detalj slike: KRK Art dizajn

SVETLANA

Evo već je pedeset godina kako sam usnula. Pedeset proleća je prošlo. Pedeset leta i jeseni – pedeset Svetih Nikola i Spasovdana je moja mama spremila i proslavila bez mene – ali ne žalimo se ni ona ni ja na volju Hristovu.

Da sam ostala sa mamom, zasigurno bih joj s godinama postala veliko breme.

Bezumna, stradalna, epileptična, i ne rečita bila bih i breme roditeljima, i selu žaljenje i „ruga“. Ovako ja sam sa mojim voljenim Hristom! Mesto moje, čuva me Njegova majka, i bolje mi je. Mnogo bolje! Igram se i radujem sa onima sličnim sebi. Ništa me ne boli. Nemam napade i davno sam prestala da satima plačem bez razloga. Sad se samo smejem i veselim – i lepo mi je. Umesto školskih knjiga i lepih novih odela koja mirišu na lavandu, mama mi je spremala zadušne paskurice, koje je mesto moje školske torbe donosila na moj grob i plakala. A ja sam se sa anđelima radovala! Ne može se iskazati radost koju osećam ovde.

Devojčice, koje su se rodile kad i ja, sada su sredovečne žene. Neke su nesrećno udate za pogrešne muškarce koji ih povređuju. Neke su već bake, neke su nesrećne majke loše dece i užasno stradaju. A ja sam još trogodišnja beba. Smejem se i širim ručice Hristu mom, a On me uzima u svoje toplo naručje i baca me uvis. Najviše! A ja vrištim i smejem se, vraćajući Mu se u zagrljaj srećna. On je moj dobri otac! Moj otac... I on je tu.

Sa mnom je, vidim ga i osećam njegovu blizinu, samo ne mogu da ga dohvatim. Ja sam daleko iznad njega. Predaleko. Previsoko da bih mu prišla. Da bi on prišao meni... I on je na lepom mestu. Ne baš toliko lepom kao ja, jer je on čovek koji je živeo u svetu. Grešio. Stradao. Borio se sa mnogim iskušenjima i zato ne može dostići moje visine. Ali sve oko njega miriše. Ptice mu poje, i cveće oko njega cveta – ali on je ipak tužan. I često plače, kao da ne primećuje lepotu mesta na kome se nalazi rastrzan je i nesrećan.

Takav je zbog događaja koji se dešavaju u našoj porodici. Ja ih ne poznajem pa me njihovi udesi i ne dotiču. Nije mi dato da sudelujem u njihovim stradanjima – samo ih žalim. Ali, tata je s njima živeo. Voleo ih i voli ih i zato duboko pati zbog njihovih stradanja i nereda u kom se nalaze. Zato molim Tebe, Matuška Matrona. Tebe, Ti si mi najbliža, jer si kao i ja bila uboga i bogaljna pred ljudima, ali svetla i važna Bogu.

Pomoli se Gospodu za njih. Ono što im je najpotrebnije jesu mir, sloga i međusobno razumevanje. Neka im Gospod to podari. Neka se smire da bi se moj tata smirio. Da bi mama mogla mirno usnuti i doći k meni. Neka se smire i zarad Njega. Najviše radi njega nek se smire i očiste. Da bi smireni i čisti pred Njega izašli. Amin.

jelen@grbic.art

PODELITE OVAJ TEKST NA: