детаљ слике: КРК Арт дизајн

Заборављене: Вечне бунтовнице у борби против притиска заједнице

Бранка Селаковић

Нема раздобља да се у њему жене нису суочавале са одређеним притисцима заједнице и круто прецизираним очекивањима изван којих нису смеле да делују. Отпори и борбе оних које су желеле више и дубоко веровале у једнаке прилике и могућности, омогућиле су улазак у следећу фазу. На новом степенику жене су морале да се изборе за нека друга права или да бране она, најчешће у крви, стечена.

Пратећи историјски ток неке освојене слободе постале су уобичајене, као да су одувек биле дате. Тако савремене жене заборављају да могућности самосталног одлучивања о школовању, каријери, одабиру партнера, физичком изгледу, односно одевању и нези тела нису биле тек тако доступне, а данас су оцењене као уобичајене. Иако се и на те слободе гледа без дубље анализе, јер се не очекује да могу бити одузете, ситуација није баш таква. Једна струја доноси снажне и директне сугестије о улози жене, а друга полагано, испод жита, инфилтрира своје такође регресивне ставове. Зато не чуде констатације како се у јавном простору превише говори о достигнућима жена и како је беспотребно скидати копрену са оних које су освајале свет, јер то је ствар историје. Због тога у наставку следе приче о три сасвим различите жене које су уметношћу, љубављу, нежношћу и знањем у много чему утицале на свет у XX веку.

Аутентичност књижевнице Нађе Тешић

Разумевање слојевитости душе и социјалних прилика очитавају се у делима књижевнице и редитељке Нађе Тешић. Без горчине, подсмеха и осуђивања доносила је менталитет становника Ужица, у којем је рођена 1939. године, али и сложеност имигрантских заједница у Америци где се одселила као девојчица. Прецизно и с лакоћом описала је живот у тадашњој махали, породичне релације, све радости и страхове које је имала, али је донела још један слој, онај о којем се недовољно говори. Писала је о женама и устаљеној схеми по којој су третиране у оба друштва која је дубоко упознала.

Тешко је разбити калуп светоназора којим је била окружена, али је успела да из свега изроди најбоље, а то се огледа у детињој радости која се чита у написаним романима или кадровима које је снимила. Бунтовница у сенци, Родна груда, Далеко од Вијетнама, Умрети у Чикагу њени су популарни романи обогаћени исповедним тоном. Нажалост нису сви преведени на српски језик, те публика која не чита енглески или француски остаје ускраћена.

Софистицирано пише о препрекама са којима се суочавала. Ненаметљиво пред читаоца простире своју причу која је неодвојиво везана и за њеног брата, Оскаровца Стива Тешића. Ван контекста његовог лика и дела, Нађа као интелектуалка и уметница у домаћој јавности појављује се тек последњих неколико година. Њена борба и ломови очитавају се у ситним опаскама, овлаш изреченим шалама, описима разуђености сосптвене душе и бриге о малом брату, мајци, дуго очекиваном оцу који живи преко океана, али и јасне суочености са тиме да је жена и да у том развијеном Чикагу или Њујорку околина има пропозиције у које она мора да се уклопи.

Језгорвита је сцена када у америчком јавном превозу непознате девојке посматрају и киње изглед њене мајке која је у Ужицу важила за несвакидашње модерну жену. У пресеку очекивања различитих друштава крије се наметнута патријархалност која обликује сваку личност, па и Нађу, али она се супротставља. Носећи епитет бунтовнице није дозволила ломљење духа, већ је постала гласноговорница угњетаваних и немоћних.

Вечита бунтовница

Противила се империјализму и рату, тежила правди и истини. Тако је добила надимак женски Че Гевара. Поред суделовања у антиратним протестима и демонстрацијама које је организовала или учествовала у њима у Америци и Француској, идеје једнакости и правде пропагирала је и као професорка на неколико факултета на којима је предавала филмску режију и сценарио.

Школовала се на универзитетима Индијана и Висконсин где је са 17 година уписала студије француског језика и књжевности. Теорију филма и режију изучавала је на Филмској школи у Њујорку. Постдипломске студије наставила је на Сорбони, где је и одбранила докторску тезу о Марселу Прусту. Град светлости је поред америчких метропола доста утицао на њено стваралаштво. Редитељ Ерик Ромеро је 1963. снимио филм Нађа у Паризу у којем је Тешићева имала главну ролу. А ту је и њено оствар

ење Филм за мог сина, као и драме Жетва и После револуције.

Нађа Тешић, преминула је у Америци 2014. године.

Чаробни зачин Злате Бартл

Како се вероватно ништа не догађа случајно, у зиму 1955. снег је завејао путеве око Загреба и судбоносно утицао да једна професорка и научница потражи посао, јер није могла да се врати у Сарајево у којем је предавала. Снежни намети су потрајали довољно дуго да компанија Подравка из Копривнице размотри њену молбу и запосли је. Овде бисмо могли рећи остало је историја која се осећа чулима и преноси с колена на колено, јер је Злата Бартл убрзо креирала чувени зачин Вегета.

Са споменом овог магичног састојка разних јела буде се сећања на празнике и славља, укусне трпезе и заједништво. Пикантне комбинације сушених биљака евоцирају лепе емоције у скоро свима, али и подсећају на Злату Бартл – Тета Вегету како је прозвана.

Зашто кувар, а не куварица?

Није волела свој надимак, али није могла да се отргне од њега. Каријерне домете које је носило њено богато образовање у области науке преплавила је популарност Вегете широм Југославије. Генерације су упамтиле дизајн кесице у коју је био смештен зачин који је у многоме олакшао процес кувања најразличитијих јела. Упитно је због чега се на кесици није нашао лик куварице, када га је већ осмислила жена, а не шеретски осмехнут лик кувара који намигује.

Под будним оком службе

Злата је рођена 1920. у селу Доцу код Травника. Извори кажу да се школовала у Сарајеву и Загребу где је дипломирала хемију, физику, математику и минералогију. По окончању студија отпочела је рад у просвети, да би се потом вратила у науку и лабораторију.

Незахвално је говорити о нечијем животном путу у неколико пасуса, испуњеним општим информацијама, јер толико тога остаје непознаница. Недовољно се зна о њеној породици која има аустроугарске корене, као и животу током Другог светског рата. Ведра, образована млада жена тада губи скоро све. Младић у којег је била заљубљена бива убијен, а она на самом крају рата ухапшена и затворена. Током заточеништва је оболела од туберколозе. О том периоду није говорила. Под будним оком службе није лако долазила до посла и нада да ће њено писмо Подравци бити узето у разматрање била је мала.

Када је стигао потврдан одговор и када се прикључила тиму, руководству је постало јасно да нису погрешили. Злата Бартл је током живота добила више признања и државних одличја за своја достигнућа, а ту је фондација са њеним именома која је усмерена на стипендирање научно-истраживачких радова најбољих студената.

Умрла је у Загребу 2008.

Ајнштајнова жена

Бурна је судбина Милеве Марић Ајнштајн, научнице и прве супруге Нобеловца Алберта Ајнштајна. Пасионирани љубитељи и биографи великог физичара подељеног су мишљења око Милевине улоге у његовом раду. Једни би хтели да је узгред спомену, сводећи је на цртицу, а други верују да је удео који је унела у Ајнштајнова истраживања значајнији него што се зна.

Рођена је 1875. године у Тителу, у имућној породици наредника Шајкашког батаљона. Због природе очевог посла који је после војне службе био ангажован у судству, преселили су се по Милевином рођењу у Вуковар, потом Руму, Загреб  и Каћ. Коначна адреса породице Марић постала је Кисачка 20 у Новом Саду.

Због честих селидби мењала је и школе, као и системе образовања који нису били лаки за девојчице. Полагала је диференцијалне испите и доказивала своје знање, не би ли наставила школовање. Њен отац је рано уочио кћеркин потенцијал, као уосталом и своје друге деце који су се такође бавили науком, те је младу Милеву усмерио ка Швајцарској. У Цириху је студирала медицину, потом математику и физику као једина жена у групи. Ту је и упознала Ајнштајна.

Интригантне одлуке двоје студената

Однос у који су упловили као студенти био је интригантан и оспораван од стране његове породице, док је њена веровала да од потенцијаног брака неће бити ништа. Без обзира на њен интелектуални потецијал, због трауме на рођењу где јој је оштећен кук, родитељи су сматрали да није прилика за брак. Пар је пре званичног венчања добио кћерку којој се убрзо губи сваки траг и то је главна окосница загонетних прича које се глобално испредају. Постоје трагови у приватној преписци у којима се дете спомиње, али је нејасно шта се са њом догодило. То је сиви облак који наткриљује причу о њима двома, као и доцнији бурни развод, несугласице око ауторства над појединим научним радовима и Ајнштајново занемаривање синова.

Због трауматичних искустава, емотивног лома и болести млађег сина Милева се повукла из света науке и јавности.

Ратови, недаће, смрти блиских људи, крах породичног наследства дубоко су утицали на њено психо-физичко здравље. Финансијку потпору је имала од новчаног дела Нобелове награде коју је Ајнштајн добио 1921. Алберт је задржао медаљу. И то је још једна тачка због које се сумњичи колики је заправо њен удео у научним сазнањима за које је награђен.

Сахрањена је 1948. године у Цириху. Због запуштености гробног места, земни остаци су јој пренети у заједничку гробницу. О њој се на овим просторима дуго ништа није знало. Није се наводила ни на једној листи пионирки у науци. Деценијама касније снимљено је неколико телевизијских емисија, документарни филм, постављене су бисте и неколико школа је понело њено име.

Напомена:

Текст је првобитно објављен на порталу Al Jazeera.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: