [9]Песник после каже да се бранимо љубављу, талентом, сликом будућности, нестајањем, да нам чују бат колона направљених у збеговима кроз беспуће, да чују наше уздахе, клетве Косовке девојке, страхове и крикове из „жуте куће“ , а он, велико срце свога народа, човек велике и племените душе све то почиње да прашта и опрашта иако, како рече у свом тањиру нема меда, а присилили су њега и његов народ да газе по свом поносу, да пристане на кривицу за коју није крив, па је уморан од њихове охолости почео и сам да прашта свестан нестајања у понору чије су се воде крстиле последње бездушнике.[10] Песник је осетио празнину живота насталу на месту непризнате истине коју никада није напустио, али је као млад човек истрпео неистине и кренуо новом стазом да сачува оно што је још могуће сачувати, а то је душа: његова душа, душа његовог рода. Ову реч, ако сам пажљиво пратио ове његове речи/стихове, понавља више пута са племенитим намером да искаже да је и сам, као и његов народ са дубоким осећањима правде, да има душу као лептиров лет - бешумну и тиху.[11] Свој мир песник је потражио и научио од Маркесовог лика из романа Сто година самоће пуковника Аурелијана који је и у дуготрајној самоћи пронашао инспирацију за живот/живљење и радовање, препуштен машти у којој остварује збиљу, јер да није било маште, не би било ни стварности![12] Поета Илија Шаула није се трудио да песме на неки начин разврста по неким заједничким особинама, а и тешко је, јер све у себи имају одраз љубави, мирис душе, топлоту и ритам срца, па на тај начин читалац на више места има могућност да се напије чистом изворском водом/топлим и мудрим речима на више извора/страница ове књиге, да напоји своје тежње и жеље за лепотом, да осети и бол и љубав, поразе и победе, истине и изречене лажи, да уочи смисао бесмисленог, смисао онога што је очито, непоражено, исконско, а то је вера, то је нада, то је љубав. За песме овог аутора рецензент ове књиге Милица Јефтимијевић Лилић између осталог каже да је мисао оно што га покреће, што иницира стваралачки чин. … Његови стихови саткани су од свакодневице, успутних доживљаја, од усхићења лепотом, од изазова и тајни, од снова…
Илија ШАУЛА рођен је 1963. у Карловцу (Република Хрватска, живи и ради у Филаделфији, САД, члан је Српско-канадског удружења писаца „Десанка Максимовић“, УК Србије и Републике Српске, као и редован члан Матице Српске. Бави се издаваштвом и сликарством, оснивач је и власник Књижевне радионице „Кордун“ i удружења Књижевни ЕСНАФ, објавио је више књига поезије. Симо Б. ГОЛУБОВИЋ (1947)
[1] Песма НОЋАС САМ САЊАО ТВОЈУ ЉУБАВ [8] Песма ОНА овог аутора [9] Песма овог аутора ЧУЈУ НАС [11] Песма ДУШЕ СУ БЕШУМНЕ И ТИХЕ [12] Песма У СЛАВУ МАРКЕСА
 Илустрација на корицама: Весна Парун
|
