detalj slike: KRK Art dizajn

 Miroslav Bata Ninković: Ljubav kao suština postojanja

Miroslav Ninković, rođen je 5.2.1963 godine u Rumi. Do sada je objavio tri zbirke pesama, „A gde je izlaz gospodo“ u izdanju Gradske biblioteke „Atanasije Stojković“ Ruma, i zbirku „Odavde do neba i nazad“ čiji je izdavač kuća „Prometej“ iz Novog Sada i  knjigu pesama “Ni za pucanj, ni za molitvu”. Pesme su mu objavljivane u zborniku rumskih pesnika, pod nazivom „Nema nam druge nego da se volimo“, 30. i 33. zborniku Međunarodni susret pesnika “Garavi sokak“, Književnog kluba “MiroslavMika Antić” iz Inđije, Drugom pesničkom zborniku Onlajn poezija, Udruženje poetskih stvaralaca Glušci, književnom časopisu “Suština poetike”, u zborniku “Sazvežđa 20 - Antologija” i zborniku 15. Međunarodne umetničke kolonije „Panonski biseri“ Saveza književnika u otadžbini i rasejanju – Novi Sad. Živi i radi u Rumi.

Niti je lako voleti, niti je lako da vas drugi zavole, ali to ne sme biti prepreka i opravdanje,  jer se ljubavi uvek mora dati prednost. Potrebno je pobediti svoj ego, sebičluk, shvatiti da je ljubav davanje, da je ljubav sloboda, da ljubav ne traži ništa za uzvrat, i da je smisao našeg postojanja i ono što nam svima treba, upravo ljubav.  Bez ljubavi bili bi osuđeni na tumaranje zavojitim mračnim stepeništem koje vodi jedino tamo gde se nalazi smetlište ljudskih duša. – Miroslav Bata Ninković

Književni ESNAF – 14.02.2025.

razgovarala – Neda Gavrić 

tehnički uredio – Ilija Šaula

Kroz vaše stihove oseća se intimna povezanost sa sopstvenim putem i suštinom. Šta biste rekli da je najvažnija lekcija koju ste naučili kroz pisanje?

Pisanjem pokušavam da najpre upoznam, otkrijem, ogolim  i objasnim sebe, a potom da iznedrim i iznesem iz sebe sve ono što čini moje dosadašnje doživljeno i nataloženo iskustvo, i na taj način se odredim, postavim i pronađem u životu uopšte. Postavljam pitanja, tragam za odgovorima, rijem duboko po vlastitoj nutrini, što je često i bolan proces. Pisanjem ne želim nikome da bilo šta namećem ali se nadam da pesničke slike u mojim stihovima imaju tu potrebnu i dovoljnu snagu da čitaoca najpre emotivno pokrenu, a zatim da on sam započne vlastito preispitivanje i krene na misaoni put. Da li i gde ćemo zajedno stići, ne znam, ali već i ta potreba za kretanjem i putovanjem je izuzetno važna. Pisanje kao kreativan proces mi pomaže da dođem do lične katarze, tako potrebnog pročišćenja, i ono što mi je najvažnije, pisanjem uspevam da postanem mnogo bolji čovek nego što to jesam. I to jeste svakako ono što je najvažnije.

Песничка остварења Бате Нинковића

Koliko je lokalna kultura i bogatstvo okoline igrala ključnu ulogu u oblikovanju vašeg umetničkog izraza? Kako se specifičnosti vašeg kraja manifestuju u vašoj poeziji?

Često je more kao motiv prisutno u mojim pesmama, i to što ga toliko volim je verovatno zbog Panonskog mora ( smeh ). Naravno, Srem u kome sam rođen i živim kroz više prepoznatljivih pojmova, simbola, i specifičnosti koje se odnose na ovaj region, se neizostavno provlači. Od cigljanih staza, prašnjavih drumova, orahovog hlada,  dudova, bašta i vinograda, hleba i vina, svatova okićenih peškirima, narikača...Ipak, verujem i nadam se da iz tog lokalnog i regionalnog kolorita, moji stihovi imaju moć da se izdignu i polete na bilo koju stranu sveta, tamo gde neko želi da ih pročita, jer ono o čemu pišem jeste univerzalno i pripada svakom čoveku ma gde da se on nalazi i živi. Mirisi, boje, zvuci, i sve drugo što je prepoznatljivo za Srem, u pojedinim pesmama, u kojima se takve slike i pojmovi pronalaze, nadam se mogu samo da pesmu obogate.

Da li postoji neka posebna tema ili motiv koji često istražujete inspirisani baštinom svoga grada?

Neka posebna tema ili motiv  koji bi bili strogo inspirisani baštinom mog rodnog grada ne postoji. Ali u nekim stihovima pesničke slike znaju da lutaju širokim šorovima, prašnjavim puteljcima, po raspupelim i rascvetalim baštama, livadama prekrivenih maslačkom, da odškrinu kapiju, da zavire kroz dvokrilni prozor i smeste se u čelo dugačkog astala na kome su postavljeni duboki tanjiri, olba sa vinom, mramorni kolač, da zastane podno crkvenih tornjeva i zagledaju se zadivljeno u neprestanu igru oblaka na nebu...Baš kao i papir na vetru, znaju da se lako i naglo vinu, podignu i za tren se već po moru ljuljuškaju u barci, stignu podno drevnih zidina Malte, ili se sakriju pod palmino lišće dok kiša neprestano pada u Makondu, u vreme zaboravljanja...Pesma daje tu mogućnost, ima u sebi tu magiju i čaroliju da može istovremeno da bude svuda, da pripada svima, da je moja i da je samo svoja.

Povratne informacije čitalaca mogu biti dragocen izvor spoznaje i rasta za svakog umetnika. Koliko vam je važno mišljenje publike u procesu stvaranja i kako konstruktivna kritika ili pohvale čitaoca utiču na dalji razvoj vašeg poetskog izraza?

Moj proces stvaranja je takav da mi se jednostavno ukažu, pojave, i počnu da me opsedaju pojedine slike koje pokušavam da kao i slikar bojama, prenesem rečima na papir. Nekada mi to uspeva i budem dosta blizu da ih zabeležim onakve kakve sam ih i video, i posložim ih u stihove onim redom kojim se one pred mojim očima odvijaju, a nekada ne. Dok pišem ni sam ne znam kuda me sve vodi i na koji način će se pesma završiti, kakav je tok, sled i ritam. Ponekad  se one nekako same ispišu. U procesu pisanja ne razmišljam ni o budućem čitaocu, niti o kritici. Naravno, kao i svakom čoveku koji se bavi kreativnim radom, stvaralaštvom, važna je i ta povratna informacija, sud, stav, ocena onih koji su pesme pročitali. Onda kada pesma zaživi potpuno odvojeno od mene, kada barem jedan stih izazove čistu i snažnu emociju, nagna čitaoca da započne sa postavljanjem pitanja, izazove u njemu potrebu za promenom, ukaže, osvetli, povede, onda je sve imalo smisla. U informatičkoj eri u kojoj živimo, društvene mreže su doprinele da poezija mnogo lakše i brže pronađe svoj put do velikog broja ljudi. Sa jedne strane to jeste dobro, no mreže su preplavljene i sa poezijom koja je prilično banalna, nekvalitetna, koja nije prošla nikakvu kritičku recenziju i svelo se sve na broj lajkova, što naravno ne može biti bilo kakvo objektivno merilo o nečijem radu, daru, talentu, kvalitetu. U jednoj svojoj pesemi Čarls Bukovski kaže – „Oh Bože, stvorio si tako mnogo pesnika, ali tako malo poezije“.

Са промоције књиге М.Б.Нинковића у матичној установи, КЦ ,,Брана Црнчевић,, Рума

Često putujete. Koliko vam znači upoznavanje drugih kultura i običaja? Iskoristite li putovanja za kreativni proces?

Putovanja me nadahnjuju , ispunjavaju, bogate. Ne samo što imam tu potrebu da sam u pokretu, nego zaista upoznavanje novih gradova, država, ljudi, kultura, jete nešto za čim moj duh vapi. Svako putovanje je novo otkrivanje, učenje, saznanje, i menja nas na bolje. Nažalost mnogo je u nama predrasuda i umesto da uživamo u lepotama različitosti, u svom tom raznovrsnom koloritu,  duhu, u savršenoj lepoti prirode i  u materijalnim riznicama drugih ljudskih kultura, znamo da se bezvoljno  zatvorimo i pomalo autistično ostajemo jedino i samo u svom „dvorištu“, skloni da olako, i iz neznanja i bez iskustva, donosimo često pogrešne procene i odluke.  Ova planeta pripada svima nama i potpuno je drugačiji osećaj saznavati stvari isključivo i samo iz knjiga, putem interneta ili televizijskih emisija, od onog neposrednog fizičkog iskustva i doživljaja. Koliko putovanja, toliko više blaga u duši, i potrebe da se ono sa drugima podeli. U mom slučaju to je kroz poeziju.

Mnogi veliki pesnici su koristili svoje stihove kao izraz dubokih osećanja ljubavi. Kako vi definišete ovu univerzalnu temu u vašim pesmama?

Ništa neću reći novo od onoga što je već toliko puta rečeno. Mi smo bića nastala iz ljubavi, i ono što bi trebalo da bude naša nasušna potreba jeste da ljubav uzvraćamo, delimo, pokazujemo. Samo onaj ko je voljen, zna da ljubav podari drugome, i jako je važno znati voleti samoga sebe. Mi nismo savršeni i zato treba prihvatiti sve svoje mane i truditi se da ono što se loše može ispraviti u nama, to i učinimo. Prolazni smo i vreme ostavlja tragove na našim licima, telu, ali zato lepota dolazi iz duha, isijava iz oka i što je više ljubavi, pogled će biti sjajniji, bistriji, topliji. Ljubav ima više manifestacija i odnosi se na mnogo toga. Međutim, ukoliko je nema, otvara se prostor za onu našu tamnu, mračnu stranu, i ljudska bića pokazuju tada svoje surovo naličje, koje rezultira ratovima, bolestima, razaranjem, crnim maramama, suzama, bolom i patnjom. Niti je lako voleti, niti je lako da vas drugi zavole, ali to ne sme biti prepreka i opravdanje,  jer se ljubavi uvek mora dati prednost. Potrebno je pobediti svoj ego, sebičluk, shvatiti da je ljubav davanje, da je ljubav sloboda, da ljubav ne traži ništa za uzvrat, i da je smisao našeg postojanja i ono što nam svima treba, upravo ljubav.  Bez ljubavi bili bi osuđeni na tumaranje zavojitim mračnim stepeništem koje vodi jedino tamo gde se nalazi smetlište ljudskih duša. 

Da li biste to mogli da prikažete kroz neku vašu pesmu?

Žiri za dodelu književne nagrade za najbolju ljubavnu pesmu na srpskom jeziku napisanu u poslednjih godinu dana, izabrao je pesme sedam autora u uži izbor za nagradu "Lenkin prsten". 

Miroslav Bata Ninković, „Krivica”, u knjizi “Ni za pucanj ni za molitvu”, Gradska biblioteka, Ruma, 2024. Godina.

KRIVICA

Sneno se ljuljala voda

i dan odbrojava sitninu

pred legijama senki

koje nadiru iz ševara

izvijajući se zmijoliko

kroz gustiš gole trske,

pružajući se do obzorja

da krunišu tamom noć.

Nisi ti ništa kriva.

Krajolici postaju

vremenom drugačiji,

a novi gradovi

uvek najlepše trgove

nude za prve dolaske,

umivaju lica toplom kišom,

oboje u zlatno trake žaluzina,

zavijore pramen maestrala,

i slatkim vinom

pečate u burad

sve ono zbog čega si ispijena

morala da pođeš

negde.

Pet, deset, petnaest,

brojala je devojčica

žmureći uz zid katedrale,

dok su na kameni pločnik

padale šahovske figure,

srušene u svađi dva starca

oko kretanja crnog lovca

i bele kraljice.

Nisi ti ništa kriva

i sada spavaj,

učini joj se od‌jednom

sa novim korakom

glas majke,

koja kroz šapat govori

da mora uvek gledati

pravo ispred sebe

i više neće pasti,

i da sve jednom

mora da zaraste

i prođe,

kao da nije ni bilo

ako se više ne dira.

Kako posmatrate društvene transformacije koje su obeležile protekle decenije iz ugla pesnika?

Sa jedne strane čovečanstvo uopšte je doživelo izuzetan razvoj u naučnom, tehnološkom smislu. Mnoge nezamislive stvari od pre samo tridesetak godina, danas su postale uobičajne, svakodnevne. No nametnuta brzina života u kome je sve postalo instant, gde je sve na jedan klik dostupno, gde je u pravom smislu te reči svet postao jedno globalno selo, nametnuti i vešto plasirani potrošački mentalitet, uticali su na to da je čovek čoveku postao vuk, otuđen i usamljen u svom tom blještavom mnoštvu. Ima sve i nema ništa, a ponajpre samoga sebe. Materijalno je postalo dominanto u odnosu na duhovno, i u svoj toj besomučnoj i besciljnoj trci, izgubili smo sami sebe. Urušena je porodica, promenjen sistem vrednosti, nestala je empatija. U svetu i dalje mnoga deca gladuju i umiru, ratna žarišta se gase kako bi se neka nova otvorila i sve je samo borba za prevlast, za moć, kontrolu i profit. U takvim uslovima gde nas pride zapljuskuje kič, šund, gde mediji zarad novca plasiraju najpliće i često poražavajuće sadržaje, stoji na drugoj strani i u dobroj meri marginalizovano, ono istinski kvalitetno ljudsko stvaralaštvo, umetnost. Lepota će promeniti svet, ali tu lepotu može iznedriti samo ljudski duh, slobodan, kreativan, nadahnut. Moramo se jednostavno boriti za prave vrednosti i za stvaranje takve atmosfere i ambijenta u kome će bilo koji vid umetnosti imati sav potreban prostor, moramo negovati i edukovati publiku, i raditi na tome da nam stasavaju nove obrazovane generacije kioje su spremne i sposobne za kritičko mišljenje.

Промоција песништва Мирослава Б. Нинковића

Koju poruku biste voleli da vaši čitaoci sa sobom ponesu nakon što pročitaju vaše stihove?

Ljubav, ljubav je poruka. Često kroz moje stihove provejava tuga, seta, bol propuštena kroz svaku poru. Iz te tuge, duboko i do samog korena proživljene, ne rađa se nihilizam, predaja, odustajanje, naprotiv. Otvaraju se neka nova vrata, daje se prostor svetlosti, životu koji se kao i ciklusi u prirodi obnavlja i nastavlja. Bez ikakvih kalkulacija u pesmama sam ogoljen do srži i mislim da čitalac to oseća i prepoznaje. Sve je iz ljubavi i zbog ljubavi.

Kakvi su vam planovi za tekuću godinu, književnosti što se tiče? Planirate li druženje sa publikom u narednom periodu?

Moja treća knjiga pesama, “Ni za pucanj, ni za molitvu” imala je svoju promociju prošlog leta u Rumi i još jednom bih se zahvalio izuzetno velikom broju mojih sugrađana koji su te prilično vrele julske večeri bili u bašti Gradske biblioteke “Atanasije Stojković”. Do kraja 2024. godine održane su promocije u bibliotekama u Žablju i u Staroj Pazovi. Očekujem u narednom periodu susret sa čitalačkom publikom u bibliotekama u Sremskoj Mitrovici, Inđiji, Srpskoj čitaonci u Irigu, nadam se i u Novom Sadu, i konačno svuda tamo gde me pozovu. Biće mi čast i zadovoljstvo, baš kao što je i prilika koju sam u nekoliko navrata dobio da svoje stihove objavim na vašem značajnom književnom portalu. Veliko hvala vama Nedo, kao i književniku i osnivaču ovog Portala, Iliji Šauli. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: