detalj slike: KRK Art dizajn

ANI AHMATOVOJ, S LjUBAVLjU

                                                                /1889. – 1966.g./

Nisi bila žena obična,

koraka lepršavog,

žudnje tvoje i u pesmi bole.

Gorko je bilo življenje tvoje,

sudbina – usamljenost udvoje.

Nisi bila pastirica,

ni kraljica, ni monahinja,

ni sena izgubljena,

već žena zaljubljena,

poetesa nezaboravljena.

I kada si patila,

umela si da praštaš,

kada nisi ništa skrivila,

grehe da ispaštaš.

U ljubavi nisi disala suncem,

već te luna plavila,

dovoljan ti je za sreću bio

zvezdanog zlata prah,

odsjaj plamena kog ne gasi

ni zaborav, ni strah.

Znala si da je nemoguće živeti,

telu bez sunca i duši bez pesme,

da treba duša kamen da postane sivi

- učeći kako s bolom da živi.

Ubiše tvoju pticu belu,

da ne bi pevala o prošlosti.

Nisi plakala tada,

srce si pretvorila u stenje

i svi su ti preostali dani

bili ispunjeni pesmom

- ptice ubijene.

K A M E N

Da se u kamen

studeni pretvorim

i da kao stenu

usamljenu šibaju

me vetrovi.

Da li bi mi

i tad dodir

ruke nečije

srce kameno,

hladno, zagrejao,

ili možda samo,

ime svoje, u njemu

urezao.

DRUGO SRCE

Zagrli me

i razdvoj noć

na dve polutke,

kao zrelu jabuku.

Staviću je pod jastuk

da iz nje niknu snovi.

Kad je zagrizeš, znaćeš

šta sam sanjala.

Moći ćeš da pročitaš

moje misli

u osušenim suzama

na obrazima,

pre nego što utonu

u damast jastuka.

Tvoja polovina

jabuke zakucaće

ujutro u meni,

kao drugo srce.

PODELITE OVAJ TEKST NA: