detalj slike: KRK Art dizajn

Purpurni mesec i simbolika poetskog kruga u poeziji Srećka Aleksića

("Purpurna mesečina", Srećko Aleksić, Izdavač: Književni klub "Sirin", Beograd, 2024)

Olivera Šestakov         

Pred nama je osma zbirka pesama osobenog i avangardnog pesnika Srećka Aleksića, kojom on potvrđuje svoj pesnički talenat, zrelost i kontinuirano visok kvalitet svoje poezije. U predstavljanju i analizi ove knjige, pošla bih od simbolike njenog naziva. Naime, mesec je od davnina bio predmet ljudskog divljenja i nadahnuća, počev od starih Rimljana i Grka, dok je kod Egipćana bio tvorac večnog života. Mesec predstavlja arhetip majke, dok se njegove faze vezuju za stalne promene i novo rađanje. Mesec predstavlja ono nesvesno u nama, našu intuiciju i dušu. On je za Srećka ono tanano, opsenarsko, plemenito i intimno što ga nagoni da piše i stvara. S druge strane, boja purpura povezuje se sa mudrošću i moći, to je boja kraljeva. Čini je kombinacija crvene i plave, ženskog i muškog principa, i kao takva ona predstavlja dualnost. U ovoj sprezi dobijamo tačku susretanja i istovremeno harmoniju suprotnosti, što je jedna od glavnih karakteristika Srećkove poezije.

Čini se da je nemoguće ne prepoznati Srećkovu pesmu. Ne samo zbog velike koncentracije simbola i kontrasta, zbog brojnih stilskih figura, posebno metafora, koje obeležavaju gotovo svaku strofu, već zbog snažnih ekspresija i neobičnih jezičkih sklopova i građe, koja daje samosvojnost pesmi i čitaocu pruža otvorene horizonte asocijacija i promišljanja. Evo karakterističnih primera iz nekih od pesama ove zbirke: ʺPonoć što me kaznilepotom senke, Istina me veže u čvor,/ Ljubomora me grli rukama od crvene ruže,// crni pauk sakriven u rupi mudrosti// //molitva zaspalih trava// sanjam svet otvorenim očima neba// kao dašak vetra u mozaiku od kamenaʺitd.

            Srećka Aleksića mnogi kritičari i pesnici upoređuju sa modernistima i simbolistima Šarlom Bodlerom i Arturom Remboom, a od naših pesnika sa Vladislavom Petkovićem Disom. Kao i ovi, takozvani ʺukleti pesniciʺ, Srećko Aleksić nosi u sebi snažno osećanje prkosa i revolta, nastalog iz osećaja zatočenosti u svetu besmisla i zla, iz kojeg izbavljenje nalazi u ljubavi, lepoti i stvaralačkom zanosu.

U pesmi Pred nestajanjem on navodi svoj životni i stvralački kredo: ʺBolujem život rečima/ I ničega se ne bojim/ Udišem otrov čežnje/ Za ljubav se molim/ Oslonjen na prošlostʺ. Pesnik stihovima beži u stvarnost u istoimenoj pesmi, jer je to način na koji jedino može da podnese surovost i otuđenost savremenog sveta: ʺPred fontanom želja nemam neku pesmu/ Sve što sam napisao nosim u srcu./ Ponekad se prevarim u mimohodu jutra/ Istrpim bol što se u meni sakrio,/ Nekim treperenjem zvezda u vazduhu/ Magijom reči da je suza sestra bliskaʺ, stihovi iz pesme Beg u stvarnost. U pesmi Iznenađenje autor mudro zaključuje: ʺTeško je pevati o smislu/ Kada besmisao kolo vodiʺ.

Socijalno angažovana tematika zauzima značajno mesto u ovoj zbirci i predstavlja Srećkov iskorak u ovu delikatnu oblast u odnosu na njegove prethodne zbirke, gde su dominirale ljubavne teme. Ove pesme izlaze iz ličnog i zalaze u širi društveni milje, u sećanje, da bi se ponovo vratile u intimu autora. A način prevazilaženja određenih društvenih izazova su kritika i samokritika. ʺEksperiment je odavno uspeo/ Niko nikoga ne voli/ Okrenuti leđima živimoʺ (pesma Eksperiment). O usamljenosti i otuđenosti u velikom gradu autor zapaža: ʺKomplikovan je ovaj grad/ Umesto ljudi srećem zgrade,/ Okružene betonom i čelikom./ Gde su ovde umorni ljudi/ Navikli da rade do noćiʺ (pesma Grad bez ljudi). Pesnik se vraća sebi stihovima iz pesme Ostatak sveta: ʺPonekad mislim da sam se promenio/ Promenio se sigurno metabolizam,/ Ćelije su počele da se same braneʺ.

Na interesantan pristup socijalno-angažovanim temama nailazimo i u pesmama: Lutka u izlogu želja, Pitanja u prolazu, Tako je počela decenija, Brojanica u duhu vremena, U riznici života, Nije lako, verujte mi.

            Ljubavne pesme i nežna osećanja svakako predstavljaju impozantan segment ove zbirke.  Karakteristično je da Srećko Aleksić ne razdvaja ljubav ovozemaljsku prema ženi od one prema Bogu. Ljubav je za njega i lepota sunca i svetlost Božijeg hrama. U pesmi Zid ćutnje kroz gradaciju se prepliću ljubav, refleksivnost i duhovnost, čineći neraskidiv splet i trojstvo: ʺĆutimo oboje u tami spasa-/ Orfej i Euridika zaljubljeni,/ Zaključani u svojim snovima// Orfej i Euridika pred hramom/ U odajama vatra raznosi plamen./ Taj plamen sa glavom krune i zlata,/ Naš je znamen pred zidom ćutnje.// Pred ovim vratima kamenim ćutim/ Na zidu mi ikona koja me teši,/ Ljubavni lek za postradala srca/ I krila Belog anđela u nedogledʺ.

            I u pesmi Monarh nailazimo na isti prepletaj emocija, misli i duše, koji počinje divljenjem lepoti leptira na livadi i kroz mirise prošlosti nas vodi na koru ćilibara, kao simbola trajanja, slaveći Božiji dar, dok pesnik kroz ovu idiličnu sliku čeka svoju najlepšu ljubav u kutiji za dvoje.

Svakako bih izdvojila i nagrađene ljubavne pesme Čarolija slapova i Jesenja svila, koje su ispunjene optimizmom i snagom ostvarene ljubavi, gde pesnik kliče u zanosu: ʺO, sva si od bisera, čudesna želja,/ nežnošću prisebna, u slapu se kupaš./ Ruke ti širim, dok nebo poklanjaš,/ malo čistog vazduha, na ovom svetu sna.// Kada krik života ovaj svet opominje:/ Rađaće se novi svet lepši od snova!ʺ

Srećkova ljubav je tvrđava čiste uzvišene ljubavi, gde je svaki kamen od ruke sazdan, kako on peva u pesmi Tvrđava od ljubavi. Za njega su sve tvrđave ratničke i ljubavne, gde on svakim danom strah pobeđuje. Kao posebno lepe ljubavne stihove, izdvojila bih poslednju strofu pesme Nisam tu: ʺAko se ponovo nadaš/ Ti i onda postojiš,/ U šlagu od malina/ I ukradenog osmeha-/ Što si mi poklonila,/ Na dlanu snohvatica zvezdaʺ.

Ljubav prema ocu, koja ne prestaje ni njegovim preranim odlaskom, Srećkov je putokaz i svetionik u životu. U pesmi Oče, nisam ti ja od zlata, pesnik svestan prolaznosti i životnih nedaća, od oca traži utehu i podršku: ʺ ...A tako sam mali Oče/ Nisam ti ja od zlata,/ Satkan sam od suza i jada./ Molim te ustani i odvedi me/ Ne mogu više da gledam sebe,/ Na zidu Hristovog plača.// Tvoj sam sin purpurne mesečineʺ.

            U vrednovanju poezije Srećka Aleksića veoma je bitna komponenta koja podrazumeva traganje za filozofskim i ontološkim sistemom, a u središtu ima poimanje sveta i čovekovog mesta u njemu. U tom smislu, kao posebno vredne izdvajam misaone pesme Krug i Greh. U njima se pesnik bavio krucijalnim filozofskim pitanjima, višeznačne su i pune simbolike. Pesma Krug je antologijska refleksivna pesma. Podsetila me na poeziju Vladislava Petkovića Disa, tematski i stilski, kao i načinom sagledavanja života i smrti. Kao i kod ovog velikog impresioniste, druženje sa smrću u Srećkovoj poeziji predstavlja svojevrsnu čudesnu pobedu života. ʺUmro sam na rođenju i živim posle smrti/ Između zemlje i neba još uvek brodim,/ Ničega novog nema, svet se i dalje vrti./ Da umrem čekam, pa da se ponovo rodimʺ.

            Zbirka Purpurna mesečina je kompaktna poetska celina, autohtona, sadržajna, puna snažnih emocija, zapažanja aktuelnih društvenih okolnosti i promišljanja. Bavi se večnim temama: ljubavlju, duhovnošću, pitanjima dobra i zla. U spektru ovih nadahnuća, pesnik sažima emocije, nadanja i izazove i svojim stihovima kao purpurnom mesečinom osvetljava put ka odgovorima, u večnom krugu života i trajanja. O tome najbolje govore završni stihovi pesme Bez naslova, kojima bih zaključila svoje viđenje ove vredne knjige: ʺAko se ponovo rodim biću plavetna ptica/ Rodna i pitoma ravnica svih mojih uspeha,/ Kamena uspavanka za budnu i nemirnu decu;/ Struk prkosa onog cveta u devojačkoj kosi/ Sa usnama boje otiska mesečine u reci.ʺ

Poštovani čitaoci, nadam se da će poneki zrak purpurne mesečine iz ove zbirke uneti novu svetlost i u vaše vidike.

PODELITE OVAJ TEKST NA: