detalj slike: KRK Art dizajn

Zaboravljene: Večne buntovnice u borbi protiv pritiska zajednice

Branka Selaković

Nema razdoblja da se u njemu žene nisu suočavale sa određenim pritiscima zajednice i kruto preciziranim očekivanjima izvan kojih nisu smele da deluju. Otpori i borbe onih koje su želele više i duboko verovale u jednake prilike i mogućnosti, omogućile su ulazak u sledeću fazu. Na novom stepeniku žene su morale da se izbore za neka druga prava ili da brane ona, najčešće u krvi, stečena.

Prateći istorijski tok neke osvojene slobode postale su uobičajene, kao da su oduvek bile date. Tako savremene žene zaboravljaju da mogućnosti samostalnog odlučivanja o školovanju, karijeri, odabiru partnera, fizičkom izgledu, odnosno odevanju i nezi tela nisu bile tek tako dostupne, a danas su ocenjene kao uobičajene. Iako se i na te slobode gleda bez dublje analize, jer se ne očekuje da mogu biti oduzete, situacija nije baš takva. Jedna struja donosi snažne i direktne sugestije o ulozi žene, a druga polagano, ispod žita, infiltrira svoje takođe regresivne stavove. Zato ne čude konstatacije kako se u javnom prostoru previše govori o dostignućima žena i kako je bespotrebno skidati koprenu sa onih koje su osvajale svet, jer to je stvar istorije. Zbog toga u nastavku slede priče o tri sasvim različite žene koje su umetnošću, ljubavlju, nežnošću i znanjem u mnogo čemu uticale na svet u XX veku.

Autentičnost književnice Nađe Tešić

Razumevanje slojevitosti duše i socijalnih prilika očitavaju se u delima književnice i rediteljke Nađe Tešić. Bez gorčine, podsmeha i osuđivanja donosila je mentalitet stanovnika Užica, u kojem je rođena 1939. godine, ali i složenost imigrantskih zajednica u Americi gde se odselila kao devojčica. Precizno i s lakoćom opisala je život u tadašnjoj mahali, porodične relacije, sve radosti i strahove koje je imala, ali je donela još jedan sloj, onaj o kojem se nedovoljno govori. Pisala je o ženama i ustaljenoj shemi po kojoj su tretirane u oba društva koja je duboko upoznala.

Teško je razbiti kalup svetonazora kojim je bila okružena, ali je uspela da iz svega izrodi najbolje, a to se ogleda u detinjoj radosti koja se čita u napisanim romanima ili kadrovima koje je snimila. Buntovnica u senci, Rodna gruda, Daleko od Vijetnama, Umreti u Čikagu njeni su popularni romani obogaćeni ispovednim tonom. Nažalost nisu svi prevedeni na srpski jezik, te publika koja ne čita engleski ili francuski ostaje uskraćena.

Sofisticirano piše o preprekama sa kojima se suočavala. Nenametljivo pred čitaoca prostire svoju priču koja je neodvojivo vezana i za njenog brata, Oskarovca Stiva Tešića. Van konteksta njegovog lika i dela, Nađa kao intelektualka i umetnica u domaćoj javnosti pojavljuje se tek poslednjih nekoliko godina. Njena borba i lomovi očitavaju se u sitnim opaskama, ovlaš izrečenim šalama, opisima razuđenosti sosptvene duše i brige o malom bratu, majci, dugo očekivanom ocu koji živi preko okeana, ali i jasne suočenosti sa time da je žena i da u tom razvijenom Čikagu ili Njujorku okolina ima propozicije u koje ona mora da se uklopi.

Jezgorvita je scena kada u američkom javnom prevozu nepoznate devojke posmatraju i kinje izgled njene majke koja je u Užicu važila za nesvakidašnje modernu ženu. U preseku očekivanja različitih društava krije se nametnuta patrijarhalnost koja oblikuje svaku ličnost, pa i Nađu, ali ona se suprotstavlja. Noseći epitet buntovnice nije dozvolila lomljenje duha, već je postala glasnogovornica ugnjetavanih i nemoćnih.

Večita buntovnica

Protivila se imperijalizmu i ratu, težila pravdi i istini. Tako je dobila nadimak ženski Če Gevara. Pored sudelovanja u antiratnim protestima i demonstracijama koje je organizovala ili učestvovala u njima u Americi i Francuskoj, ideje jednakosti i pravde propagirala je i kao profesorka na nekoliko fakulteta na kojima je predavala filmsku režiju i scenario.

Školovala se na univerzitetima Indijana i Viskonsin gde je sa 17 godina upisala studije francuskog jezika i knjževnosti. Teoriju filma i režiju izučavala je na Filmskoj školi u Njujorku. Postdiplomske studije nastavila je na Sorboni, gde je i odbranila doktorsku tezu o Marselu Prustu. Grad svetlosti je pored američkih metropola dosta uticao na njeno stvaralaštvo. Reditelj Erik Romero je 1963. snimio film Nađa u Parizu u kojem je Tešićeva imala glavnu rolu. A tu je i njeno ostvar

enje Film za mog sina, kao i drame Žetva i Posle revolucije.

Nađa Tešić, preminula je u Americi 2014. godine.

Čarobni začin Zlate Bartl

Kako se verovatno ništa ne događa slučajno, u zimu 1955. sneg je zavejao puteve oko Zagreba i sudbonosno uticao da jedna profesorka i naučnica potraži posao, jer nije mogla da se vrati u Sarajevo u kojem je predavala. Snežni nameti su potrajali dovoljno dugo da kompanija Podravka iz Koprivnice razmotri njenu molbu i zaposli je. Ovde bismo mogli reći ostalo je istorija koja se oseća čulima i prenosi s kolena na koleno, jer je Zlata Bartl ubrzo kreirala čuveni začin Vegeta.

Sa spomenom ovog magičnog sastojka raznih jela bude se sećanja na praznike i slavlja, ukusne trpeze i zajedništvo. Pikantne kombinacije sušenih biljaka evociraju lepe emocije u skoro svima, ali i podsećaju na Zlatu Bartl – Teta Vegetu kako je prozvana.

Zašto kuvar, a ne kuvarica?

Nije volela svoj nadimak, ali nije mogla da se otrgne od njega. Karijerne domete koje je nosilo njeno bogato obrazovanje u oblasti nauke preplavila je popularnost Vegete širom Jugoslavije. Generacije su upamtile dizajn kesice u koju je bio smešten začin koji je u mnogome olakšao proces kuvanja najrazličitijih jela. Upitno je zbog čega se na kesici nije našao lik kuvarice, kada ga je već osmislila žena, a ne šeretski osmehnut lik kuvara koji namiguje.

Pod budnim okom službe

Zlata je rođena 1920. u selu Docu kod Travnika. Izvori kažu da se školovala u Sarajevu i Zagrebu gde je diplomirala hemiju, fiziku, matematiku i mineralogiju. Po okončanju studija otpočela je rad u prosveti, da bi se potom vratila u nauku i laboratoriju.

Nezahvalno je govoriti o nečijem životnom putu u nekoliko pasusa, ispunjenim opštim informacijama, jer toliko toga ostaje nepoznanica. Nedovoljno se zna o njenoj porodici koja ima austrougarske korene, kao i životu tokom Drugog svetskog rata. Vedra, obrazovana mlada žena tada gubi skoro sve. Mladić u kojeg je bila zaljubljena biva ubijen, a ona na samom kraju rata uhapšena i zatvorena. Tokom zatočeništva je obolela od tuberkoloze. O tom periodu nije govorila. Pod budnim okom službe nije lako dolazila do posla i nada da će njeno pismo Podravci biti uzeto u razmatranje bila je mala.

Kada je stigao potvrdan odgovor i kada se priključila timu, rukovodstvu je postalo jasno da nisu pogrešili. Zlata Bartl je tokom života dobila više priznanja i državnih odličja za svoja dostignuća, a tu je fondacija sa njenim imenoma koja je usmerena na stipendiranje naučno-istraživačkih radova najboljih studenata.

Umrla je u Zagrebu 2008.

Ajnštajnova žena

Burna je sudbina Mileve Marić Ajnštajn, naučnice i prve supruge Nobelovca Alberta Ajnštajna. Pasionirani ljubitelji i biografi velikog fizičara podeljenog su mišljenja oko Milevine uloge u njegovom radu. Jedni bi hteli da je uzgred spomenu, svodeći je na crticu, a drugi veruju da je udeo koji je unela u Ajnštajnova istraživanja značajniji nego što se zna.

Rođena je 1875. godine u Titelu, u imućnoj porodici narednika Šajkaškog bataljona. Zbog prirode očevog posla koji je posle vojne službe bio angažovan u sudstvu, preselili su se po Milevinom rođenju u Vukovar, potom Rumu, Zagreb  i Kać. Konačna adresa porodice Marić postala je Kisačka 20 u Novom Sadu.

Zbog čestih selidbi menjala je i škole, kao i sisteme obrazovanja koji nisu bili laki za devojčice. Polagala je diferencijalne ispite i dokazivala svoje znanje, ne bi li nastavila školovanje. Njen otac je rano uočio kćerkin potencijal, kao uostalom i svoje druge dece koji su se takođe bavili naukom, te je mladu Milevu usmerio ka Švajcarskoj. U Cirihu je studirala medicinu, potom matematiku i fiziku kao jedina žena u grupi. Tu je i upoznala Ajnštajna.

Intrigantne odluke dvoje studenata

Odnos u koji su uplovili kao studenti bio je intrigantan i osporavan od strane njegove porodice, dok je njena verovala da od potencijanog braka neće biti ništa. Bez obzira na njen intelektualni potecijal, zbog traume na rođenju gde joj je oštećen kuk, roditelji su smatrali da nije prilika za brak. Par je pre zvaničnog venčanja dobio kćerku kojoj se ubrzo gubi svaki trag i to je glavna okosnica zagonetnih priča koje se globalno ispredaju. Postoje tragovi u privatnoj prepisci u kojima se dete spominje, ali je nejasno šta se sa njom dogodilo. To je sivi oblak koji natkriljuje priču o njima dvoma, kao i docniji burni razvod, nesuglasice oko autorstva nad pojedinim naučnim radovima i Ajnštajnovo zanemarivanje sinova.

Zbog traumatičnih iskustava, emotivnog loma i bolesti mlađeg sina Mileva se povukla iz sveta nauke i javnosti.

Ratovi, nedaće, smrti bliskih ljudi, krah porodičnog nasledstva duboko su uticali na njeno psiho-fizičko zdravlje. Finansijku potporu je imala od novčanog dela Nobelove nagrade koju je Ajnštajn dobio 1921. Albert je zadržao medalju. I to je još jedna tačka zbog koje se sumnjiči koliki je zapravo njen udeo u naučnim saznanjima za koje je nagrađen.

Sahranjena je 1948. godine u Cirihu. Zbog zapuštenosti grobnog mesta, zemni ostaci su joj preneti u zajedničku grobnicu. O njoj se na ovim prostorima dugo ništa nije znalo. Nije se navodila ni na jednoj listi pionirki u nauci. Decenijama kasnije snimljeno je nekoliko televizijskih emisija, dokumentarni film, postavljene su biste i nekoliko škola je ponelo njeno ime.

Napomena:

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Al Jazeera.

PODELITE OVAJ TEKST NA: