детаљ слике: КРК Арт дизајн

Пурпурни месец и симболика поетског круга у поезији Срећка Алексића

("Пурпурна месечина", Срећко Алексић, Издавач: Књижевни клуб "Сирин", Београд, 2024)

Оливера Шестаков         

Пред нама је осма збирка песама особеног и авангардног песника Срећка Алексића, којом он потврђује свој песнички таленат, зрелост и континуирано висок квалитет своје поезије. У представљању и анализи ове књиге, пошла бих од симболике њеног назива. Наиме, месец је од давнина био предмет људског дивљења и надахнућа, почев од старих Римљана и Грка, док је код Египћана био творац вечног живота. Месец представља архетип мајке, док се његове фазе вeзују за сталне промене и ново рађање. Месец представља оно несвесно у нама, нашу интуицију и душу. Он је за Срећка оно танано, опсенарско, племенито и интимно што га нагони да пише и ствара. С друге стране, боја пурпура повезује се са мудрошћу и моћи, то је боја краљева. Чини је комбинација црвене и плаве, женског и мушког принципа, и као таква она представља дуалност. У овој спрези добијамо тачку сусретања и истовремено хармонију супротности, што је једна од главних карактеристика Срећкове поезије.

Чини се да је немогуће не препознати Срећкову песму. Не само због велике концентрације симбола и контраста, због бројних стилских фигура, посебно метафора, које обележавају готово сваку строфу, већ због снажних експресија и необичних језичких склопова и грађе, која даје самосвојност песми и читаоцу пружа отворене хоризонте асоцијација и промишљања. Ево карактеристичних примера из неких од песама ове збирке: ʺПоноћ што ме казнилепотом сенке, Истина ме веже у чвор,/ Љубомора ме грли рукама од црвене руже,// црни паук сакривен у рупи мудрости// //молитва заспалих трава// сањам свет отвореним очима неба// као дашак ветра у мозаику од каменаʺитд.

            Срећка Алексића многи критичари и песници упоређују са модернистима и симболистима Шарлом Бодлером и Артуром Рембоом, а од наших песника са Владиславом Петковићем Дисом. Као и ови, такозвани ʺуклети песнициʺ, Срећко Алексић носи у себи снажно осећање пркоса и револта, насталог из осећаја заточености у свету бесмисла и зла, из којег избављење налази у љубави, лепоти и стваралачком заносу.

У песми Пред нестајањем он наводи свој животни и ствралачки кредо: ʺБолујем живот речима/ И ничега се не бојим/ Удишем отров чежње/ За љубав се молим/ Ослоњен на прошлостʺ. Песник стиховима бежи у стварност у истоименој песми, јер је то начин на који једино може да поднесе суровост и отуђеност савременог света: ʺПред фонтаном жеља немам неку песму/ Све што сам написао носим у срцу./ Понекад се преварим у мимоходу јутра/ Истрпим бол што се у мени сакрио,/ Неким треперењем звезда у ваздуху/ Магијом речи да је суза сестра блискаʺ, стихови из песме Бег у стварност. У песми Изненађење аутор мудро закључује: ʺТешко је певати о смислу/ Када бесмисао коло водиʺ.

Социјално ангажована тематика заузима значајно место у овој збирци и представља Срећков искорак у ову деликатну област у односу на његове претходне збирке, где су доминирале љубавне теме. Ове песме излазе из личног и залазе у шири друштвени миље, у сећање, да би се поново вратиле у интиму аутора. А начин превазилажења одређених друштвених изазова су критика и самокритика. ʺЕксперимент је одавно успео/ Нико никога не воли/ Окренути леђима живимоʺ (песма Експеримент). О усамљености и отуђености у великом граду аутор запажа: ʺКомпликован је овај град/ Уместо људи срећем зграде,/ Окружене бетоном и челиком./ Где су овде уморни људи/ Навикли да раде до ноћиʺ (песма Град без људи). Песник се враћа себи стиховима из песме Остатак света: ʺПонекад мислим да сам се променио/ Променио се сигурно метаболизам,/ Ћелије су почеле да се саме бранеʺ.

На интересантан приступ социјално-ангажованим темама наилазимо и у песмама: Лутка у излогу жеља, Питања у пролазу, Тако је почела деценија, Бројаница у духу времена, У ризници живота, Није лако, верујте ми.

            Љубавне песме и нежна осећања свакако представљају импозантан сегмент ове збирке.  Карактеристично је да Срећко Алексић не раздваја љубав овоземаљску према жени од оне према Богу. Љубав је за њега и лепота сунца и светлост Божијег храма. У песми Зид ћутње кроз градацију се преплићу љубав, рефлексивност и духовност, чинећи нераскидив сплет и тројство: ʺЋутимо обоје у тами спаса-/ Орфеј и Еуридика заљубљени,/ Закључани у својим сновима// Орфеј и Еуридика пред храмом/ У одајама ватра разноси пламен./ Тај пламен са главом круне и злата,/ Наш је знамен пред зидом ћутње.// Пред овим вратима каменим ћутим/ На зиду ми икона која ме теши,/ Љубавни лек за пострадала срца/ И крила Белог анђела у недогледʺ.

            И у песми Монарх наилазимо на исти преплетај емоција, мисли и душе, који почиње дивљењем лепоти лептира на ливади и кроз мирисе прошлости нас води на кору ћилибара, као симбола трајања, славећи Божији дар, док песник кроз ову идиличну слику чека своју најлепшу љубав у кутији за двоје.

Свакако бих издвојила и награђене љубавне песме Чаролија слапова и Јесења свила, које су испуњене оптимизмом и снагом остварене љубави, где песник кличе у заносу: ʺО, сва си од бисера, чудесна жеља,/ нежношћу присебна, у слапу се купаш./ Руке ти ширим, док небо поклањаш,/ мало чистог ваздуха, на овом свету сна.// Када крик живота овај свет опомиње:/ Рађаће се нови свет лепши од снова!ʺ

Срећкова љубав је тврђава чисте узвишене љубави, где је сваки камен од руке саздан, како он пева у песми Тврђава од љубави. За њега су све тврђаве ратничке и љубавне, где он сваким даном страх побеђује. Као посебно лепе љубавне стихове, издвојила бих последњу строфу песме Нисам ту: ʺАко се поново надаш/ Ти и онда постојиш,/ У шлагу од малина/ И украденог осмеха-/ Што си ми поклонила,/ На длану снохватица звездаʺ.

Љубав према оцу, која не престаје ни његовим прераним одласком, Срећков је путоказ и светионик у животу. У песми Оче, нисам ти ја од злата, песник свестан пролазности и животних недаћа, од оца тражи утеху и подршку: ʺ ...А тако сам мали Оче/ Нисам ти ја од злата,/ Саткан сам од суза и јада./ Молим те устани и одведи ме/ Не могу више да гледам себе,/ На зиду Христовог плача.// Твој сам син пурпурне месечинеʺ.

            У вредновању поезије Срећка Алексића веома је битна компонента која подразумева трагање за филозофским и онтолошким системом, а у средишту има поимање света и човековог места у њему. У том смислу, као посебно вредне издвајам мисаоне песме Круг и Грех. У њима се песник бавио круцијалним филозофским питањима, вишезначне су и пуне симболике. Песма Круг је антологијска рефлексивна песма. Подсетила ме на поезију Владислава Петковића Диса, тематски и стилски, као и начином сагледавања живота и смрти. Као и код овог великог импресионисте, дружење са смрћу у Срећковој поезији представља својеврсну чудесну победу живота. ʺУмро сам на рођењу и живим после смрти/ Између земље и неба још увек бродим,/ Ничега новог нема, свет се и даље врти./ Да умрем чекам, па да се поново родимʺ.

            Збирка Пурпурна месечина је компактна поетска целина, аутохтона, садржајна, пуна снажних емоција, запажања актуелних друштвених околности и промишљања. Бави се вечним темама: љубављу, духовношћу, питањима добра и зла. У спектру ових надахнућа, песник сажима емоције, надања и изазове и својим стиховима као пурпурном месечином осветљава пут ка одговорима, у вечном кругу живота и трајања. О томе најбоље говоре завршни стихови песме Без наслова, којима бих закључила своје виђење ове вредне књиге: ʺАко се поново родим бићу плаветна птица/ Родна и питома равница свих мојих успеха,/ Камена успаванка за будну и немирну децу;/ Струк пркоса оног цвета у девојачкој коси/ Са уснама боје отиска месечине у реци.ʺ

Поштовани читаоци, надам се да ће понеки зрак пурпурне месечине из ове збирке унети нову светлост и у ваше видике.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: