детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Мирослав Бата Нинковић: Љубав као суштина постојања

Мирослав Нинковић, рођен је 5.2.1963 године у Руми. До сада је објавио три збирке песама, „А где је излаз господо“ у издању Градске библиотеке „Атанасије Стојковић“ Рума, и збирку „Одавде до неба и назад“ чији је издавач кућа „Прометеј“ из Новог Сада и  књигу песама “Ни за пуцањ, ни за молитву”. Песме су му објављиване у зборнику румских песника, под називом „Нема нам друге него да се волимо“, 30. и 33. зборнику Међународни сусрет песника “Гарави сокак“, Књижевног клуба “МирославМика Антић” из Инђије, Другом песничком зборнику Онлајн поезија, Удружење поетских стваралаца Глушци, књижевном часопису “Суштина поетике”, у зборнику “Сазвежђа 20 - Антологија” и зборнику 15. Међународне уметничке колоније „Панонски бисери“ Савеза књижевника у отаџбини и расејању – Нови Сад. Живи и ради у Руми.

Нити је лако волети, нити је лако да вас други заволе, али то не сме бити препрека и оправдање,  јер се љубави увек мора дати предност. Потребно је победити свој его, себичлук, схватити да је љубав давање, да је љубав слобода, да љубав не тражи ништа за узврат, и да је смисао нашег постојања и оно што нам свима треба, управо љубав.  Без љубави били би осуђени на тумарање завојитим мрачним степеништем које води једино тамо где се налази сметлиште људских душа. – Мирослав Бата Нинковић

Књижевни ЕСНАФ – 14.02.2025.

разговарала – Неда Гаврић 

технички уредио – Илија Шаула

Кроз ваше стихове осећа се интимна повезаност са сопственим путем и суштином. Шта бисте рекли да је најважнија лекција коју сте научили кроз писање?

Писањем покушавам да најпре упознам, откријем, оголим  и објасним себе, а потом да изнедрим и изнесем из себе све оно што чини моје досадашње доживљено и наталожено искуство, и на тај начин се одредим, поставим и пронађем у животу уопште. Постављам питања, трагам за одговорима, ријем дубоко по властитој нутрини, што је често и болан процес. Писањем не желим никоме да било шта намећем али се надам да песничке слике у мојим стиховима имају ту потребну и довољну снагу да читаоца најпре емотивно покрену, а затим да он сам започне властито преиспитивање и крене на мисаони пут. Да ли и где ћемо заједно стићи, не знам, али већ и та потреба за кретањем и путовањем је изузетно важна. Писање као креативан процес ми помаже да дођем до личне катарзе, тако потребног прочишћења, и оно што ми је најважније, писањем успевам да постанем много бољи човек него што то јесам. И то јесте свакако оно што је најважније.

Песничка остварења Бате Нинковића

Колико је локална култура и богатство околине играла кључну улогу у обликовању вашег уметничког израза? Како се специфичности вашег краја манифестују у вашој поезији?

Често је море као мотив присутно у мојим песмама, и то што га толико волим је вероватно због Панонског мора ( смех ). Наравно, Срем у коме сам рођен и живим кроз више препознатљивих појмова, симбола, и специфичности које се односе на овај регион, се неизоставно провлачи. Од цигљаних стаза, прашњавих друмова, ораховог хлада,  дудова, башта и винограда, хлеба и вина, сватова окићених пешкирима, нарикача...Ипак, верујем и надам се да из тог локалног и регионалног колорита, моји стихови имају моћ да се издигну и полете на било коју страну света, тамо где неко жели да их прочита, јер оно о чему пишем јесте универзално и припада сваком човеку ма где да се он налази и живи. Мириси, боје, звуци, и све друго што је препознатљиво за Срем, у појединим песмама, у којима се такве слике и појмови проналазе, надам се могу само да песму обогате.

Да ли постоји нека посебна тема или мотив који често истражујете инспирисани баштином свога града?

Нека посебна тема или мотив  који би били строго инспирисани баштином мог родног града не постоји. Али у неким стиховима песничке слике знају да лутају широким шоровима, прашњавим путељцима, по распупелим и расцветалим баштама, ливадама прекривених маслачком, да одшкрину капију, да завире кроз двокрилни прозор и сместе се у чело дугачког астала на коме су постављени дубоки тањири, олба са вином, мраморни колач, да застане подно црквених торњева и загледају се задивљено у непрестану игру облака на небу...Баш као и папир на ветру, знају да се лако и нагло вину, подигну и за трен се већ по мору љуљушкају у барци, стигну подно древних зидина Малте, или се сакрију под палмино лишће док киша непрестано пада у Маконду, у време заборављања...Песма даје ту могућност, има у себи ту магију и чаролију да може истовремено да буде свуда, да припада свима, да је моја и да је само своја.

Повратне информације читалаца могу бити драгоцен извор спознаје и раста за сваког уметника. Колико вам је важно мишљење публике у процесу стварања и како конструктивна критика или похвале читаоца утичу на даљи развој вашег поетског израза?

Мој процес стварања је такав да ми се једноставно укажу, појаве, и почну да ме опседају поједине слике које покушавам да као и сликар бојама, пренесем речима на папир. Некада ми то успева и будем доста близу да их забележим онакве какве сам их и видео, и посложим их у стихове оним редом којим се оне пред мојим очима одвијају, а некада не. Док пишем ни сам не знам куда ме све води и на који начин ће се песма завршити, какав је ток, след и ритам. Понекад  се оне некако саме испишу. У процесу писања не размишљам ни о будућем читаоцу, нити о критици. Наравно, као и сваком човеку који се бави креативним радом, стваралаштвом, важна је и та повратна информација, суд, став, оцена оних који су песме прочитали. Онда када песма заживи потпуно одвојено од мене, када барем један стих изазове чисту и снажну емоцију, нагна читаоца да започне са постављањем питања, изазове у њему потребу за променом, укаже, осветли, поведе, онда је све имало смисла. У информатичкој ери у којој живимо, друштвене мреже су допринеле да поезија много лакше и брже пронађе свој пут до великог броја људи. Са једне стране то јесте добро, но мреже су преплављене и са поезијом која је прилично банална, неквалитетна, која није прошла никакву критичку рецензију и свело се све на број лајкова, што наравно не може бити било какво објективно мерило о нечијем раду, дару, таленту, квалитету. У једној својој песеми Чарлс Буковски каже – „Ох Боже, створио си тако много песника, али тако мало поезије“.

Са промоције књиге М.Б.Нинковића у матичној установи, КЦ ,,Брана Црнчевић,, Рума

Често путујете. Колико вам значи упознавање других култура и обичаја? Искористите ли путовања за креативни процес?

Путовања ме надахњују , испуњавају, богате. Не само што имам ту потребу да сам у покрету, него заиста упознавање нових градова, држава, људи, култура, јете нешто за чим мој дух вапи. Свако путовање је ново откривање, учење, сазнање, и мења нас на боље. Нажалост много је у нама предрасуда и уместо да уживамо у лепотама различитости, у свом том разноврсном колориту,  духу, у савршеној лепоти природе и  у материјалним ризницама других људских култура, знамо да се безвољно  затворимо и помало аутистично остајемо једино и само у свом „дворишту“, склони да олако, и из незнања и без искуства, доносимо често погрешне процене и одлуке.  Ова планета припада свима нама и потпуно је другачији осећај сазнавати ствари искључиво и само из књига, путем интернета или телевизијских емисија, од оног непосредног физичког искуства и доживљаја. Колико путовања, толико више блага у души, и потребе да се оно са другима подели. У мом случају то је кроз поезију.

Многи велики песници су користили своје стихове као израз дубоких осећања љубави. Како ви дефинишете ову универзалну тему у вашим песмама?

Ништа нећу рећи ново од онога што је већ толико пута речено. Ми смо бића настала из љубави, и оно што би требало да буде наша насушна потреба јесте да љубав узвраћамо, делимо, показујемо. Само онај ко је вољен, зна да љубав подари другоме, и јако је важно знати волети самога себе. Ми нисмо савршени и зато треба прихватити све своје мане и трудити се да оно што се лоше може исправити у нама, то и учинимо. Пролазни смо и време оставља трагове на нашим лицима, телу, али зато лепота долази из духа, исијава из ока и што је више љубави, поглед ће бити сјајнији, бистрији, топлији. Љубав има више манифестација и односи се на много тога. Међутим, уколико је нема, отвара се простор за ону нашу тамну, мрачну страну, и људска бића показују тада своје сурово наличје, које резултира ратовима, болестима, разарањем, црним марамама, сузама, болом и патњом. Нити је лако волети, нити је лако да вас други заволе, али то не сме бити препрека и оправдање,  јер се љубави увек мора дати предност. Потребно је победити свој его, себичлук, схватити да је љубав давање, да је љубав слобода, да љубав не тражи ништа за узврат, и да је смисао нашег постојања и оно што нам свима треба, управо љубав.  Без љубави били би осуђени на тумарање завојитим мрачним степеништем које води једино тамо где се налази сметлиште људских душа. 

Да ли бисте то могли да прикажете кроз неку вашу песму?

Жири за доделу књижевне награде за најбољу љубавну песму на српском језику написану у последњих годину дана, изабрао је песме седам аутора у ужи избор за награду "Ленкин прстен". 

Мирослав Бата Нинковић, „Кривица”, у књизи “Ни за пуцањ ни за молитву”, Градска библиотека, Рума, 2024. Година.

КРИВИЦА

Снено се љуљала вода

и дан одбројава ситнину

пред легијама сенки

које надиру из шевара

извијајући се змијолико

кроз густиш голе трске,

пружајући се до обзорја

да крунишу тамом ноћ.

Ниси ти ништа крива.

Крајолици постају

временом другачији,

а нови градови

увек најлепше тргове

нуде за прве доласке,

умивају лица топлом кишом,

обоје у златно траке жалузина,

завијоре прамен маестрала,

и слатким вином

печате у бурад

све оно због чега си испијена

морала да пођеш

негде.

Пет, десет, петнаест,

бројала је девојчица

жмурећи уз зид катедрале,

док су на камени плочник

падале шаховске фигуре,

срушене у свађи два старца

око кретања црног ловца

и беле краљице.

Ниси ти ништа крива

и сада спавај,

учини јој се од‌једном

са новим кораком

глас мајке,

која кроз шапат говори

да мора увек гледати

право испред себе

и више неће пасти,

и да све једном

мора да зарасте

и прође,

као да није ни било

ако се више не дира.

Како посматрате друштвене трансформације које су обележиле протекле деценије из угла песника?

Са једне стране човечанство уопште је доживело изузетан развој у научном, технолошком смислу. Многе незамисливе ствари од пре само тридесетак година, данас су постале уобичајне, свакодневне. Но наметнута брзина живота у коме је све постало инстант, где је све на један клик доступно, где је у правом смислу те речи свет постао једно глобално село, наметнути и вешто пласирани потрошачки менталитет, утицали су на то да је човек човеку постао вук, отуђен и усамљен у свом том бљештавом мноштву. Има све и нема ништа, а понајпре самога себе. Материјално је постало доминанто у односу на духовно, и у свој тој бесомучној и бесциљној трци, изгубили смо сами себе. Урушена је породица, промењен систем вредности, нестала је емпатија. У свету и даље многа деца гладују и умиру, ратна жаришта се гасе како би се нека нова отворила и све је само борба за превласт, за моћ, контролу и профит. У таквим условима где нас приде запљускује кич, шунд, где медији зарад новца пласирају најплиће и често поражавајуће садржаје, стоји на другој страни и у доброј мери маргинализовано, оно истински квалитетно људско стваралаштво, уметност. Лепота ће променити свет, али ту лепоту може изнедрити само људски дух, слободан, креативан, надахнут. Морамо се једноставно борити за праве вредности и за стварање такве атмосфере и амбијента у коме ће било који вид уметности имати сав потребан простор, морамо неговати и едуковати публику, и радити на томе да нам стасавају нове образоване генерације киоје су спремне и способне за критичко мишљење.

Промоција песништва Мирослава Б. Нинковића

Коју поруку бисте волели да ваши читаоци са собом понесу након што прочитају ваше стихове?

Љубав, љубав је порука. Често кроз моје стихове провејава туга, сета, бол пропуштена кроз сваку пору. Из те туге, дубоко и до самог корена проживљене, не рађа се нихилизам, предаја, одустајање, напротив. Отварају се нека нова врата, даје се простор светлости, животу који се као и циклуси у природи обнавља и наставља. Без икаквих калкулација у песмама сам огољен до сржи и мислим да читалац то осећа и препознаје. Све је из љубави и због љубави.

Какви су вам планови за текућу годину, књижевности што се тиче? Планирате ли дружење са публиком у наредном периоду?

Моја трећа књига песама, “Ни за пуцањ, ни за молитву” имала је своју промоцију прошлог лета у Руми и још једном бих се захвалио изузетно великом броју мојих суграђана који су те прилично вреле јулске вечери били у башти Градске библиотеке “Атанасије Стојковић”. До краја 2024. године одржане су промоције у библиотекама у Жабљу и у Старој Пазови. Очекујем у наредном периоду сусрет са читалачком публиком у библиотекама у Сремској Митровици, Инђији, Српској читаонци у Иригу, надам се и у Новом Саду, и коначно свуда тамо где ме позову. Биће ми част и задовољство, баш као што је и прилика коју сам у неколико наврата добио да своје стихове објавим на вашем значајном књижевном порталу. Велико хвала вама Недо, као и књижевнику и оснивачу овог Портала, Илији Шаули. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: